Kažu da je čovek bogat onoliko koliko dece ima. Demokratska stranka (DS) ima sedamnaestoro dece, ali za političke stranke to “pravilo” ne važi.

Danas se navršava trideset godina od Osnivačke skupštine Demokratske stranke, koja je obeležila ove tri decenije višestranačja u Srbiji ne samo po tome što je najveći broj intelektualaca kroz ovu stranku ušao u politički život, već i zato što je zbog, za Srbiju specifične unutrašnje političke kulture, ona bila rasadnik najvećeg broj lidera, pa i drugih stranaka.

A sve je počelo u decembru 1989, u prostorijama Udruženja književnika Srbije u Francuskoj ulici br 7. To mesto je odabrano jer je jedan od osnivača, Miodrag Perišić, bio glavni urednik lista “Književne novine”, glasila Udruženja književnika, a Dušan Vukajlović kao sekretar Udruženja imao je ključeve i mogao je da obezbedi prostoriju za sastanak.

Tu je dakle održan sastanak osnivača na kome je formulisano “Pismo o namerama”.

Zato će u razgovoru za Nedeljnik Slobodan Gavrilović, dugogodišnji visoki funkcioner stranke i možda i jedini demokrata koji je neprestano od dana osnivanja član Glavnog odbora, reći da je “prava godišnjica” 11. decembar 1989. godine.

Na početku su se okupljali u Ateljeu, nekada u Klubu književnika, pa u kancelariji advokata Đurđa Ninkovića u hotelu “Astorija”. A onda je Mićunović nekako dobio prostoriju na Učiteljskom fakultetu. Imali su jedan faks sa telefonom i to je bila cela tehnika sa kojom su ušli u borbu protiv Miloševićevog režima na izborima 1990. godine

“Pismo o namerama od 11. decembra 1989. godine govori o obnovi Demokratske stranke, a šta to zapravo znači? Broz nikada nije formalno zabranio rad Demokratske stranke, on je nju uništio. U to vreme su palili stranačke novine ‘Demokratiju’, gonili su i zatvarali njene članove, a među njima su mnogi bili ugledni ljudi. Ali nije je formalno zabranio. Krajem decembra 1989. godine su već osnovana dva opštinska odbora, u Velikoj Plani i u Smederevskoj Palanci. Kako može stranka da se osnuje u februaru, a da u decembru ima dva odbora? Stranka Ljube Davidovića je osnovana 1919, a obnovljen je rad 1989, tačno 70 godina kasnije, i to onda ima smisla i simboliku. Zato smatram da je 11. decembar ispravna godišnjica”, kaže Gavrilović.

Kako je stranka “registrovana” u Tuzli

Slobodan Gavrilović kaže da su se na početku najčešće okupljali po kućama. “Nekada bi to bilo u Ateljeu, nekada u Klubu književnika, pa u kancelariji advokata Đurđa Ninkovića u hotelu ‘Astorija’. Tu su, zapravo, bile naše prve prostorije. Potom smo se preselili u jednu straćaru sa dva mala odeljenja, u jednom je bilo Predsedništvo stranke, a u drugom uredništvo ‘Demokratije’. A onda je Mićun nekako dobio prostoriju na Učiteljskom fakultetu. To je bila jedna uzana prostorija, nešto malo duža. Imali smo jedan faks sa telefonom i to je bila cela tehnika sa kojom smo ušli u borbu protiv Miloševićevog režima na izborima 1990. godine”, kaže on za Nedeljnik.

Prvi predsednik stranke Dragoljub Mićunović je u velikoj ispovesti o Demokratskoj stranci za Nedeljnik ispričao kako su u prostorijama “Književnih novina” sročili tekst da se osniva DS, i da je tada Kosta Čavoški pitao, malo i cinično: ko će ovo sad da saopšti, jer je ovo “akt protiv ustavnog uređenja za koji je predviđena kazna od 10 godina zatvora”.

“Usledila je tišina koju je opet prekinuo u istom tonu Kosta: najbolje bi bilo da to uradi Mićun, jer on ima iskustva sa zatvorom. Kažem — dobro, važi. Odmah posle Osnivačke skupštine Nikola Milošević je insistirao da održimo Izbornu skupštinu i da tajnim glasanjem izaberemo rukovodstvo DS-a. Ali morali smo par meseci da provedemo obilazeći Srbiju, stvarajući lokalne odbore i šireći stranku. I zakažemo Izbornu skupštinu u Sava centru 29. septembra 1990, ali nemamo para za njenu organizaciju. Predlagali su neku malu salu, rekao sam: ako nismo u stanju da napunimo Sava centar, nemojte da izlazimo na izbore. Morali smo da uzmemo kredit, pa sam dao svoj auto pod hipoteku. Neko se, međutim, setio da se napravi dobrovoljni prilog za stranku i onda se skupilo toliko para da je stranka funkcionisala narednih šest meseci”, sećao se Dragoljub Mićunović.

