Dvadeset zemalja i dalje dozvoljava silovateljima da se venčaju sa svojim žrtvama kako bi izbegli krivično gonjenje, navodi se u godišnjem izveštaju UN o stanju svetskog stanovništva.

Rusija, Tajland i Venecuela su među zemljama koje dozvoljavaju da se muškarcima poništu osuđujuća presude ako se ožene ženama ili devojkama koje su napali.

Dr Natalija Kanem, izvršna direktorla UN-ovog fonda za stanovništvo (UNFPA), koji je izveštaj objavio u sredu, rekla je da su takvi zakoni “suštinski pogrešni” i da su “način za potčinjavanje žena”, piše Gardijan.

“Uskraćivanje prava ne može biti zaštićeno zakonom. Zakoni Udaj se za svog silovatelja prebacuju teret krivice na žrtvu i pokušavaju da saniraju situaciju koja je krivična”.

Dima Dabus, direktorka udruženja “Jednakost za sve” za Bliski Istok i Afriku, čije se istraživanje citira u izveštaju UNFPA, rekla je da zakoni odražavaju kulturu “koja ne misli da žene treba da budu vlasnice svog tela i da su vlasništvo porodice. To je plemenski i zastareli pristup u kom se mešaju seksualnost i čast”.

Dabus je dodala da je „veoma teško promeniti [ove zakone], ali to nije nemoguće“. Rekla je da je zakon u Maroku ukinut nakon ogorčenja kada se mlada žena ubila nakon što je bila prisiljena da se uda za svog silovatelja. Jordan, Palestina, Liban i Tunis sledili su njihov primer.

Međutim, Kuvajt i dalje dozvoljava počiniocu da se legalno oženi svojom žrtvom uz dozvolu njenog staratelja.

U Rusiji, ako je počinilac napunio 18 godina i izvršio, prema zakonu, silovanje sa maloletnicom ispod 16 godina, izuzeće se od kazne ako se oženi žrtvom.

Na Tajlandu se brak može smatrati nagodbom za silovanje ako je počinilac stariji od 18, a žrtva starija od 15 godina, ako je „pristala” na krivično delo i ako sud odobri brak.

Zakoni i prakse o braku koji podređuju žene široko su rasprostranjeni i teško ih je iskoreniti, navodi UNFPA, kao i da 43 zemlje nemaju zakon koji kriminalizuje silovanje u braku.

Međutim, to je daleko od jedinog načina na koji su inhibirane žene i devojke, osobe sa invaliditetom i osobe različitih seksualnih orijentacija. Izveštaj koji se fokusira na telesnu autonomiju – sposobnost donošenja odluka o svom telu bez nasilja ili prinude – naglašava da je skoro polovini žena (45%) u 57 zemalja uskraćeno pravo da kažu da ili ne seksu sa svojim partnerom, koriste kontracepciju ili potraže zdravstvenu zaštitu.

U Maliju, Nigeru i Senegalu situacija je posebno mučna. Manje od deset žena samostalno donosi odluke o zdravstvenoj zaštiti, kontracepciji i seksu sa svojim partnerima.

“Činjenica da gotovo polovina žena još uvek ne može sama da donese odluku o tome da li će da ima seks, koristi kontracepciju ili traži zdravstvenu zaštitu trebalo bi da nas sve ogorči”, rekla je Kanem.

“U osnovi, stotine miliona žena i devojaka ne poseduju sopstveno telo. Njihovim životom upravljaju drugi”.

Više od 30 zemalja ograničava slobodu žena van kuće, dok su devojčice i dečaci sa invaliditetom gotovo tri puta izloženiji seksualnom nasilju, a devojke su u najvećem riziku.

Obrazovanje je ključno za poboljšanje telesne autonomije, kaže se u izveštaju, dok zakoni moraju da se menjaju, a socijalne norme moraju da postanu rodno uravnoteženije. Zdravstveni radnici takođe mogu igrati presudnu ulogu.

“Poricanje telesne autonomije predstavlja kršenje osnovnih ljudskih prava žena i devojčica koje pojačava nejednakosti i nastavlja nasilje koje proizlazi iz rodne diskriminacije”, rekla je Kanem.

“To je ništa drugo nego uništavanja duha i mora prestati”.