„Ovo pišem i pisaću u užasnim uslovima. Držim olovku dok smrt gleda u moju sobu… Zurimo kroz crne prozore tužnih i napuštenih kuća ka pustim ulicama, hrpama spaljene odeće i gomilama uništenog nameštaja. I u toj preovlađujućoj tišini leži snaga i dubina našeg bola i jauka koji će jednog dana potresti savest sveta.”
Ovako je lekar Izrael Milejkovski pre osamdeset godina započeo predgovor spisa koje su lekari jevrejskog porekla i naučnici unutar Varšavskog geta tajno pisali da bi dokumentavali medicinske efekte nacističke politike izgladnjivanja, ali i pribeleželi zločine nacista kojima su svedočili. Sakupljeni i podvezani oko naslova Maladie de Famine i podnaslova Bolesti gladi: Kliničko istraživanje gladi u Varšavskom getu tokom 1942. godine, ovi izbledeli spisi završili su pod varšavskom zemljom i na polici zaborava, a tek nedavno su ponovo otkriveni u biblioteci Univerziteta medicinskih nauka „Tafts“ u Bostonu.
Grupa autora prikupljala je podatke o svojim izgladnelim pacijentima sa verom da će svojevrsno istraživanje o gladovanju – raznim biološkim posledicima i upotrebi gladi kao oružja za masovno ubijanje – u ekstremnim uslovima koristiti budućim generacijama pri lečenju radikalnih oblika pothranjenosti. Međutim, priča o načinu na koji su naučnici jevrejskog porekla sproveli analize važna je i ubedljiva jednako kao i rezultati studije.
Varšavski geto
Svega bekoliko meseci nakon invazije na Poljsku 1939, nacističke nemačke snage su formirale zloglasni Varšavski geto. U najgorim danima, više od 450.000 Jevreja živelo je oivičeno u 3,9 kvadratnih kilometara prostora Varšave, a nije im bilo dozvoljeno da napuštaju ograđenu oblast čak ni u slučaju potrebe za hranom, piše u arhivama Memorijalnog centra „Jad Vašem“.
Iako je Nemcima u Varšavi sledovala hrana u energetskoj vrednosti od oko 2.600 kalorija – bazalni metabolizam prosečne zdrave odrasle osobe bez dodatnih fizičkih aktivnosti zahteva unos oko 2.000 kalorija – lekari u getu su procenili da su Jevreji prosečno unosili do 800 kalorija u jednom danu kroz malo malo obezbeđene hrane i zbog lične snalažljivosti u „švercu“ namirnica. Dakle, pribeleženo je da su Jevreji u getu unosili manje od trećine prosečnih energetskih potreba odraslog muškarca.
Kada je Varšavski geto formiran, nacisti su izgradili i dve bolnice – za Jevreje svih uzrasta. Bolnilkom osoblju je dozvoljeno da pacijente leče svim dostupnim sredstvima, ali su načuna i medicinska istraživanja bila strogo zabranjena. Ipak, počev od februara 1942, grupa jevrejskih lekara u getu prkosila je naredbama i zabranama Nemaca i pedantno i tajno prikupljala podatke i zapažanja o višestrukim biološkim aspektima gladovanja.
Odbijamo da umremo u potpunosti
Međutim, 22. jula iste godine nacističke snage su u jednoj od svojih brojnih akcija „čišćenja“ ušle u geto i uništile bolnice i druge javne službe. Pacijenti i pojedini lekari su ubijeni ili deportovani u koncetracione logore, dok su laboratorije, uzorci i određene medicinske analize zauvek uništene. U isčekivanju sopstvene smrti, deo lekara je poslednje mesece života proveo u mrtvačnicima i drugim zaturenim prostorijama geta, tajno transformišući zapise u seriju istraživačkih članaka. Do oktobra, kada su ispisali i poslednje stranice knjige, oko 300.000 Jevreja iz geta je već bilo ubijeno u logorima. Podaci lekara iz ovih spisa ukazaju da je još oko 100.000 Jevreja ubijeno usled prisilnog gladovanja i posledičnih stanja izazvanih usled pothranjenosti.