Mićunović mi je rekao da smo mi bili republikanska stranka u vreme Ljube Davidovića i da pogledam statut iz 1921. godine. Zamislim se ja tu, ipak je stariji čovek od mene, profesor univerziteta. Odem u biblioteku i pogledam program, kad tamo piše da je stranka monarhistička. Iskopiram to i pošaljem mu. Nikada mi nije odgovorio

Slobodan Gavrilović

Zanimljivo, stranka je prvo “registrovana” u Tuzli.

“Kosta Čavoški je pošto-poto želeo da registruje stranku. Ja sam, recimo, bio protiv. Zašto bismo registrovali nešto što postoji? I on je registrovao stranku, marta 1990. godine u Tuzli. Tada u Srbiji nije postojao zakon o višestranačju, a u Bosni već jeste. U Tuzli smo imali potpredsednika opštine. Eto, stranka je formirana u Sarajevu 1919, a obnovljena u Tuzli. Ima i tu neke simbolike”, kaže Gavrilović.

“Mićun ima iskustvo sa zatvorom”

Dragoljub Mićunović je opisao i kako je došlo do toga da bude izabran za prvog predsednika stranke.

“Gojko Đogo je radio u Domu omladine i on nam je obezbedio prostorije za Osnivačku skupštinu 3. februara 1990. Došla je masa naših i stranih novinara. Rekao sam: pozivam vlasti da nas uhapse pošto svesno činimo krivično delo, ne poštujući Krivični zakonik. Ako nam sudite, mi ćemo se pozivati na Povelju UN o slobodama govora i pravima na udruživanje, koju je ratifikovala Jugoslavija. Bilo je velikih sporenja u Socijalističkom savezu, većina je bila za to da nas uhapse, ali mislim da nas je spasao i Čaušesku, kome je rumunski narod okrenuo leda. I onda su se u Srbiji mnogi ućutali i nisu nas dirali. Za predsednika su predložili mene. Za potpredsednika su bila dva kandidata: Gojko Đogo i Rade Stojanović. Onda je Đogo rekao: ‘Odričem se kandidature, potpredsednik treba da bude Pekić, on je veći pisac nego ja.’ I Pekić je izabran za potpredsednika”, rekao je Mićunović.

Slobodan Gavrilović se ovako seća tih događaja:

“Vršen je strašan pritisak na Borislava Pekića da bude prvi predsednik. On nije hteo, pa je napravljen kompromis da se prihvati da bude samo par meseci dok se ne organizuje izborna skupština, koja bi trebalo da bude u junu. Međutim, kada je došlo do pitanja ko će da bude predsednik, neko je viknuo: ‘Mićunović’. Ostali to prihvate i Mićunović aklamacijom bude izabran. ‘Prava’ Izborna skupština je održana u septembru…”

DS i monarhizam

Ako se postavi pitanje čime se demokrate u svojoj istoriji najviše ponose, najčešće će se dobiti odgovor da je to što u stranci nije postojalo jednoumlje.

To je u početku bilo jasno, Mićunović je pobedio Kostu Čavoškog, pa je tako nadjačano takozvano “nacionalno krilo” stranke. Međutim, istovremeno se pokazalo i da će stranka postati rasadnik otcepljenih partija. Čavoški sa nekoliko istomišljenika, među kojima su bili Nikola Milošević i Aleksandar Saša Petrović, napušta DS. Kao glavni razlog navode “odustajanje od odlučnog i nepopustljivog bojkota izbora”.

Koštunicu sam doveo u naš institut i predložio ga za svog zamenika, a kasnije upravnika. Bio mi je simpatičan zato što je uvek nešto ćutao, a pošto ja mnogo pričam, bio mi je kao neki korektiv. On nije otišao sa Čavoškim već je ostao uz mene i predložio sam ga za potpredsednika stranke. Predložio sam ga i za predsedničkog kandidata 2000, jer je on bio najmanje na udaru Miloševićeve propagande

Dragoljub Mićumović

Mnogo je ideoloških dilema bilo među intelektualcima u DS-u tih godina, a polje razdora je bilo i pitanje o odnosu prema monarhiji. I teško je povući liniju ko je bio sa koje strane u tim ideološkim lutanjima.

