U kriznim vremenima je potrebna improvizacija jazz orkestra u upravljanju

    0

    Zumiranje ili sagledavanje situacije oko nas omogućava nam da realnost vidimo na različite načine. Možemo da se izmaknemo i da iz daljine pogledamo organizaciju čiji smo deo, našu ulogu kao i faktore koji utiču na poslovanje. Sa druge strane, (zoom in) uveličavanje onoga što posmatramo, omogućava nam da budemo bliži sistemu u kome radimo kao i da ostvarimo brži uticaj.

    Nema recepta kada koristiti (zoom in ili out) – ili kada na stvari gledamo jasno, uveličano, a kada ne – to je više stvar osećaja i iskustva u upravljanju.

    Verujem u to da ne možeš biti uspešan menadžer ako samo podržavaš jednu opciju – ili mikromenadžuješ ili si utonuo u strategiju.

    Covid-19 kriza je pravi trenutak da se prst drži na (zoom in) komandi, odnosno da se stvari i celokupan proces rada drže pod kontrolom. Kriza traži od menadžera da budu racionalni i nadasve dobro koncentrisani. Imperativ je definisati bitku koju moramo da dobijemo. Šta je u ovom momentu zaista bitno za funkcionisanje preduzeća?

    Za Tevu čiji je Actavis deo, lokalno i globalno, odgovor je jednostavan. Veoma nam je važno obezbediti da svi naši lekovi u kontinuitetu budu prisutni na policama apoteka širom zemlje. U vremenima problematične proizvodnje ali i transporta preko granica, 200 miliona pacijenata širom planete koriste Tevine lekove i znaju da mogu da računaju na pouzdanost i dostupnost terapije. Tu gde posvetiš pažnju i investiraš vreme – šalješ jaku poruku zaposlenima šta je važno i šta je manje važno u vremenima krize.

    Nakon definisanja prioriteta dobar je momenat za “zoom out” za pogled sa strane na organizaciju koju vodiš, kao i sebe u organizaciji. Uštimovana kompanija asocira na orkestar klasične muzike. Dobro definisani procesi, u kojima se zna ko šta radi i u kojima je sve isplanirano.

    Ono što nam je ponekad potrebno u upravljanju je improvizacija, bez pokušaja da sve bude razumljivo. Kao u malom jazz orkestru. Uloga direktora je da prenese potpuno poverenje ekipi sa kojom radi. Poverenje bez zadrške. Da ih nazoveš i pitaš kako su i da ih pustiš da sviraju jazz i improvizuju. Praktično to izgleda ovako: prepustimo se zvucima jazz-a, neko iz ekipe će preuzeti vođenje, a zatim će drugi zaposleni da preuzme soliranje… Bitno je da svako u orkestru zna šta hoće. Ne treba se plašiti da li će da se prekorače ovlašćenja ili da se ne poštuju procesi. Toga kod iskrenog međusobnog poverenja nema.

    Krize dolaze i prolaze. Sa njima ide ekonomski pad i nakon krize rast. Ponovo treba (uključiti zoom out dugme) videti širu sliku i razmisliti o organizaciji i tržištu nakon krize. Bitno je vizuelizovati niski start svih zaposlenih nakon krize i uneti potrebnu energiju, kada to tržište zahteva i dozvoli.