Tamo daleko, gde ima seoba: “Nemojte se začuditi ako čujete da sam se navezao na Atlantski okean…”

0
Credit line: Roger Viollet/ Roger Viollet / Profimedia

“Ja još od prsah stradam.” Tako je u pismu, koje je iz Trsta poslao u Crnu Goru 23. novembra 1850. godine, Petar Petrović Njegoš govorio o svom pokušaju da pronađe sebi lek. Odatle je produžio do Beča, da bi se odmah potom vratio u Italiju i pred kraj godine, iz Venecije, Vuku Karadžiću napisao da se sve bolje oseća.

Početkom 1851. godine u Napulju ga je sreo Ljuba Nenadović i taj će susret još kako uticati na percepciju o Njegošu svih onih koji pročitaju “Pisma iz Italije”.

U Nenadovićevim beleškama, iz marta godine u kojoj je Njegoš i preminuo, govori se i o svečanom prijemu upriličenom za “crnogorskog gospodara”, kako su ga u Napulju zvali, na američkom brodu “USS Indepedence”. 

Njegoš je maštao o nezavisnosti, a američkom viceadmiralu je tokom prijema na brodu govorio i o svojim snovima o dalekoj pučini.

“Znate li vi da sam ja više puta premišljao da zažmurim, pa da ostavim Jevropu, da dođem u Ameriku, i da više ništa ne čitam o Jevropi”, upitao ga je Njegoš. “Ljutim se na tuđence, ljutim se na svoje. Sedamdeset miliona moga plemena mrtvim snom spava, kad svi narodi napreduju i uživaju plodove slobode i prosvjete… Otišao bih iz Jevrope; nije kad mi neprijatelj pritisne, nego kad vidim da ovako veliko pleme kao što je slovensko nema toliko fizičke ni moralne snage da izbavi jadnu moju braću od tiranske turske ruke…”

Već sredinom 19. veka, čak i u najvišim krugovima balkanskih, (južno)slovenskih država, Sjedinjene Američke Države bile su (nedosanjani) san i simbol nekakve slobode i novog života.

“Nemojte se začuditi ako čujete da sam se navezao na Atlantski okean i da plovim za Njujork…”, rekao je takođe Njegoš, a upravo je to bila sudbina brojnih mladića njegovog roda.

ROBERT ATANASOVSKI / AFP / Profimedia

Put u nepoznato, borba “za goli život” i snovi o dalekom ostvarenju najlepših želja, ostali su i do danas važan simboli za sve one za koje je Njegoš pričao i pisao da govore “srpskim jezikom”.

Putevi koje su prelazili, snovi koje su sanjali i način života kojim su živeli bez dileme su uticali na razvoj onoga što danas zovemo “srpska dijaspora” i sledstveno tome na razvoj čitavog srpskog društva, čiji su neki od najvećih gradova bili daleko od granice srpske države.

Za imigrante granice nikada nisu postojale. Samo put koji bi trebalo preći i prečica do sreće.

Srpska migrantska priča preko okeana počinje sa čovekom koji možda nije prvi naš koji je kročio na tlo Amerike, ali je prvi koga je američka istoriografija pažljivo zabeležila.

Dečak po imenu Đorđe, rođen u porodici Šagić, 1795. godine u Sekešfehervaru, starom prestonom mađarskom gradu koji su Srbi zvali Stolni Beograd, imao je teško detinjstvo i nakon očeve rane smrti bio prinuđen da se – po očevoj želji – uputi na školovanje u Karlovce. 

Odatle je, čim je postao punoletan, prešao Savu i priključio se srpskom ustanku. 

Kao deo Slavonske legije ratovao je u Italiji, ali je nakon njenog brzog raspada završio u Amsterdamu, odakle se, bez nade i plana, brodom uputio u Filadelfiju. Bio je “otkupnik”, putovao je besplatno, a kapetan je trebalo da ga proda kao radnu snagu. Uradio bi to da Đorđe, kada je brod došao blizu obale, nije skočio u vodu i kamuflirao se među pecaroše.

Tako je od Đorđa Šagića nastao Džordž Fišer (fisher: ribar).

Fišerova priča, zapravo je priča svih budućih doseljenika sa ovih prostora.

On je radio ono što najbolje zna – ratovao je, kao ustanik po vokaciji, organizovao revoluciju u Teksasu sa revolucionarom Hoseom Antoniom Meksijom, a nakon revolucije učestvovao u uspostavljanju nezavisnosti Teksasa, kao i u ratu između Amerike i Meksika od 1846. do 1848. godine – da bi onda napravio važan iskorak.