“Devedesetih godina, Mićunović mi jednom kaže: ‘Gavriloviću, dosta je bilo tvog monarhizma.’ Nisam ja zaista naginjao ni republikanizmu ni monarhizmu, već demokratiji. A ona može da se razvija u oba sistema, ako to iskreno želiš. On mi je tada rekao da smo mi bili republikanska stranka u vreme Ljube Davidovića i da pogledam statut iz 1921. godine. Zamislim se ja tu, ipak je stariji čovek od mene, profesor univerziteta. Odem u biblioteku i pogledam program, kad tamo piše da je stranka monarhistička. Iskopiram to i pošaljem mu. Nikada mi nije odgovorio”, seća se Gavrilović.

Uoči predsedničkih izbora 1990. pojavio se predlog da kandidat stranke bude princ Tomislav Karađorđević. I taj predlog je zapravo bio većinski prihvaćen.

“To je bila katastrofa. Spadam u 17 onih koji su glasali protiv. To mi je ličilo na ‘Osamnaesti brimer Luja Bonaparte’, da mi kandidujemo princa za predsednika republike, pa to je na ivici komedije. Predlog je došao od struja oko Nikole Miloševića i Koste Čavoškog. Čavoški i Mićunović su išli kod njega da obave razgovor, on ih je naravno odbio”, kaže Gavrilović.

Susret sa prestolonaslednikom i ćutanje od sramote

Sa Nikolom Miloševićem i Kostom Čavoškim stranku je napustio i čuveni reditelj Aleksandar Saša Petrović. Oni su napravili Srpsku liberalnu stranku.

“Kada je dolazio prestolonaslednik, organizovan je sastanak sa liderima opozicije. Pozvan je bio ispred njihove stranke Nikola Milošević. Zamislite apsurdnu scenu u kojoj je Nikola Milošević prestolonasledniku objašnjavao prednosti monarhije nad republikom.

Prestolonaslednik je pitao da li treba da se vrati u zemlju, da otvori ovde kancelariju. Saša Petrović tada kaže: ‘Vaše veličanstvo, vi za mene niste visočanstvo, nego kralj, mač u desnu ruku i ustanak!’ Milan Paroški se uključuje: ‘Da, ostajete i sutra belog konja i pravo na Zagreb.’ Mi iz Demokratske stranke – a bili smo tu Zoran, Mićun, Voja, ja… – ćutimo od sramote. Prestolonaslednik, na kraju, kaže: ‘Ipak neću da ostanem, ne želim da padne kap srpske krvi za moju krunu. Neću da uđem u svoj dvor, dok ne vrate i drugim građanima Srbije otetu imovinu.’ Nije to baš ispoštovao. Posle ga je Đinđić vratio”, seća se Gavrilović.

Koštunica nije imao “stiskavac”

Slobodan Gavrilović kaže da je jedino cepanje stranke koje se zaista osetilo bilo ono iz 1992. godine kada je Koštunica napustio stranku. Spor je bio oko pristupanja koaliciji DEPOS. Međutim, malo je poznato da je Đinđić bio za tu opciju.

“Zoran Đinđić i ja smo se među prvima upisali u DEPOS, ali nije dolazilo u obzir da napuštamo stranku. Mićunović je bio strogo protiv koalicije. Mi u to vreme skupimo pedeset do sto ljudi, a Vuk Drašković skupi pet hiljada. Naša logika je bila: hajde da on skupi ljude, a mi da vodimo politiku, i to je pravo udruživanje.

SAMO JE ZA ĐINĐIĆEVO VREME DVA PUTA RASPUŠTAN BEOGRADSKI ODBOR

Stranka je posle odlučila protiv DEPOS-a, a ko je hteo da ide, otišao je u DSS. Glavni odbor se održavao u maloj sali Doma sindikata. Meni je bilo žao. To je jedino cepanje stranke koje je realno imalo snagu. Sve ostalo je bilo unapred mrtvo. Tu je bilo dosta dobrih i kvalitetnih ljudi.

Koštunica, međutim, nije imao ‘stiskavac’. Krajem februara 1992. već se videlo da Voja hoće da formira novu stranku. A Mićunović je lukav. Sedimo Mićun, Tošić, Voja, Inić i ja… I iznebuha Mićunović kaže: ‘Vojislave, ako hoćeš da formiraš stranku, nemoj to da radiš. Ako hoćeš da budeš predsednik reci sada, sazivam skupštinu i ja te predlažem.’

Nisam u tom trenutku razumeo šta radi Mićunović. A Voja je rekao: ‘Ne pada mi na pamet, čim mi ovaj mandat istekne, izlazim iz politike.’

Ne mislim da je stranka izgubila odlaskom Koštuničine struje patriotski kapacitet. Tada je još više ojačao. Zoran je otišao na most na Drini u Zvornik i rekao: ‘Drina neće deliti srpski narod.’ Tako je ušao u izbore 1993. godine”, seća se Gavrilović.