Milejkovski, čekajući da i njega deportuju u smrt, u zaključku je zapisao posvetu čitaocima, ali i svojim dragim kolegama, od kojih su mnogi već bili streljani.
„Šta da vam kažem, drage moje kolege i saputnici u bedi!? Mi smo deo ove priče! Ropstvo, glad, deportacije i druge figure smrti u ovom našem getu su nasleđe koje ostavljamo. Ali, svi mi ćemo notiranjem ovog rada svojim tlačiteljima poručiti da odbijamo da umremo u potpunosti.“
Svojevrsni čin otpora kroz nauku bio je njihov način da se iz zle i loše situacije izvuče nešto dobro.
Krijumčarenje nauke, varšavsko groblje i prašnjave police
Jevrejski doktori su prokrijumčarili svoja dragocena istraživanja uz pomoć neimenovanog pomagača u getu koji je spise zakopao na improvizovanom groblju varšavske bolnice.
Do 1943. većina od ukupno 23 autora ovih naučnih beleški već je bilo ubijeno. Neposredno posle rata, rukopisi su iskopani i odneti dr Emilu Apfelbaumu, jednom od retkih preživelih autora, a on ih je prosledio dalje varšavskom Američkom zajedničkom komitetu za distribuciju, dobrotvornoj organizaciji čiji je cilj bio pomoć preživelim Jevrejima.
Dr Apfelbaum i ljudi iz Komiteta su sproveli reviziju spisa i odštampali šest preostalih članaka, povezujući ih u knjigu zajedno sa fotografijama koje su služile kao ilustracija. Knjiga je zvanično prvi put objavljena 1946, a dr Apfelbaum je preminuo svega nekoliko meseci pre konačnog štampanja.
Godine 1948. i 1949. Komitet je bolnicama, medicinskim školama i univerzitetima širom Sjedinjenih Država distribuirao 1.000 primeraka prevedenih na francuski. Većini primeraka se zagubio svaki trag, a jedno od skromih izdanja je tek nedavno ponovo pronađeno u podrumu Taftsove arhive.
Delimično i kao rezultat iskustava iz Varšavskog geta, Ženevska konvencija je masovno izgladnjivale okarakteerisala kao ratni zločin, a iako Maladie de Famine nikada nije bila potpuno izgubljena ili zaboravljena, lekcije iz istraživanja jevrejskih lekara su izbledele u medicinskom svetu. Ipak, osam decenija kasnije dobijena je nova šansa da se razume širi kontekst gladovanja. Jedinstveni podaci i zapažanja o teškoj gladi koje su lekari iz Varšavskog geta, uprkos sopstvenoj patnji, izneli u ovoj knjizi, čak i danas mogu da pomognu u zaštiti drugih.
Šta piše u studiji?
Na osnovu posmatranja na hiljade smrtnih slučajeva od posledica gladi, istraživanje iz Varšavskog geta pruža uvid u biološku progresiju gladovanja koju naučnici tek sada počinju da razumeju.
Recimo, mnogi stanovnici Varšavskog geta koji su preminuli od gladi nisu imali propratne zdravstvene tegobe. Odnosno, bili su zdravi. Istraživači su takođe otkrili da, iako je inače zdravo telo tokom gladovanja i manje telesne mase očigledno imalo smanjenu potrebu za vitaminima, potreba za određenim mineralima je ostala ista. Primećeno je nekoliko slučajeva skorbuta (nedostatak vitamina C), noćnog slepila (nedostatak vitamina A) ili rahitisa (nedostatak vitamina D). Uočena je značajna osteomalacija – omekšavanje kostiju, piše naučni portal The Conversation.
Kada su lekari u getu, tokom lečenja, pothranjenima davali instat terapije šećera, ćelije u telima izgladnelih su ih apsorbovale ekstremno brzo, što je dovelo da zaključka da je nedostatak energija (kalorije) najvažniji faktor u gladovanju, a ne drugi mikro ili makronutrijenti.
Tagovi