Postao je izveštač iz Američkog građanskog rata. Pisao je, osnivao masonske lože, radio kao sekretar komisije za dodelu zemljišta doseljenicima i živeo životom koji su sanjali mnogi koji su za njim otišli preko okeana.

Bio je prepoznat kao začetnik “avanturističke proze” i jedan od “najvećih lingvista svog vremena, zbog velikog poznavanja brojnih jezika”. Kada je preminuo, dnevnik iz San Franciska “Dejli ivning buletin” objavio je veliki nekrolog u njegovu čast.

Upravo put koji je Đorđe prešao, ali i njegov motiv za odlazak, karakteristični su za odlazak prvog talasa migranata sa ovog podneblja.

Institut za inovacije i razvoj je na različite načine analizirao migracije sa ovog podneblja – od njihovih troškova, do faktora koji do njih dovode i efekata koje izazivaju – a direktor Instituta Nenad Jevtović za Nedeljnik objašnjava tu prvu fazu migracija.

“Tada su se u takav poduhvat upuštali samo avanturisti ili oni ljudi koji su od nečega bežali kako bi sačuvali živu glavu”, kaže Jevtović. “Oni su tako pokrenuli talas ekonomskih migracija, koji će se sve do današnjih dana ciklično menjati sa talasom geopolitički izazvanih migracija na našim prostorima. Ono što se neće promeniti nikada jeste motiv za odlazak, a to je bolji život.”

Gotovo svi dostupni izveštaji iz 19. veka pokazuju da je najveći broj iseljenika u Ameriku odlazio iz Boke Kotorske, Hercegovine, Like, i to zbog blizine mora, ali je svakako među njima bilo i Šumadinaca, stanovnika Kosovskog Pomoravlja i različitih delova ugarske krajine.

Prema knjizi pasoša koja se u Knjaževini i Kraljevini Crnoj Gori pažljivo vodila od 1864. do 1914. godine, u Americi je, prema podacima Pavla Rovinskog, bilo 17.000 mladih Crnogoraca. Taj podatak se navodi i u tada aktuelnom “Glasu Crnogorca”, kao i u nikšićkom listu “Slobodna misao”.

Kako je broj iseljenika rastao, tako je i model pripreme za putovanje u beli svet dobijao svoje obrise. Bilo je važno nabaviti dobro odelo i obavezno imati šešir jer bez šešira tamo preko okeana “neće da vas prime”. U šešir je obično, ili za rever, bila

zadenuta ceduljica na kojoj je pisalo kome se javiti i kuda ići.

Putovalo se najčešće brodovima engleskog parobrodskog društva “Gunard Line”, ili brodovima austrijske kompanije “Unione Australace di Navigacione” i svako je, ko se uputio preko velike vode, znao za brodove “Baron Gauč” i “Sofi Hoenberg”.

Nekada se putovalo dvadesetak, nekada tridesetak dana, a karta je bila oko 175 kruna.

Tako je, sve sa ceduljicom na reveru, u beli svet otišao i Petar Sekulović, pa zbog zemljotresa umesto u San Francisku, o kom je maštao, završio u Čikagu, potvrdiće kasnije u svojoj biografiji njegov sin i velika holivudska zvezda Karl Malden. Bilo je to 1906. godine, a ljudi su odavde toliko često odlazili u Ameriku da je tamo već na mnogo mesta bilo funkcionalnih srpskih zajednica.

Ili “slovenskih”, kako piše američka štampa početkom 20. veka. U najvećem broju tekstova o “slovenskim imigrantima” upravo se govorilo o toj 1906. godini, a među slovenske imigrante ubrajaju se Crnogorci, Srbi koji su živeli u graničnom pojasu Austrougarske i patili što ne žive u “svojoj Srbiji”, ali i Rusi.

Ipak, uvid u tekstove iz tog vremena i način na koji su Amerikanci gledali na ljude koje su svrstavali u grupu “Slavic” govori o tome zbog čega se, uprkos brojnim neuspešnim pokušajima, Balkanom širila priča o Americi kao obećanoj zemlji.

Pensilvanijski list “Standard Speaker”, u izdanju od 20. januara 1908. godine, piše o “najvećoj grupi imigranata koja ulazi u Sjedinjene Američke Države”.