Dragoljub Mićunović je rekao da ga je Koštunica iznenadio.

“Koštunicu sam doveo u naš institut i predložio ga za svog zamenika, a kasnije upravnika. Bio mi je simpatičan zato što je uvek nešto ćutao, a pošto ja mnogo pričam, bio mi je kao neki korektiv. On nije otišao sa Čavoškim već je ostao uz mene i predložio sam ga za potpredsednika stranke. Predložio sam ga i za predsedničkog kandidata 2000, jer je on bio najmanje na udaru Miloševićeve propagande. Nikada nisam mislio ni da je monarhista, niti da je konzervativac, jer se vrlo malo eksponirao u idejnom smislu. Posle Petog oktobra, kad su bili predsednički izbori, podržao sam Koštunicu, a nisam hteo Labusa, koji nije želeo da bude kandidat DOS-a ili DS-a, nego neke grupe građana. Zbog toga sam došao u mali konflikt sa Đinđićem koji je podržao Labusa”, sećao se Mićunović.

On je rekao da je DEPOS bio ogroman promašaj.

“Demokratska stranka tada nije želela da ude u DEPOS, jer je zamišljen kao projekat za uništenje DS-a. I zato je mimo znanja rukovodstva jedna grupa ljudi iz DS-a šurovala sa vladikama, prestolonaslednikom, akademicima na račun nekog opšteg ujedinjenja. Oni su mislili da te ‘mudre glave’ treba da drže dizgine, a stranke neka vuku kola. Mihiz me je ubeđivao i patetično izjavljivao da će on ako treba kleknuti pred bilo kim kao što je Nikola Pašić kleknuo pred Vilsona. Govorio sam mu da nije Pašić klečao pred Vilsonom, nego je Pupin zamolio Vilsona kao kolegu sa Univerziteta Kolumbija da primi predsednika njegove matične zemlje…”, naveo je Mićunović.

O Pekiću

Jedno od lica DS-a koje je davalo snagu stranci u prvim godinama svakako je bio književnik Borislav Pekić, koji je u vreme podele oko DEPOS-a bio na strani Koštunice.

Đinđić zamalo nije ni dočekao 2000. kao predsednik DS-a jer je bio „pritisnut izgovorenim obećanjima da će da se povuče ako do kraja 1999. ne smeni Miloševića”. Na to je išla i kampanja režima koja ga je, nakon NATO bombardovanja, potpuno demonizovala. Razmišljao je o povlačenju sa mesta predsednika stranke, čak je bio odabrao naslednika — Labusa. On je to, međutim, odbio, ali su ambicije proradile kod Slobodana Vuksanovića

“On nije želeo da napusti DS čak ni kada je mislio da ide previše levo. Desimir Tošić, koji je došao iz emigracije i koji je bio član predratne omladine DS-a, išao je levo, a za mene su stranački ‘ideološki klasifikatori’ smatrali da sam polulevo. Pekić nije mnogo govorio, ni na jednom mitingu nije držao govor”, sećao se Mićunović.

“Pekić je za nas bio pojam. Bio je na robiji zato što je pripadao građanskoj partiji. On je u stranku ušao preko ljudi oko Miće Popovića, pa i Koste Čavoškog, Voje Koštunice… Pošto sam bio prvi sekretar stranke, on me pita: ‘Šta će ti biti prvi zadatak?’

‘Da svako radi svoj posao’, odgovorio sam.

‘E, onda znam. Nećeš uspeti.’

Nije mi bilo pravo. Ali zaista nisam uspeo. Pekić je bio izvanredan govornik, ali voleo je to da napiše. Učestvovao je u radu do kraja. DSS pripisuje da je on njihov član. On je, nažalost, preminuo pre nego što je osnovan DSS, ali bi bez sumnje bio sa njima.

Ljudi nisu ušli u njegovu političku misao. On je veliki književnik, ali i veliki i značajan politički mislilac. To će se tek otkriti. Kakav je on samo govor održao demokratskoj omladini, danas nema ko to da pročita, a kamoli da napiše”, priča Slobodan Gavrilović.

Kako je smenjen Mićunović

Stranku operativno od 1993. godine vodi Zoran Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora i na izborima te godine je bio nosilac liste. Ubrzo je došlo do sukoba na relaciji Đinđić–Mićunović koji je doveo de promene na čelu stranke.

