Reditelj Kokan Mladenović gostovao je u novoj epizodi podkasta Faktor 50+, autorke Marine Fratucan, na YouTube kanalu Velikih priča.
Kako je moguće da danas u beogradskim pozorištima imamo jedva jednu ili dve premijere po teatru za celu sezonu, a da uopšte nema pobune među glumcima i umetnicima?
Nema pobune jer oni računaju sa našom malograđanskom udobnošću, a nisu im dirali plate. To je očigledno famozna reč koja zaustavlja sve. Mnogim našim kolegama to predstavlja svetonazor: „Ja se bavim pozorištem jer primam platu.“ I pošto im nisu dirali plate, tu nema pobune. Nezavisna scena je uništena, mladi ljudi nemaju gde da rade. Mi iz bivše klase imamo nediplomirane a talentovane ljude koji prosto nemaju gde da dobiju priliku jer novih produkcija nema. Ali pošto to ne dotiče ove etablirane pozorišne ljude i ne dira im u plate, onda je nekako normalno da se ne bunimo što ne radimo ništa. Čak nam to i odgovara. Snimamo serije, radimo svoje privatne projekte, a pozorište stoji. Nije sve samo do vlasti, mnogo je i do naše sopstvene udobnosti i malograđanštine koja nas kompromituje pred nama samima.
Da li si ti ipak malo prestrog prema ljudima u ansamblima koji prosto moraju da žive od te plate?
Sva pozorišta u Srbiji kad se skupe su manji problem od jedne fabrike ili nekog kapitalnog državnog promašaja. Ima tu i sjajnih kolega, hrabrih postupaka i odličnih premijera. Ali generalno, mi smo potonuli u umetničku malograđanštinu. Ta magla je toliko uzela maha da su oni istinski kvaliteti i prave lučonoše našeg pozorišnog života postali jedva vidljivi.
Za vreme Miloševića su se predstave zabranjivale, a danas se čini da je najveći problem zapravo ravnodušnost vlasti prema kulturi?
Problem za njih nisu same predstave, problem je što ih prave slobodni ljudi koji hoće nešto da nam kažu. Zato se vlast osigurala od te slobodne reči tako što nam daje toliko mizerno novca da novih produkcija i nema, dok o repertoaru vlada teška autocenzura. Ja i dalje mislim da je najprogresivnija javna reč kazana sa scene. Pozorište je najubojitija umetnost, jedina umetnost polisa i javne reči. Ona ima ogromnu moć kroz istoriju. Dve i po hiljade godina, sve do Gutenberga, teatar je bio jedini mas-medij. Ko god je hteo nešto da kaže svetu, govorio je kroz pozorište. Zato oni danas biraju ove sramotne ljude i ratne zločince za upravnike pozorišta i predsednike upravnih odbora – da bi tu javnu reč držali pod višestrukom kontrolom.
Negde si izjavio da ovaj narod traži vođu. Sa druge strane, ovi mladi ljudi se danas bore upravo za institucije. Misliš li da će ta njihova borba moći da nadvlada naš tradicionalni mentalitet?
Ja stvarno mislim da mi čitavu našu novu istoriju od Karađorđa naovamo ništa drugo ne radimo nego proizvodimo sebi vođe kojima slepo verujemo i kojima dajemo apsolutnu i nekontrolisanu vlast da rade sa našim životima šta god hoće. To s jedne strane pokazuje podanički mentalitet, a s druge našu lenjost, neobaveštenost i nemanje želje da se bavimo sopstvenim životima. Demokratija je naporna i ozbiljna stvar. Ona traži da građanin svakog dana nešto gleda, prati, reaguje, koriguje i ima aktivan stav prema svom životu. Ne može da se posmatra iz publike. Mi jednom u četiri godine zaokružimo neko ime koje nas najmanje kompromituje ili nam se najmanje gadi i aboliramo sebe za bilo kakve odluke u naredne četiri godine. Ovi mladi ljudi danas insistiraju na tome da se formira prava demokratija, a to su institucije koje će biti važnije od pojedinaca.
Često se čuje ono: „Ma daj, davno je bilo, ostavi prošlost sa strane, ne moramo stalno o tome.“ Dokle možemo tako da guramo stvari pod tepih?
Onog trenutka kad je Milošević stavljen u Hag, mi smo zauvek prestali da želimo da znamo za sve one otkrivene grobnice i hladnjače. Ko je naredio, ko je ubio te ljude, ko ih je mrtve transportovao? Ko se poigravao leševima kao igračkama, ko ih je spaljivao u visokim pećima i uzidavao u mostove? Dok to ne odgovorimo, mi nikad nećemo biti normalna zemlja. To je nešto što opterećuje savest nacije, a nacija sa nemirnom savešću teško može ići dalje. Mi stalno guramo te krhotine pod tepih i znamo tačno gde smo ih gurnuli. Jednog dana će se na te krhotine iseći naša deca, i to tako da će možda iskrvariti nasmrt.
Može li se uopšte iz ovog začaranog kruga izaći nekim mirnim, evolutivnim putem, kroz institucije i izbore?
Kralj Lir ima onaj sjajan stih: „Neka se sve promeni il’ neka nestane sve“. Mislim da je Srbija u tom stadijumu da našoj državi treba totalni reset. To nije ono „popravićemo nešto“. Ne, mislim da treba bukvalno deinstalirati i onda reinstalirati državu po nekim novim pravilima, jer naš hardver državni jednostavno ne podržava softver normalnog života. Iako sam pobornik mirnih i građanskih rešenja, ne mislim da je ovo moguće rešiti evolutivnim putem. Ovo je prevelik zaostatak za civilizacijom i normalnim svetom. Revolucije su tu da bi ubrzale istoriju. Postoji trenutak kad realna politička situacija dođe u ogroman nesklad sa realnim potrebama društva, i onda nastaje revolucija koja služi da dovede u sklad novu realnost sa starim oblikom vladavine. Nama treba revolucija, plišana, nadam se.
Ceo razgovor Kokana Mladenovića sa Marinom Fratucan u podkastu Faktor 50+ možete da pogledate na Youtube kanalu Velikih priča:
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 16. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP.
Tagovi
