Grubo rečeno u Srbiji postoje dva „tabora“. Jedan pripada propagandnom prostoru koji se ne može nazvati javnošću, dok drugi pripada nepropagandnoj javnosti u pokušaju. U tekstu iz prethodnog broja govorili smo o njihovim karakteristikama u pretpandemijsko i pandemijsko vreme, kao i o međusobnom odnosu. Sada je vreme da pokušamo predvideti šta bi se moglo dogoditi da sutra propagandni prostor nestane, a ovaj nepropagandni dobije priliku da stvori uslove za rekonsolidaciju jadne heterogene kritičke javnosti u Srbiji.
Problemi koji u takvom scenariju nastaju brojniji su od prilika koje bi se otvorile. Najveći problem je sistemske prirode. Da bi postojala arena u kojoj se ukrštaju ideje, argumenti, emocije na temelju kojih se onda uspostavljaju neki odnosi moći, mora postojati bazično poverenje u sistem unutar kog institucije i javnost kao heterogena i dinamična arena odnosa funkcionišu. Poverenje u ovom slučaju nije ono koje birači poklanjaju ovom ili onom političkom akteru. To je poverenje koje se može prevesti kao osećaj sigurnosti, svrsishodnosti i potrebe za informisanim angažmanom u javnosti. Da bi se takav osećaj javio, potrebno je da institucije ne ostaju gluve za signale koje primaju iz javnosti. Prema njoj se sa poštovanjem moraju odnositi i politički predstavnici i zauzvrat ne mogu uvek očekivati poštovanje od te iste javnosti. Ona nije tu da pruža poštovanje ili daje poverenje političarima – ona poverenje mora zadržati samo za sebe samu, dok poštovanje može dati i ne mora.
Nepoverenje u državu
Osim na opštem nivou, treba naglasiti da je poverenje u državu i njene institucije koje je na globalnom nivou uzdrmano u poslednjih desetak godina, dodatno uzdrmano još uvek aktuelnom pandemijom. Tenzija koja je nastala između nepoznanica vezanih za virus i blage panike s početka pandemije sa jedne strane i očajničke potrebe ljudi za poverenjem u svoje političke i zdravstvene sisteme sa druge strane, osnažila je osećaj nesigurnosti i straha. U zemljama poput Srbije, takvi osećaji su dodatno osnaženi autoritarnim uslovima političkog života koji pothranjuju tenziju i nepoverenje. U pandemiji se tako došlo do tačke koja nadilazi skepsu prema vlastima, lekarima, obrazovnom sistemu. Ljudi sve manje veruju u mogućnost da poverenje može uopšte postojati.
Drugi veliki problem je vezan za specifičnost „postfaktualnog“ vremena, u kom je odnos između istinitih i proverenih informacija sa jedne i lažnih vesti i nenaučnih spekulacija sa druge strane poremećen. Spekulativno i lažno je u značajnoj meri osnažilo i postalo relevantno – a u nekim slučajevima i prevaže u odnosu na istinu. Javnost koja bi, ukoliko je kritička i konsolidovana, trebalo da filtrira i nekom vrstom „prirodne selekcije“ marginalizuje spekulativne i postfaktualne sudove i tvrdnje, pretvorila se u smetlište u kom argumentovane diskusije i racionalne tvrdnje ne mogu doći do izražaja od đubreta koje se tu nakupilo. Srbija je, konkretno, zemlja autokratskog političkog poretka koji sistemski i namenski zatrpava javni prostor izmetom u vidu spekulacija, laži i simplifikovanog (novo)govora. U pandemijsko vreme, ona se gotovo udavila u poplavi lažnih vesti, pretnji, ucena i straha koji su kroz svoja propagandna glasila (kao što su Informer, Alo, Srpski Telegraf, Pink TV, Happy) plasirale srbijanske vlasti.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 28. januara
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