Sukob je nastao zbog “različitog viđenja politike stranke”. Mićunović je bio protiv toga da se “zagazi u blato” kako bi se osvojilo više mandata, Đinđić je zagovarao približavanje očekivanjima naroda kako bi se ostvario bolji izborni rezultat i omogućio veći uticaj DS-a. U intervjuu koji je dao za list “Borba”, Đinđić je izjavio da ukoliko on bude vođa izborne liste DS-a garantuje bar 20 poslaničkih mesta. Ukoliko ne ostvari taj izborni rezultat, Đinđić je najavio svoje povlačenje iz politike. Đinđić je dobio poverenje, vodio kampanju “Pošteno” i osvojio 29 poslaničkih mandata.

Iz perioda pre Petog oktobra potiče i politička škola DS-a, čiji je direktor bio – Boris Tadić. Upravo iz te škole potiču neki od njegovih potonjih najbližih saradnika, među kojima je Miodrag Rakić, šef kabineta i koordinator službi bezbednosti. U istom periodu, u stranci raste uticaj Đinđićevih prijatelja Miodraga Kostića i Dragoljuba Markovića

Slobodan Gavrilović o tome kaže:

“Kada sam čuo da Mićunović sprema memoare, rekao sam mu: ‘Kada dođeš do svoje smene, nemoj da optužiš Đinđića. Ja sam prvi predložio da te smene.’

On mi kaže: ‘Ne znaš ti šta je bilo u njegovoj glavi.’

Možda je to i bilo u Zoranovoj glavi, ali on to meni nije rekao. A ja njemu jesam.

To je bilo u februaru 1993. godine. Zoran mi je tada rekao: ‘Nije još vreme.’ Ja sam rekao: ‘Onda ja idem kući, a vi me zovite kada bude vreme.’ Zvao me je u avgustu, došao sam i to se brzo obavilo. To je bilo principijelno. Na izborima 1990. imali smo sedam poslanika, a 1992. smo imali šest. Ako hoćemo u Evropu, tako je u Evropi. Čim izgubiš izbore, a izgubio si ako imaš manje poslanika — ideš kući. Kod nas je važilo da ako smeniš čoveka, to je kao da mu daš konopac da se obesi.”

Mićunović je svoju smenu video kao pogrešnu odluku kada su ga “preventivno isključili iz stranke”.

“Odluku je doneo Glavni odbor bez ikakvog ozbiljnog obrazloženja. U znak protesta tada je jedan broj vodećih ljudi i utemeljivača stranke i narodnih poslanika izašao iz DS-a: Desimir Tošić, Vida Ognjenović, Dragan Domazet, Ljubomir Tadić, Slobodan Vučković, Velja Simonović, Đorđe Zečević, Bora Kuzmanović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović… Onda su posle dve godine oni tražili da pravimo stranku, i tako je nastao Demokratski centar, ali nikada nisam želeo da se udaljavam od DS-a. Uvek smo bili zajedno u svim koalicijama. Zvali su me nekoliko puta prilikom stvaranja DOS-a da se vratim, govorio bih — može, ali svi da se vratimo i da priznate da ste napravili glupost. I vratili smo se posle Đinđićevog ubistva da pomognemo da se sačuva DS. A atentat na Đinđića je bio najveći udarac za DS”, rekao je Mićunović.

“Zoki, samo pošteno!”

Slogan “Pošteno” jedan je od najpoznatijih izbornih slogana u trideset godina srpskog višestranačja. Autorstvo je pripisivano Aleksandru Tijaniću, a Gavrilović za ovaj slogan vezuje jednu porodičnu anegdotu.

“Đinđić je jednom 1993. godine bio na slavi kod mene u Prijevoru sa Vidom Ognjenović. I tada je nastao slogan ‘Pošteno’. On je tada prvi put čuo. Moj otac popio neku, po leđima ga lupi i kaže: “Zoki, samo pošteno!” Tijaniću sam posle rekao: “Nemoj sebi da pripisuješ, to je slogan mog oca. Kaže Tijanić: Pristajem”, ispričao nam je Gavrilović.

O Zoranu Đinđiću…

Po viđenju Slobodana Gavrilovića cepanja stranke imaju dva duboka uzroka.

“Prvi je netrpeljivost većine prema manjini. Nema trpeljivosti za drugoga. Sa druge strane, prevelike ambicije pojedinaca i kada se te dve stvari spoje, onda se stranka samo cepa li, cepa… Svako pitanje, stranka se pocepa…”, kaže on.

Slobodan Gavrilović je imao višeslojan odnos sa Zoranom Đinđićem, ali, kako kaže, uvek pun poštovanja. I on je bio u situaciji da predstavlja “opoziciju” unutar stranke 1998. godine.

