Uspeli smo da pružimo podršku klijentima i bezbednost zaposlenima: Tamara Bekčić i Milena Avramović-Bjelica, Chapter 4 PR

Svi koji se bave komunikacijama u ovoj pandemiji videli su koliko je njihova uloga važna. Pandemija je promenila sve, a šta je promenila u oblasti komunikacija, kako ste se vi prilagođavali neredu koji je pravio virus?

Pandemija je preko noći donela kriznu komunikaciju na agendu bukvalno svih kompanija. Iz perspektive rukovodstva mislim da su svi svesni vrednosti koju kvalitetna interna i eksterna komunikacija mogu da donesu, pomažući ljudima, kompanijama i brendovima da budu povezani i angažovani tokom krize i da razmišljaju unapred.

Mi, koji se bavimo odnosima s javnošću, našli smo se u izvesnoj prednosti jer je planiranje krizne komunikacije sastavni deo naše podrške klijentima, odnosno ekspertize. Iako scenario identičan pandemiji COVID-19 niko nije mogao da predvidi, sama činjenica da su planovi postojali i da smo ih kroz treninge kriznih timova sa klijentima prolazili na redovnoj bazi, pomogli su u velikoj meri da se relativno brzo uspostavi neka kontrola koja je svima pružila sigurnost i nadu.

Nastavili smo da planiramo, pratimo situaciju i reagujemo. Uprkos okolnostima, uspeli smo u dva osnovna cilja – da pružimo podršku klijentima i bezbednost zaposlenima i to je za mene impresivna ilustracija naše osnovne delatnosti kao komunikatora.

S obzirom na to da niko ne zna do kada će crveni alarm pandemije biti uključen, u ime tima agencije Chapter 4 mogu da kažem da ćemo nastaviti sa strateškim planiranjem komunikacije i podrškom prilagođenom svakom klijentu posebno.

Videli smo kako nejasne poruke i dezinformacije zbunjuju javnost i urušavaju poverenje, a još na samom početku se upozoravalo na „infodemiju“. Kako generalno ocenjujete komunikaciju od strane institucija, naših i svetskih, da li su zakazali i zbog čega?

Od početka pandemije COVID-19 pričamo koliko je važno da komunikacija bude pravovremena, tačna, transparentna, fokusirana na određene grupe, sa definisanim ključnim porukama i da dolazi od malog broja relevantnih ljudi. Prateći šta se sve dešavalo i dešava, sa komunikacijskog stanovišta mogu ga tvrdim da ne postoji institucija ili vlada koja je dobro komunicirala i koja može da služi za primer za neke naredne eventualne slične krizne situacije. Možda je Angela Merkel najbliža poželjnom načinu komuniciranja u krizi po pravovremenoj, dobroj, odmerenoj, jasnoj komunikaciji sa dozom empatije primerenom jednom državniku. Najveći problem po meni je što su institucije i struka, umesto da se bave komunikacijom koja je u interesu građana, u stvari radile u političkim interesima, ne samo kod nas već i širom sveta, i u komunikaciji kontradiktornim i zastrašujućim porukama dovodile do panike, zbunjivanja i nepoverenja… A trebalo je da uz pomoć struke jasno definišu kako stanovništvo treba da se ponaša i definišu mere koje će zaštititi naciju, međutim oni su „lutali“ u donošenju mera, bez adekvatnog monitoringa kako te mere deluju i doveli do opšteg nepoverenja i toga da ljudi sami tražeći informacije na različitim mestima donose odluke da li će neke mere poštovati, u kolikoj meri ili neće uopšte. Jednostavno komunikacija nije bila koordinirana ni na jednom nivou, niti prema određenim starosnim grupama stanovništva.

Koliko se promenila uloga HR sektora u pandemiji koronavirusa kada je trebalo sačuvati ljude, njihovo zdravlje i psihu, a koji izazovi tek predstoje jer će se posledice tek osećati?

Zadatak HR sektora tokom pandemije je izuzetno važan i složen, a podrazumeva redovne aktivnosti uz povišen stepen brige o bezbednosti. Pored toga, sektor ljudskih resursa intenzivno radi na tome da održi nivo produktivnosti, motivacije i angažovanosti zaposlenih i kako da ostanu povezani uprkos podelama i fizičkoj udaljenosti, što su snažni faktori dezintegracije tima. Psihofizičke posledice pandemije su gotovo nesagledive – i po obimu i po kompleksnosti. Zbog toga naši napori da ih predvidimo i ublažimo moraju da budu dobro planirani i dugoročni.

Kao neko ko radi sa ljudima, šta ste zaključili o njihovom ponašanju u vreme kriza, koji su najčešći strahovi, koliki je strah od gubitka radnog mesta i kolika je uloga HR sektora u procesu adaptacije na krizu kod zaposlenih?

Kad u Chapter 4 pričamo, uvek kažemo da su tri stvari ključne za uspešno poslovanje – biznis strategija, sektor ljudskih resursa i strategija komunikacije kao podrška i biznisu i HR-u. Ljudi su najvažniji resurs koji bilo koja kompanija ima bez obzira na to koja je industrija u pitanju. Što se našeg tima tiče, fascinirana sam velikom odgovornošću, posvećenošću i motivacijom koju je svaki član tima ponaosob pokazao. Verujem da je razlog tome i to što svi oni znaju koliko su jedinstveni i koliko su važni za agenciju i koliki je njihov doprinos da Chapter 4 već deset godina uspešno posluje u Srbiji. Bili smo okupirani poslom i jedina briga je bila da ostanemo zdravi i da klijentima budemo adekvatna podrška i savetnici. Mi smo mali tim i svakodnevni razgovori, timski online sastanci su nam mnogo pomogli. U velikim timovima, uloga HR sektora je ključna jer oni moraju kroz transparentnu i komunikaciju u koju zaposleni veruju da objasne nove modele rada, prilagođavanja, promene, kako bi zaposleni ostali motivisani i efikasni.