Najlakše bi bilo kada bi početak ovog teksta, a početak je po starom novinarskom pravilu najvažniji deo teksta, mogao da čini prazan prostor neotkucanih slovnih znakova. U sredu 3. maja, bilo je tačno 8 sati i 42 minuta kada je iz dvorišta Ogledne osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu jedan dečak od nepunih 14 godina pozvao policiju i predstavio se i izgovorio neke reči – koje su to bile precizno, uopšte više nije važno – izgovorio ih je, i posle toga cela zemlja je zanemela.
Ćutanje i dalje traje, iako se kako vreme prolazi o ovom slučaju sve više govori. Slučaj je rekonstruisan do poslednjeg detalja, što tragediju čini samo potpunijom, nikako i lakše podnošljivom, a na najteži mogući način smo naučili da o detaljima masovnih ubistava, kako su ona izvršena, zapravo nije pametno govoriti u javnosti. O motivima za ovakav zločin još će biti priče, konačnog odgovora verovatno neće.
Bilo je svakakvih reakcija u javnosti, ad hok analiza i potraga za uzrocima – psiholoških, socioloških, političkih… I definitvno se iskristalisao jedan sociološki fenomen vezan za javne delatnike koji teško izlaze izvan svoje inercije, po kojoj se upirao prst tamo gde ga oni inače upiru; od onih koji imaju pik na REM, koji su uzroke videli u rijalitijima, preko aktivistički nastrojenih političara koji su pokrenuli proteste; nevladinih organizacija koje se bave temama ratova devedesetih koji su uzroke videli u društvu koje slavi ratne zločince, do vlasti koja je konstruisala narativ o ugroženosti i destabilizaciji Srbije.
Svako je ostao na svom mestu i u svom rovu, a suviše je ovo velika tragedija da ne dođe do zemljotresa.
Kao i na individualnom nivou, tragedija je definitivno pogodila svakog od nas i svaki pojedinac samo za sebe može znati kako se sa tim nosi i da mnogi od nas tu unutrašnju traumu još nisu ni osvestili – o čemu najpozvaniji stručnjaci i pišu u ovom specijalu Nedeljnika – tako će se i verovatno srpsko društvo tek suočiti sa činjenicom koliku je zapravo traumu doživelo.
Kada su u oblaku sluđenosti lebdele teme vršnjačkog nasilja, mentalnog zdravlja, kulture nasilja – dok su neduhoviti klinci u škole nosili plastične pištolje da plaše istraumirane školske drugove, i dok smo još razgovarali o tome kako toj i svoj drugoj deci prići u trenucima straha i očaja, dogodilo se drugo masovno ubistvo u Srbiji. A već u danima žalosti prisustvovali smo zloupotrebi žrtava, koja je pretila da ugrozi i najvažnije pitanje: kako sprečiti da se dogodi išta slično u budućnosti?
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 11. MAJA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NSTORE.RS