Uoči predsedničkih izbora 1990. pojavio se predlog da kandidat stranke bude princ Tomislav Karađorđević. I taj predlog je zapravo bio većinski prihvaćen. Ali princ je to odbio

“Kad je on ubijen, ja sam bio predsednik poslaničkog kluba u saveznoj skupštini. Ja sam jedini posle smenjen kao ‘antiđinđićevac’. Pa kako sam bio tu za njegovog života ako sam bio antiđinđićevac? Živković je kao hteo da budem sa njim, ali ja sa njim nisam imao nijednu temu za razgovor. Ni o sportu, muzici, pozorištu, književnosti…

A sa Đinđićem je moglo da se razgovara o svemu. Jednom sam pokušao da mu nađem ‘rupu’. Postavim mu pitanje o Grotovskom i pozorištu. I to zna… Koja god da je tema, sve je znao. Književnosti, istorija, sve…

Mi smo imali veliki sukob sa Đinđićem 1998. u januaru. To je bila najjača grupa DS-a koja je bila suprotna vođstvu, sa gotovo polovinom članova GO koji su to potpisali. Ali prvi uslov je bio da nema pravljenja nove stranke i nema prelaska u drugu stranku.

To nije prošlo, ali odnos Zorana i mene je ostao sjajan.

Zoran me je, doduše, posle 1998. isključio iz stranke. Dao je nalog odboru u Užicu, gde sam bio član, da me isključe. A ja sam u to vreme potpredsednik stranke. Ali bila je to moćna stranka. Glavni odbor ne može da krene dok se to pitanje ne razreši. I to je tad stornirano.

Međutim, ispričam ja u kafani – da bi mu preneli – da mi sutra na Starom gradu, gde sam ja imao uticaj, isključujemo Đinđića iz stranke. A Zoran već sutra pre podne prebacuje dokumente na Vračar.

Kada smo doneli odluku da bojkotujemo izbore 1997, to smo izglasali jednoglasno. Ja sam predsedavao sednici, završi se sve, ja ostanem da sedim, a Zoran me pita šta mi je, o čemu razmišljam. Kažem mu: ‘Zorane, ovo ne valja. Do sada nijedna odluka u stranci nije donesena jednoglasno.’

Dva puta sam tražio prijem kod njega kao premijera. To je bilo pre stranačke skupštine 2001. godine, Zoran je hteo da bude za 6. oktobar. I ja pre toga dođem da mu kažem da se neću više kandidovati za potpredsednika stranke. Kažem, ja sam potpredsednik, a ništa se ne pitam. A on se slatko nasmejao: ‘Pa misliš da se ovi drugi nešto pitaju.’ To je njihov izbor, a ovo je moj, rekao sam mu. Takvi su bili naši razgovori, takav je bio Zoran — jasan. I ja sam to poštovao.”

“Zajedno”

U 1996. godinu, Demokratska stranka je ušla kao član Koalicije “Zajedno”. Koalicija je na izborima u Beogradu osvojila 400.000 glasova iako je DS u celoj Srbiji imao samo sedam hiljada članova. Đinđić postaje gradonačelnik Beograda. Kažu da je neposredno pre početka zasedanja Skupštine grada na kojoj se birao Đinđić, u odbornički klub DS-a stigao faks u kome su navedene sve funkcije i imena njihovih nosilaca koje traži SPO. Ukoliko DS ne prihvati ovaj zahtev, SPO zahteva mesto gradonačelnika, iako je još u predizbornoj kampanji Koalicije “Zajedno” najavljeno da je kandidat za gradonačelnika Zoran Đinđić. Dok su odbornici i stotine novinara čekali početak sednice, Đinđić je pokušao telefonom da razgovara sa Vukom Draškovićem, ali je Drašković odbio razgovor. Posle kratkog većanja sa odbornicima DS-a, Đinđić je odlučio da se prihvati “ultimatum” SPO-a. Tako su sva najvažnija mesta u gradskoj upravi pripala članovima SPO-a. Ipak, Đinđića ubrzo smenjuju.

Do 2000. godine Đinđić nije uspeo da popravi rejting DS-a ali jeste uspeo da ga dovede na 37.000 članova, i to na način da o svakom članu zna sve. Članovima čak stižu i čestitke za rođendan na kućnu adresu. To će biti infrastruktura na kojoj će DOS pobediti 2000. godine a na osnovu koje će DS dobiti najveći deo kolača DOS-a.

Iz perioda pre Petog oktobra potiče i politička škola DS-a, čiji je direktor bio – Boris Tadić. Upravo iz te škole potiču neki od njegovih potonjih najbližih saradnika, među kojima je Miodrag Rakić, šef kabineta i koordinator službi bezbednosti. U istom periodu, u stranci raste uticaj Đinđićevih prijatelja Miodraga Kostića i Dragoljuba Markovića, što nailazi na neodobravanje dela članstva.