“To su Italijani, Sloveni i Austrougari”, piše „Standard Speaker“. “Najveći broj doseljenika koji dolazi iz tih zemalja su nekvalifikovani radnici, a više od polovine njih ili su nekada bili farmeri, ili su radili na farmama. Ipak, ovde se odlučuju da rade druge poslove.”

Ovaj pensilvanijski list objavljuje do detalja izveštaje Federalnog biroa koji, iako je tek početak 20. veka, vodi prilično preciznu statistiku.

“Postoje jasne razlike između Italijana i Slovena, vidljive u svim aspektima života… Nekvalifikovani italijanski radnici odlučuju se da ovde rade na putarskim poslovima, dok se Sloveni okreću visokim pećima, železarama i rudarstvu… Italijani se teško asimiluju, žive u svojim zatvorenim zajednicama, dok je sa Slovenima drugačija situacija – oni su prilagodljiviji i zbog toga i bolje zarađuju. Oni troše i do 12 dolara mesečno na hranu, dok Italijani troše upola manje i sa svojih 6 dolara najčešće kupuju makarone, kobasice, sardine i sir…”

Upravo takav način ponašanja po dolasku u Ameriku, ali i usmerenje ka železarama i rudarstvu, usmerili su Srbe ka delu Sjedinjenih Država u kom je, kao posledica razvoja industrije, kreiran “čelični pojas” – od Minesote, preko Ilinoisa sa Čikagom kao centrom srpske imigracije već tog doba, do Pensilvanije o kojoj je bilo reči.

Tako su došli do novca, a spomenuti pensilvanijski list u dolar piše o tome koliko su imigranti novca poslali iz Amerike u svoje domovine.

“Izveštaji prikazuju da su tokom 1906. godine iz Sjedinjenih Država u zemlje porekla imigranti poslali 62.435.343, od čega Sloveni čak 20.559.428”, piše u januaru 1908. godine „Standard Speaker“.

Priča je, vrlo moguće, na nivou anegdote, a govori o jednoj prepisci između iseljenika i njegove žene koja je ostala da živi u Boki Kotorskoj.

On je uz pismo poslao čak 50 dolara i na kraju pisma poručio: “Poslije dužeg vremena našao sam posao u rudniku. Težak posao. Šaljem ti 50 dolara i dacol (biće da je hteo da kaže: that’s all)…”

A ona mu odgovara: “Primila sam pismo i u njemu 50 dolara. Kupila sam mnogo stvari za kući i za đecu, ali dacola nije bilo u pismu, pa ti viđi što je s tim…”

Osim teškog rada i prilagodljivosti, važan deo identiteta Srba koji su odlazili u Ameriku bio je pripadnost crkvi, pa su tako osnivali značajne crkvene zajednice, poput Crkve Svetog Save u Kaliforniji, ili Crkve Vaznesenja Gospodnjeg.

“The Tuscaloosa Time-Gazzete”, list iz Alabame, u tekstu od 18. juna 1910. godine, analizira izveštaje koje su podnele sve američke religijske zajednice i jezike koji se koriste u okviru tih zajednica.

“Među dva miliona imigranata koji su po dolasku u Ameriku koristili strane jezike, gotovo da nema izuzetka, koji se ne identifikuje ni sa jednom crkvom.”

“Srpski je jezik”, tvrde u tom tekstu, “prirodna posledica broja imigranata iz Crne Gore i Srbije, ali i toga što je korišćen tokom bogosluženja.”

U prilogu teksta objavljena je i opširna tabela o tome koliko je doseljenika došlo iz kog područja 1906. i koji jezik su koristili, a pored grupe “Slavic people” piše – 113.852.

Koliko je na određenim delovima teritorije koja je ubrzo postala deo Kraljevine Jugoslavije put u Ameriku i tadašnji “američki san” bio popularan, govori i sačuvan dokument iz 1903. gde se jedan oficir crnogorske vojske obraća crnogorskom vojvodi i ministru vojnom Iliji Plamencu rečima: “Odoše momci u Ameriku! Manjkaje mi pola bataljona.”

Takvo je stanje trajalo sve do početka Velikog rata, kada je intenzitet iseljavanja smanjen, a ako je neko i uspeo da ode, razlozi više nisu imali veze sa ekonomijom, iako se radilo o preživljavanju, kao i do tada.

