„Dete se igra sa životom dok je malo, a kada poraste, život se igra sa njim.“
Ova je arapska poslovica dobila potpuno drugačije značenje u danima kada su se deca čitavog Bliskog istoka igrala sa sopstvenim životima na ulicama i pločnicima, braneći ga od smrti slobode. Uzvikivali su tada parole stare decenijama, koje se lako prevode na sve jezike, a kojima se traže hleb, pravda i jednakost.
Njihove poruke svako je razumeo gledajući u sebe, a deceniju kasnije ovaj svet više nije isto igralište.
Od sredine decembra 2010. sve do jeseni 2013. godine (najmanje), revolucija je na Bliskom istoku bila svačija i svi su bili njeni.
Deset godina kasnije, jedni nisu sigurni da se uopšte završila, dok se drugi pitaju da li je i postojala.
Za jedne je to dokaz da su arapska društva strateški pacifikovana i da im je za pravi uspeh nedostajalo radikalizma, drugi tvrde da je verski radikalizam čitavu društvenu revoluciju i pokvario, treći su događaje od pre jedne decenije nazvali „Tviter i Fejsbuk revolucijom“, dok su četvrti uvereni da je razočaranje nastalo u trenutku kada je Zapad pao u depresiju nesvestan da je od početka bio zaveden zabludom koju je sam kreirao.
Građani država koje su predstavljale bojno polje najvećih teorijskih, ideoloških i ljudskih razlika, sigurni su samo u to da im „arapsko proleće“ nije donelo mnogo toga dobrog.
Tekst posvećen deceniji „Arapskog proleća“ pročitajte u aktuelnom broju Nedeljnika koji je na svim kioscima od četvrtka, 24. decembra.
Tagovi