Jedno od lica DS-a koje je davalo snagu stranci u prvim godinama svakako je bio književnik Borislav Pekić. On ni na jednom mitingu nije držao govor. U stranku je ušao preko ljudi oko Miće Popovića, Koste Čavoškog, Voje Koštunice…

Đinđić zamalo nije ni dočekao 2000. kao predsednik DS-a jer je bio „pritisnut izgovorenim obećanjima da će da se povuče ako do kraja 1999. ne smeni Miloševića”. Na to je išla i kampanja režima koja ga je, nakon NATO bombardovanja, potpuno demonizovala. Razmišljao je o povlačenju sa mesta predsednika stranke, čak je bio odabrao naslednika — Labusa. On je to, međutim, odbio, ali su ambicije proradile kod Slobodana Vuksanovića kome je taj poraz, ispostaviće se, bio najbolji rezultat u karijeri.

Od 5. oktobra 2000. do ubistva Đinđića, u DS-u nije bilo uočljivih suprotstavljenih struja. Posle atentata, međutim, sukobi su bili neminovni. Zoran Živković, dotadašnji zamenik predsednika stranke, postaje Đinđićev naslednik u vladi i glavna meta svih napada i kritika. Reakcija građana na ubistvo premijera bila je burna, pa je uz uspešnu policijsku akciju “Sablja” rejting DS-a počeo da raste, ali ne zadugo. Pritisnut aferama, rejting slabi, pa članstvo traži novog spasioca i ubrzo ga nalazi u Borisu Tadiću.

O Borisu Tadiću

Kada se pogleda istorija (obnovljene) Demokratske stranke, dva su čoveka koja predstavljaju personifikaciju snažne stranke kao političkog bastiona u Srbiji. Pored Zorana Đinđića to je njegov naslednik na čelu stranke Boris Tadić za čije vreme je stranka izrasla u najdominantniju na političkoj sceni.

Mićunović je rekao da je sa Borisom Tadićem Demokratska stranka “ponovo došla na vlast, ali nije izbegla sva iskušenja koja donosi vlast”.

“Možda bi neke greške bile izbegnute da nije bilo ustupaka koji su morali biti činjeni koalicionim partnerima, od kojih su jedni – G17 plus – videli isključivo lukrativnu stranu vlasti, a drugi – SPS – pored toga i nedemokratski sindrom. Izdali su nas u ključnom trenutku i jedni i drugi, i još poneki. Ključna greška za odlazak s vlasti 2012. bila je odluka o zajedničkom raspisivanju predsedničkih i parlamentarnih izbora”, rekao je Mićunović.

Slobodan Gavrilović se seća Tadićevih početaka devedesetih i kako je kod Zorana Đinđića postepeno raslo uverenje o njegovim sposobnostima.

“Kada smo smenjivali Mićunovića, rekao sam Zoranu da ako neće da Ljuba Tadić ode sa Mićunom treba da stavimo Borisa za sekretara. Neko je nedavno rekao da nikada nije raspušten beogradski odbor, pa samo je za vreme Đinđićevo dva puta raspuštan.”

Nekada je bilo duha, ovi danas su spremni na sve

“Nikada u razgovorima sa poslanicima drugih stranaka nije bilo mržnje”, setio se poslaničkih dana Slobodan Gavrilović. “Nikada, recimo, nisam skočio na Batu Živojinovića. Kada smo se spremali za izbore, kažem mu ja: ‘Sad ćemo da vas smlatimo ko slana papriku, neće ostati od vas ni korova.’ Sedeli smo za šankom u Skupštini. A on odgovori: ‘Da su ovi tvoji kao ti možda bih se i uplašio, ovako mi vladamo do kraja veka. Aj u večeru…’ Izgleda da sam mu ostao dužan večeru.

Do 2000. godine Đinđić nije uspeo da popravi rejting DS-a ali jeste uspeo da ga dovede na 37.000 članova, i to na način da o svakom članu zna sve. Članovima čak stižu i čestitke za rođendan na kućnu adresu. To će biti infrastruktura na kojoj će DOS pobediti 2000. godine a na osnovu koje će DS dobiti najveći deo kolača DOS-a

Jednom sam, posle prebijanja radikala u Skupštini odlučio da izađem za govornicu i ćutim deset minuta, jer moraš u politici da braniš protivnika da bude ravnopravan sa tobom. A posebno kada ih neko tuče u parlamentu. Đinđić je bio predsednik poslaničke grupe, a ja zamenik. I kažem mu ja da ću da izađem za govornicu da ćutim deset minuta. A on mi kaže: “Dobro je što si mi rekao, ja ću da izađem u hodnik i odande ću da te slušam.” Zoran je stvarno imao duha. Imao je i energije, inicijative i tačno je znao da postavi svakog tamo gde treba. Danas se sve suzilo na to da ispod glavnog bude lošiji i slabiji od njega. Onda je logično da uvek dolaze sve lošiji.