I na samom početku rata, da simbolika bude potpuna, zauvek je prestao da plovi brod “Baron Gauč” koji je usrećio hiljade ljudi i najmanje toliko njih unesrećio decenijama ranije. 

Ljudi su tog 11. avgusta 1914. godine poželeli da iz Boke pobegnu od rata koji je započet dve nedelje ranije, a kapetan Paul Vinter bio je uveren da zna koordinate svih podvodnih mina koje su Austrougari podmetnuli zbog straha od italijanskog napada s mora. Njegov drugi oficir Đovani Tence očigledno te koordinate nije znao, pa je “Baron Gauč” naleteo na podvodnu minu i potonuo u blizini Rovinja. Poginulo je oko 250 putnika.

Još jedna slična situacija obeležila je Veliki rat kada su u pitanju iseljenici iz Srbije i iz Crne Gore, samo što je pravac bio suprotan.

Odlazak preko okeana nije ni za zeru okrunio nacionalni ponos iseljenika, pa je tako od početka Prvog svetskog rata veliki broj dobrovoljaca poželeo da se vrati svojim kućama, na teritoriju Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore. Sjedinjene Američke Države su bile neutralne u Velikom ratu i to je predstavljalo problem zbog prevoza crnogorskih rudara do Boke, ali je pronađena alternativna ruta, od luke Halifaks.

Poslednja grupa od oko 600 dobrovoljaca je iz te luke krenula parobrodom “Italija” ka Napulju i posle 25 dana putovanja, u taj grad su stigli poslednjeg dana 1915. godine. Prebacili su se na poštansko-teretni brod „Brindizi“, manji i stariji, i uputili se ka domovini.

Dok se na Mojkovcu, na Badnji dan, vodila odsudna bitka kojom je crnogorska vojska srpskoj pružila odstupnicu za povlačenje preko Albanije, brod “Brindizi” je u Medovskom zalivu naišao na postavljenu savezničku minu i teško oštećen potonuo za nešto manje od 15 minuta, sa 600 rudara koji su ostavili američki san kako bi odbranili crnogorsku čast.

Kakav je status iseljenika sa ovog područja bio tokom Velikog rata, govori tekst „Greenwille News“ iz Južne Karoline, koji sredinom decembra 1917. godine piše o tome kako je Vudro Vilson vrlo pažljiv kada govori o “neprijateljstvu” sa germanskim zemljama.

“Vilson insistira da se stanovnici Austrougarske, pre svih Srbi, Poljaci, Mađari, ne tretiraju isto kao Nemci…”

Credit line: Index Fototeca / Heritage Images / Profimedia

Uslediće baš zbog takvog odnosa prema ljudima sa ovog podneblja novi talas ekonomskih migracija u Sjedinjene Američke Države.

“Kako godine prolaze, razvija se sve više načina komunikacije koji omogućavaju da se unapredi nešto što se u ekonomskim analizama migracija naziva faktor ugledanja. Za razliku od današnje situacije kada postoje društvene mreže i lekar u Valjevu za sekund može da vidi kako njegov bivši kolega radi u Oslu i objavljuje lepe, filterisane slike, tada se taj model ugledanja zasnivao na retkim pismima i seoskim rekla-kazala pričama. Ali se svakako o tome sve više govorilo. Ljudi su imali sve više šansi da se obrazuju, ali su i dalje najčešće odlazili nekvalifikovani radnici”, objašnjava Nenad Jevtović.

Veliki rat je u međuvremenu pokazao državama na Balkanu da bi veće interesovanje za iseljeničku zajednicu moglo da donese obostranu korist.

“Godine Prvog svetskog rata ukazale su na mogućnosti saradnje starokrajske politike sa iseljeničkom zajednicom na prostoru Severne Amerike. Saradnja i kontakt nove jugoslovenske države i iseljenika u Americi nastavljena je i nakon okončanja Velikog rata”, piše u uvodu svog doktorskog rada na temu iseljavanja u Ameriku istoričarka Vesna Đikanović.

Država je želela direktan uticaj u iseljeničkim krugovima, a jugoslovenski konzul u Njujorku Vladislav Savić smatrao je da je njegov zadatak da stane na put antijugoslovenskim idejama. U svojoj opsežnoj analizi migracija, upravo o tome piše Vesna Đikanović, kao o slici naivnosti tadašnjeg državnog pristupa.

