Večna pravda za njih 96: Liverpulova sezona iz snova za stradale na Hilzborou, žrtve najveće novinarske laži

0
Foto: Profimedia

15. april 1989. godine, 14 časova i 52 minuta.

Neke tragedije nikada ne izbrišu tačan trenutak svog početka. Neke se nikada i ne završe. „Otvorite ulaz C“, rekao je zaleđeni Dejvid Dakenfild, neiskusni šef osiguranja polufinalne utakmice FA Kupa, između Liverpula i Notingem Foresta.

Navijači su, iz jedine ulice ka gostujućoj tribini, počeli da ulaze na stadion pa su policajci ispred stadiona mogli da odahnu. Ta nekontrolisana gomila više nije njihov problem, više nemaju nikakvu odgovornost. Kada su ušli, više nisu bili ničiji problem. Umesto u dva poluprazna sektora  tribine Lepings Lejn, ulazili su u već prepunjen deo tribine. Jer ulaz C nije bio ulaz, već izlaz. I nije bilo nijednog putokaza. Ni policije, to više nije bila njihova stvar.

15:04 – Piter Birdsli pogađa prečku. Da je bio gol, bilo bi to najtužnije slavlje u istoriji jer su navijači već umirali na tribinama, a pogodak bi doneo novu energetsku erupciju. Da, umirali su. Priklješteni između ograde i mirnih pogleda policajaca sa jedne strane i kapije za izlaz na koju su tek ulazili navijači zaostali u gužvi.

„Na dva metra od mene i mog sina, Adama, bila su vrata. Bio je tu i policajac. Zapomagao sam da ih otvori. Adam se tada već onesvestio. Policajac me je mirno gledao. Uhatio sam sina za trenerku, pokušao da ga prebacim preko ograde, ali bila je viša od tri metra i na njenom vrhu bili su šiljci zakrivljeni ka navijačima. Počeo sam da udaram u ogradu, nadajući se da ću uspeti da je srušim…“ napisao je Edi Spirit, jedan od vinovnika događaja sa Hilzboroua, godinama kasnije.

U kontrolnu sobu kod Dakenfilda ušli su ljudi iz Fudbalske Asociacije tražeći objašnjenje, a on je rekao da su pijani navijači probili ulaz i napravili stampedo koji je izazvao katastrofu. Isto je u prenosu BBC-a (u to vreme nije bilo direktnih prenosa, samo izveštaji šta se događa na kojoj utakmici, ali su se ipak na Hilzborou uključili direktno) rekao komentator, a sutradan je o tome pisao i „Sun“.

O huliganima, pijanim divljacima koji su ušli na stadion, izazvali katastrofu, a onda tako pijani „urinirali po poginulim navijačima“.

Bilo je 15:17 kada je Dakenfild porodio laž koja je živela godinama. Živela je i posle Tejlorovog izveštaja i posle brojnih kampanja navijača širom sveta i posle  saslušanja i ekspertskih analiza. I posle četvrt veka.

Živela je i pored toga što su ljudi imali oči da vide i uši da čuju, jer je bila veća od smrti, a od nje ništa veće nema, ili ne bi trebalo da postoji.

Mnogi kao početnu tačku stradanja vide Hejsel. Navijači Liverpula preuzeli su odgovornost za taj srušeni zid jer iako je mogao da padne na nekog od njih, pao je na navijače u crno-belom i ubio ih. Ipak, jedan događaj pre tog, koji i dalje stoji skrajnut u nekom istorijskom antrfileu, jeste požar u Bredfordu. Dogodio se samo dve nedelje pred Hejsel, a jedna neugašena cigareta usmrtila je desetine navijača.

Četiri godine od dve vezane tragedije, britanska vlada nije uradila ništa.

Tačnije, kažnjavala je, sankcionisala i zabranjivala. Ken Bejts, tadašnji predsednik Čelsija i bliski saradnik Margaret Tačer, tražio je da na stadionima budu postavljene ograde visoke tri i po metra i da u njih bude uključena struja,a da na vrhu budu postavljeni šiljci. Nije razmišljao o nekoj porodici Spirit.

Prezir prema navijačkoj supkulturi i njenim pripadnicima bio je ogroman, a navijači su positovećivani sa huliganima, sa pripadnicima najnižeg sloga, sa propalicama.

Na posebnoj crnoj listi bili su oni iz Liverpula. Ser Džefri Hau, tadašnji član Vlade bio je protiv bilo kakve pomoći gradu Liverpulu – ističiću strategiju „kontrolisanog pada“ kao najbolji način da se „uguši“ bunt koji u tom gradu postoji. A bunt, to je bio otpor svih struktura – od Gradskog veća, levičarske većine, do navijača Evertona i Liverpula –otpor vladi Margaret Tačer.

Možda su baš zbog toga zvaničnici zažmurili, a mediji u posprdnom tonu preneli „guranje“ navijača u Kopu na „Enfildu“, 29. marta 1989. godine, protiv Derbi Kauntija. Nije to bilo guranje, bio je to uvod u Hilzboro: pritisnuti navijači i izbavljanje kroz probijenu ogradu.

Tri nenaučene lekcije došle su na naplatu.

Postoji tumačenje da je Margaret Tačer lično insistirala da se izmene delovi Tejlorovog izveštaja jer su jasno aludirali na krivicu Jorkširske policije, tada poznate po sukobima sa nezadovoljnim rudarima. Čelična lejdi nije želela da ih izgubi kao instrument prisile, pa ih je zaštitila. Čak i ako to nije tačno, skoro četvrt veka su različite strukture dozvoljavale da laž iz novina koje su u Liverpulu „zabranjene“ preživljava. A onda su na 20. godišnjicu tragedije istragu preuzeli nezavisni organi, šest godina kasnije sud je stradale proglasio ubijenima, a još četiri godine kasnije, u sadašnjem smo trenutku.

Istina je pobedila laži.

Foto: Profimedia

„Suština je jednostavna: Lagali su nas. Mi smo znali da nas lažu. Sada i svi ostali znaju da su nas lagali. Sav naš trud time je opravdan“, stav je navijača Redsa.

Kao i svaki put – o kako to sudbina voli – okrugle godišnjice najveće evropske navijačke tragedije, donose sezonu snova za Liverpul. Fudbaleri plešu terenima u želji da dokažu ono što su njihovi navijači uspeli: svoju istinu.

I ako ponekad, osim kad pevaju o tome da nikada neće hodati sami, igrači pogledaju ka tribinama videće šta godine istrajnosti donose – konačnu pobedu.

I večnu pravdu za njih 96.