Bila je nedelja, i tačno u devet sati ujutru već je bilo 27 stepeni, proleće je bilo na samom kraju, ostalo je još desetak dana do leta kojeg su se svi pribojavali, što je postalo uobičajeno poslednjih godina. Strah od teških vrućina i rekordnog broja sparnih dana, panična upozorenja, čak i pretnje, na to je svako iole normalan već navikao, ali ovde moramo da prekinemo sa ovim lupetanjem jer se naš narator nalazio u nejasnoj situaciji, da ne kažemo poziciji, iako je to i bukvalno bilo tako, nije ustajao iz kreveta, ruke je držao ispod glave, obe noge je podigao na nekoliko jastuka koje je namestio na krevet i podmetnuo ih ispod stopala, i ono što je zanimljivo, crni, tanki, debljine 0,2 „unipin“ flomaster, uglavio je između palca i prsta do palca na desnom stopalu, a na to isto mesto, samo na levom stopalu, uglavio je lagani notes, i tako je pisao. I išlo mu je, bio je strpljiv, slovo po slovo, reč po reč, rečenica po rečenica, dakle, išlo mu je dobro, nije uopšte želeo da ustaje iz kreveta, a sada nije ni imao razloga. Da li se naratoru nešto dogodilo pa je pao u postelju, kako se to prozaično kaže? Nije, apsolutno se ništa važno nije dogodilo. Da li je bio možda u depresiji? Ma kakvi, ni blizu, ima dovoljno iskustva s tom boleštinom, ovo stanje je hiljadama milja daleko od toga.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