Voleo bih da se u politiku vrate ljudi sa osmehom. Kada pogledate sadašnju scenu, kada vidite SNS, da li ste videli nasmejanog čoveka? Humor je bitan, da se razbije napetost. Danas je previše naelektrisan sukob u politici. Bojim se sada sukoba u Srbiji više nego ikada ranije. Ovi su spremni na sve.”

Ko će voditi računa o grobovima Grola i Davidovića?

Demokratska stranka je danas daleko od snage koju je imala, ne samo u odnosu na period dok je bila na vlasti. Nekadašnje stecište intelektualaca u politici preraslo je – prvenstveno uz pomoć uspešnog spina političkih protivnika, a malo i svojim greškama – u “žuto preduzeće”, što je etiketa koju današnje rukovodstvo nosi kao teret.

“Ja sam u svakom sastavu Predsedništva naše stranke vršio jedan dubinski intervju kao sociolog da vidim šta čitaju ljudi. Ne pitam ja to direktno, nego onako, u kafani, usput, šta su pročitali u poslednjih šest meseci. I Predsedništvo od 2004. do 2006. godine bilo je sačinjeno od ljudi od kojih niko nije čitao ništa, osim Pajtića koji je spremao doktorat. Tada sam video da propadamo. Elitna stranka u kojoj niko nije pročitao knjigu šest meseci? Onda sam 2006. zaćutao i do 2014. nisam progovorio. Malo me je bilo i sramota, jer s kim si takav si… Raduje me što je sad na čelu stranke Lutovac, on je ipak čovek iz nauke. Najopasnije je kada nam državu zauzmu političari bez profesije, a takvih je većina i u vlasti i u opoziciji. Đinđić ima pet knjiga iza sebe. I onda kukaju na Đilasa. Pa stvorite vi kapital, ako je to lako”, seća se Gavrilović.

On kaže da su članovi stranke nekada zaista bili elita u odborima širom Srbije.

“Lako je bilo – a i danas je lako – odabrati prave ljude. Uvek ih je bilo malo. Zašto je zlato najvrednije, zato što je retko. Tako je i sa poštenim i časnim ljudima. Ali sve se to raspršilo kada je počelo da se trguje uticajem. A to je počelo da se primećuje kad god se do prvih vlasti dolazilo, još od lokala. Ali uvek se nadaš, popraviće se…

Redovno vodim računa da grobovi Milana Grola i Ljube Davidovića budu uređeni. To mi je Tošić ostavio u “nasleđe”… Najveći problem mi je što ne vidim nikog u Demokratskoj stranci kome mogu to da ostavim. Sigurno da ima nekog…

Slobodan Gavrilović

Jedino je Demokratska stranka uspela da smeni toliko predsednika i to je njena velika demokratska tradicija. Ja se time ponosim, bez obzira na to što je u tim smenama bilo kojekakvih predsednika. I takvih koji bi mi rekli: ‘Šta se ti boriš za intelektualce, šta će nam oni? Možemo sve da ih kupimo za tri do pet hiljada evra.’ Za kakvu se mi Srbiju borimo, za onu u kojoj će da se kupuju ljudi? I zato smo došli na dva odsto u Beogradu”, rekao nam je Gavrilović.

Trenutno nije lako govoriti o optimizmu kada je reč o budućnosti Demokratske stranke, ponovno ujedinjenje nekih stranaka koje su od nje nastale, sa matičnom strankom već mesecima unazad je na stolu.

A Slobodana Gavrilovića nešto drugo muči:

“Redovno vodim računa da grobovi Milana Grola i Ljube Davidovića budu uređeni. To mi je Tošić ostavio u ‘nasleđe’… Najveći problem mi je što ne vidim nikog u Demokratskoj stranci kome mogu to da ostavim. Sigurno da ima nekog…”

1 KOMENTAR

  1. DS je stranka koja je imala najviše ološa u svojim redovima , i ne mogu da verujem čime se oni diče – kako su najviše predsednika stranke promenili jer kažu to je demokratija ,pa ni jedan od tih promenjenih nije ostao u stranci već su svi pravili drugu partiju e to prijatelji nije demokratija ,to nije prihvatanje poraza to je dokaz da bi ne znate šta radite niti ste ikada znali .(tačka )

Comments are closed.