Savić je u borbi sa antijugoslovenima želeo da pridobije Franka Zotija, otvorenog protivnika jugoslovenske ideje i vlasnika „Narodnog lista“. Kada je posle njegovog silnog truda Zotijev “preobražaj” propao – nije uspelo nametanje državi bliskog glavnog urednika – Savić je odlučio da pritisne oglašivače i pretplatnike i od njih zatraži da stopiraju finansiranje „Narodnog lista“. Samo što je Zoti bio američki državljanin, svoje je novine pravio u Americi, pa je Savić izvrgnut ruglu zbog “zloupotrebe položaja”.

Savić je bio metafora odnosa države sa iseljenicima.

Sve što je usledilo, a Drugi svetski rat pogotovo, pokazalo je jasne razlike među različitim iseljeničkim grupama koje su (indirektno) u ratu i učestvovale.

Pred kraj, a naročito nakon Drugog svetskog rata usledila je masovna migracija pripadnika četničkog i ustaškog pokreta na različite krajeve sveta, i to tačno onamo gde su određene nacionalne zajednice već bile razvijene.

Recimo, Hrvati su počeli da se sele preko velike vode, u Severnu Ameriku, ali pre svega u Latinsku Ameriku i Australiju, pedesetih i šezdesetih godina 19. veka. Najveći talas tog iseljavanja dogodio se kada je Austrougarska donela “vinsku klauzulu” po kojoj je italijansko vino dobilo značajnu prednost i olakšice pri uvozu, čime je dalmatinskim vinarima ozbiljno ugrožena egzistencija. Oni su tad odlučili da otplove u Australiju, Argentinu i Čile, mada su u potonju zemlju osim vinara išli i rudari.

Tako je, kao što je srpska zajednica prirodno rasla u Čikagu i nekim drugim značajnim tačkama u Sjedinjenim Američkim Državama, hrvatska zajednica rasla u ovim.

To je svim “političkim imigrantima” iz nove Jugoslavije pružilo dobru osnovu da odu kod “svojih”. Jugoslovenska tajna služba je “znala dobro kojih”.

Srbi su tako počeli da se dive novim modelima Mercedesa, golubijeplave boje ili maslinastozelene, a ti automobili su popularniji valjda još samo u holivudskim filmovima o teroristima, među pripadnicima tih jedinica. 

Ipak, kao u filmu “Tri karte za Holivud”, fascinacija životom u Americi nikada nije prošla. Od pucanja balončića žvakama, do skupljanja limenki od koka-kole.

Zatvoriće se nakon toga još jedan ciklus, prvo geopolitičkih migracija tokom ratova devedesetih, a zatim i ekonomskih migracija svih onih koji su želeli da pobegnu iz ratom oskrnavljenih država koje su ostale posle Jugoslavije.

Ipak, Jevtović tvrdi da smo i u ovom trenutku deo još jednog kruga.

“Ekonomske migracije i dalje traju, ali možemo govoriti i o ‘unutrašnjim ekonomskim migracijama’. Građani Srbije žive bolje nego Srbi u susednim državama, pa je migracija ka centru, ka Beogradu sve veća, što određeni analitičari koriste da našminkaju demografsku situaciju i kažu kako je naša migracija pozitivna, iako nije. Drugi aspekt ove priče je da bi zbog takvog smera migracija – Srba ka Srbiji – moglo da dođe, ili je već došlo, do razvoja ideja o nečemu što se naziva Srpski svet. Bojim se da bi takva situacija opet mogla da dovede do geopolitičkih migracija”, zaključuje Jevtović.

Samo što će u tom slučaju, oni koji takve ideje razvijaju, morati da imaju u vidu da onima koji žele da odu iz zemlje više nije potreban šešir za koji će da zadenu ceduljicu i da je čuvaju do Trsta i dalje do Njujorka ili ko zna gde, klackajući se na talasima velike vode. 

Sada su dovoljna dva klika.

A ima dva veka otkako je potvrđeno da snalažljivi Srbin lako od Šagića može da postane Fišer i da ostvari san. Samo ako se zainati.

TEKST JE OBJAVLJEN U LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE I DALJE NA SVIM KIOSCIMA. UZ NJEGA DOBIJATE DVA POKLONA – KNJIGU O DOBRICI ĆOSIĆU I MOND DIPLOMATIK NA SRPSKOM.

PODSEĆAMO, NOVI BROJ NEDELJNIKA, UZ POKLON KNJIGU O ZORANU ĐINĐIĆU, IZLAZI 5. AVGUSTA.