Nikada nisam radio s Vesom, a imam osećaj da ga znam 100 godina, i da sam mnogo naučio od njega.
Znam da zvuči čudno, ali je još čudnije što svaki novinar danas u Srbiji ima upravo taj osećaj – da zna Vesu.
Nisam ni bio blizak s njim da bih pisao In memoriam, a opet znam da svaki novinar koji ga je makar jednom sreo ima osećaj – da je bio blizak s Vesom.
Takav je bio Veselin Simonović. Urednik koji je zaslužio i tepajući nadimak.
Čovek koji je imao osmeh da ti ulepša dan.
I pogled da ti pokaže koliko je ozbiljna profesija kojom se bavimo.
Kada bi me neko pitao ko može da pravi neke novine, ili projekat, uvek bih odgovarao – Vesa.
A to ne bih rekao ni za koga s kim nisam radio. Osim za Vesu.
Davno na Zlatiboru analizirao sam njegov Blic.
Posle nekoliko dana shvatio sam da jedino u njemu svaki dan može da se pročita makar jedna dobra priča.
Novinar je sve ono što zna.
To je bila njegova uređivačka politika. I jedino pravilo za odabir saradnika.
Zbog toga se toliko novinara danas emotivno oprašta od njega.
Uz Manju (Vukotića) bio je urednik kroz čiju školu je prošlo najviše novinara i urednika.
Nisam siguran koliko su naučili.
O tome sam poslednji put i razgovarao s Vesom, pre desetak dana na terasi pametne zgrade Nordeusa.
Meni će zauvek ostati njegov osmeh – koji ti pokaže da ovo naše i nije toliko važno.
I njegov pogled – koji te uveri da je ovo naše ipak najvažnije na svetu.
Veljko Lalić,
glavni urednik Nedeljnika
Tagovi
