“Video sam na snimku da je dobar igrač, ali nisam mogao da znam da je budala”: Od Harija Rednapa do stvaranja spektakla od poslednjeg dana za fudbalske transfere na Ostrvu

0
Foto: Profimedia

Gomila novinara okružuje autobomil i traži izjavu, samo neku naznaku šta bi Hudini mogao da uradi, sevaju blicevi, a kroz poluspušten prozor, ne viri glava neke holivudske zvezde, a na okupljenu svetinu ne gledaju oči stanovnika Bele kuće, već jedan od najpopularnijih “crvenokožaca” u svetu fudbala.

Hari Rednap je umeo da pokaže i srednji prst kada pripadnici sedme sile pomisle da silu mogu da primene i u praksi. A čak i kad ga nisu saletali za izjavu i kada nije dovodio zanimljive igrače poslednjeg dana avgusta ili u januaru – Lua Lua, Robi Kin, Luis Saha, Džermejn Defo – Rednap je bio “zaštitno lice” transfer perioda.

Kao kada je doveo Portugalca Danija, kao važno pojačanje i onda ispalio čuvenu rečenicu: “Dani je toliko lep da ne znam da li da ga stavim da igra, ili da ga po..bem”.

Ili kada su ga optuživali da je zbog nepotizma, gurnuo Frenka Lamparda, kao njegov teča.

Hari Rednap više nije prva asociacija na transfer period na Ostrvu, to je postao novac i to toliko novca da kada neko kaže “transfer” neko iz gomile odmah vikne “Premijer liga”.

Ne zbog toga što su najveći transferi napravljeni u Premijer ligi – osim pokojeg odlaska (Azar, Lukaku…) – već zbog toga što je uzbudljivo, što svi kupuju, svi prodaju i zbog toga što je takva scenografija.

Već je više puta prežvakana priča – pa zašto ne bismo još jednom – o tome da su Englezi majstori fudbalske ceremonije. Tu se zna kad se peva himna, koji kapiten se oprašta u špaliru a koji dobije aplauz i ništa više, zna se gde bi trebalo da stoji kamera i kako da trava bude najzelenija. Naposletku, zna se i kako da ono što je uzbudljivo bude još uzbudljivije.

Tako je i sa transfer periodom.

Prvo, zbog toga što završavaju pre svih. Rezonski, engleski klubovi imaju obavezu da kompletiraju svoje sastave pre početka sezone. Posle mogu da prodaju, ali je kupovina gotova.

Drugo, zbog toga što zbog TV prava svi imaju toliko novca da se juče pojavila informacija da je Aston Vila, novi Premijerligaš, poslala unosnu ponudu za Paula Dibalu, čoveka koji je zbog para odbio jedan Mančester Junajted.

Treći razlog, a možda i najvažniji jer mediji, agenti, pa i sama liga, prave zanimljivu scenografiju za sve. Menadžer preko novinara sa kojima sarađuje u javnost iznese da njegov igrač prelazi u neki klub u Engleskoj, a onda, premda su na Ostrvu novci, igraču skače cena.

Toliko informacija i zanimljivih kombinacija se pojavi, da su iz Premijer lige odlučili da ne bude kao u ostatku sveta i da “deadline” sa ponoći pomere na 18 časova, kako bi sajtovi i televizije mogli da organizuju live prenose svega što se događa, sa sve analitičarima, novinarima, bivšim fudbalerima.

Da se ta groznica brzo proširila pokazuje i činjenica da su takve emisije popularne širom sveta, da ih organizuju redakcije i televizijske stanice koje imaju TV prava, a jednu takvu možete gledati i na YouTube kanalu Sport kluba.

Prošlog leta, hit prelaznog roka su bili golmani. Ove godine, teško je definisati određeni trend, ali je zanimljivo koliko je bilo odbijanja zbog nezadovoljstva igračima finansijskim ponudama. Brojni igrači su, barem do danas, pristali na to da još jednu sezonu “tavore”, nego da za nešto niži novac igraju.

O još zanimljivijem trendu – sve većim zaradama klubova i sve većim dugovima istih – pisao je Željko Pantelić u novom broju Nedeljnika.

“Paradoks da klubovi zarađuju sve više novca i da su istovremeno sve zaduženiji i izloženiji opasnosti od bankrota, zvono je za uzbunu. Pogotovo što je na horizontu sve manje američkih biznismena, ruskih oligarha, arapskih šeika i kineskih tajkuna da priteknu u pomoć.

Jedan od motiva zašto engleski klubovi ove godine troše manje novca na pojačanja nego prošlih godina, sa par izuzetaka koji potvrđuju pravilo, leži u činjenici da su shvatili da je vreme “debelih krava” na izmaku”, piše Pantelić.

Čitava jedna “nezadovoljna milijarda” dočekala je poslednji dan prelaznog roka i jedino što će tu nedostajati biće Hari Rednap da nekom pokaže srednji prst, ili izvuče iz fijoke nekog Niku Kranjčara.

Ipak, jedna od njegovih legendarnih izjava definiše neodlučnost i razmišljanje klubova i menadžera tokom poslednjeg dana prelaznog roka, što i jeste esencija čitave predstave.

“Ti agenti sve mogu da učine da izgledaju sjajno. Potpisao sam Marka Bugersa posle gledanja snimka. Video sam da je dobar igrač, ali nisam mogao da znam da je budala.”