Kriza u kojoj se nalazimo trenutno je bez presedana, pa je teško naći istorijski pandan. Od početka višestranačja dve su situacije ličile ovoj – bombardovanje 1999. i ubistvo premijera Zorana Đinđića. To su dva događaja koja su uvela zemlju u vanredne okolnosti i u oba slučaja je kratkoročno vlast u vreme vanrednog stanja dobijala na popularnosti, da bi potom na sledećim izborima gubila.
Jedina je razlika što su izbori u slučaju bombardovanja došli godinu dana kasnije, a u slučaju „Sablje“ više od pola godine posle vanrednog stanja. Možda u tome treba tražiti razloge zašto Vučić žuri sa izborima za sredinu juna.
Priča o neiskorišćenoj popularnosti Demokratske stranke u vreme akcije „Sablja“ od preko 70 odsto, već je postala deo političke mitologije, da je teško ne pomisliti da je reč o preterivanju.
Međutim, rejting DS-a je zaista bio na istorijskom maksimumu posle akcije „Sablja“, što pokazuje i istraživanje CeSID-a u rano leto 2003. godine.
Tada je 50 odsto ispitanika podržavalo DS u periodu do izbora krajem godine. To je brzo svedeno na jednocifrenu podršku (pa je promenom rukovodstva i dolaskom Borisa Tadića na čelo stranke stranka „oživela“ do 12 odsto na izborima).
Prva sledeća stranka neposredno posle „Sablje“ po podršci je bio DSS sa 18 odsto podrške (na izborima je osvojio 17), a tadašnji radikali su u istraživanju bili na 17 odsto podrške. Na izborima su osvojili 27 odsto.
Kada je reč o bombardovanju 1999. godine, situacija je nešto drugačija. Bombardovanje je dovelo do potpunog pada poverenja u sve političare i opcije (uz ogradu istraživača iz tog vremena da su se mnogi plašili ili jednostavno nisu hteli da kažu koga podržavaju). Pa je tako krajem 1999. godine poznati istraživač javnog mnjenja Srbobran Branković zabeležio da je krivulja podrške vladajućem SPS-u Slobodana Miloševića u toku rata bila veoma visoko, da bi se „na kraju rata srozala do tačke na kojoj bi ta grupacija pretrpela izborni poraz, pa se na osnovu kampanje obnove podigla na najvišu tačku u novembru, da bi se u decembru, kada je pojačana satanizatorska kampanja protiv opozicije, ta podrška nešto spustila“.
Obrasci se daju prepoznati i u ovoj krizi – od obnove (ekonomske sa najavama najvećeg rasta u Evropi) do „satanizatorske kampanje“ koja je već postala opšte mesto srpske politike.
Tek, prema tim istraživanjima, u decembru 1999. godine, SPS bi uzeo 21 odsto, SRS 7%, a od opozicionih stranaka najbolji rejting imao je Savez za promene (preteča DOS-a) sa 17 odsto ispitanika, dok bi za SPO u tom trenutku glasalo 12 odsto građana. Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice je još uvek samostalno procenjivana pa je bila na rejtingu od pet odsto.
U jednom drugom istraživanju iz tog vremena, takođe decembar 1999. godine, koje je sproveo Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje (CPIJM) Instituta društvenih nauka u Beogradu, čak 41 odsto ispitanih bilo je u kategoriji neodlučnih, a 20 odsto je bilo sigurnih apstinenata. Najveći rejting je imala koalicija SPS-JUL sa 13 odsto ukupno ispitanih, Savez za promene je bio na 12 odsto, SPO na 7%, DSS na 3%… A na pitanje u kog političara imate najviše poverenja, čak 37 odsto je reklo ni u jednog, Slobodan Milošević je bio na 13%, Dragoslav Avramović na 6%, baš kao i Vuk Drašković, dok je Vojislav Koštunica bio na 5%. Samo dva odsto je reklo: Zoran Đinđić.
Dakle, dvojica političara koji će za manje od godinu dana apsolutno promeniti sliku i istoriju Srbije ukupno su mogli da računaju na 7% ispitanih…
U AKTUELNOM NEDELJNIKU PROČITAJTE OPŠIRNU ANALIZU: „Balkonski ratovi“ i sva naša deca
Tagovi
Vjekoslav
Treba otvoriti arhivu