Čak ni jul u Velikoj Britaniji nije po pravilu vreo, ali je tog dana, jednog od julskih 1939. godine, srce mlade princeze gorelo. U odrazu Elizabetinog pogleda, bio je mladi mornar, ambiciozni, stasiti plavušan, koji je iz mesta, sa lakoćom preskakao mrežu za tenis. Taj kadet koledža Kraljevske Mornarice u Darmotu izgledao je nekako samouvereno, grubo, potpuno suprotno nametnutim dvorskim navikama koje su je okruživale i pomalo gušile.

Pisalo se godinama da je za kraljevskom jahtom, kada se otisnula od obale, krenulo mnogo veslača i da je baš on ostao da vesla najduže, do beskrajne pučine, ali je “taj Grk”, često umeo da pravi grube faulove nad britanskom mistikom. Objasnio je, staloženo, da nije veslao do u nedogled, da su svi odveslali par stotina metara da isprate jahtu i vratili se nazad.

A nije ni morao, sve i da nije seo u čamac, on je bio nešto najuzbudljivije što je princeza Elizabeta videla za svojih 13 godina.

Usledio je Drugi svetski rat, zatim tihi rat u Bakingemskoj palati dok su trajali bračni pregovori i ubeđivanja, ali ni suze nisu uspele da ugase onu vatru u Elizabeti. Onaj mladi, plavi, zgodni mornar postao je njen muž i tu je funkciju – da, to je prečesto znala da bude samo funkcija – obavljao naredne 73 godine. Sve dok danas, 9. aprila 2021. godine, malo pre njegovog stotog rođendana, kraljevska porodica nije objavila da je princ Filip preminuo.

Njegovo držanje, neka prirodna “neotesanost” u kovčegu najfinijeg pliša, njegova prizemnost na mestu gde je malo ko pri zemlji, u kombinaciji sa Netfliksovom serijom “The Crown”, doprineli su da odlazak supruga britanske kraljice i nosioca titule vojvoda od Edinburga, privuče još veću pažnju od one koju bi inače privukla.

Da je Elizabeta one godine nakon Drugog rata, kada se Velika Britanija oporavljala, slavila i vidala rane, odlučila da posluša svoje savetnike i dvorske pametnjakoviće, koji su govorili da je “neobrazovan, da u njemu nema ničeg džentlmenskog i da bi mogao da je vara”, možda o smrti “Filipa Grka”, “Filipa Danca”, “Filipa Nemca”, ne bi bio napisan ni red, osim u čitulji lokalnih novina. Ili bi svakako zaslužio pažnju i poštovanje?

Credit line: Andrew Milligan / PA Images / Profimedia

“Filip Grk, Filip Danac, Filip Nemac…”

Priča o poreklu princa Filipa, zapravo je prva tema koja ga je uz veliku pompu, uvela u britanske medije i na dvor. Mnogo pre nego što je došao u zvaničnu, prvu posetu u Balmoral, širom Velike Britanije brojala su se krvna zrnca momka kog princeza simpatiše.

Iako je bio perspektivan oficir, sa širokim morem vojničke budućnosti pred sobom i važnom ulogom u Drugom svetskom ratu iza sebe, Filip je za veliki broj Britanaca, pa i “njegovo visočanstvo” bio samo Stranac. Samo “taj Grk”.

Filipov otac, grčki princ Endru, bio je četvrti sin Džordža I Helenskog, ranije danskog princa Vilhelma, koji je izabran za grčkog kralja na osnovu protokola koji su 1863. godine potpisale Engleska, Francuska i Rusija i koji je ubijen u atentatu.

Endru je bio osuđen na smrt, optužen za izdaju zbog svrgavanja njegovog brata Konstantina od strane vojne hunte, pa je sa porodicom pobegao u Pariz.

Tako je mali Filip sa 18 meseci, u narandžastoj kutiji, napustio Grčku i godinama kasnije je ponavaljao “da ne oseća apsolutno nikakvu nostalgiju prema toj zemlji”. Dansko dinastičko ime mu je bilo Šlezvig-Holštajn-Sonderburg-Gluksburg, a očevi koreni vodili su i do ruskih careva.

Njegova majka, princeza Alisa, koja je kasnije postala grčka pravoslavna monahinja, bila je ćerka princa Luja od Batenberga koji se 1917. godine odrekao nemačkih titula da bi uzeo anglicirano prezime Mauntbaten.

Dakle, Filip je imao profesionalni pedigre za ponos, kraljevsko poreklo i sa očeve i sa majčine strane, ali je Elizabeta često imala priliku da čuje kako je “taj Grk” nepodoban i kako “ne mora baš za prvu priliku da se uhvati i da žuri”. Naročito zbog toga što se o Filipovoj majci govorilo sa podsmehom i u pitanje se dovodilo njeno mentalno zdravlje, otac, koji je preminuo 1944. godine u Monte Karlu, bio je ismejan, a sve četiri njegove starije sestre udale su se za naciste.

Kako bi dobio Elizabetinu ruku, uprkos zakonu donetom u Parlamentu 1705. godine, po kome su svi potomci Sofije Hanover (uključujući i Filipa, preko njegove veze sa kraljicom Viktorijom) smatrani Britancima, pristao je na naturalizaciju.

Bio je 18. mart 1947. kada je “Londonska Gazeta” objavila da je Filipovo prezime Mauntbaten i da je naturalizovan. Njegov ujak Diki, čije je prezime i uzeo, radio je na medijskoj slici svog nećaka koja je postepeno počela da se popravlja, da bi u julu, tačno 8 godina nakon prvog susreta, bilo objavljeno da su se princeza Elizabeta i Filip verili.

Zvanična fotografija britanske princeze Elizabete i njenog tadašnjeg verenika Filipa Mauntabatena, 10. jul 1947. (BETA/AP Photo/File)

“Taj siromašni mornarički oficir nema ni četku za kosu”

Kako je svojim pristupom Filip menjao javno mnjenje, prikazuje i naslovna strana magazina Tajm iz 21. oktobra 1957. godine.

Kraljevski par je proslavljao prvu deceniju braka, a na naslovnoj strani Tajma našao se upravo portret princa Filipa. Priča je počela, kao i ova naša, njihovim prvim susretom i pozicijom koju je Filip imao – tačnije, nije imao – nakon rata.

“Da istraživanje koje je uradio Sunday Pictorial nije pokazalo da 64 odsto Britanaca podržava brak, kralj bi teško pristao na to da se brak ozvaniči”, piše Tajm i dodaje da je Filip, kada je kralj konačno pristao, bio prinuđen da se preseli u palatu Kesington i da u njoj živi do venčanja.

Vapaj jednog starijeg činovnika zaposlenog na dvoru, ostao je zabeležen: “Taj siromašni mornarički oficir nema ni četku za kosu”.

Činjenica da je za deset godina uspeo da se izbori za bolju poziciju u društvu, dovela je do toga da mediji pišu da “možda nije rođen na poziciji na kojoj se nalazi, ali je sasvim sigurno rođen za nju”.

Prihvatio je ulogu “kraljičinog supruga”, svestan svojih zadataka i cene koju je morao da plati zbog ljubavi prema Elizabeti. Pisali su britanski novinari o tome da se ponekad, u odabranom društvu – koje nije bilo baš dobro odabrano kad su za to znali novinari – jadao da mu je žao zbog propale mornaričke karijere, ali je njegov pristup od trenutka kada je rekao “da”, pokazao da je tu odluku doneo svesno.

Njegov saradnik i dugogodišnji asistent s početka braka Majkl Parker, zapisao je: “Filip me je pozvao da mu budem desna ruka i pomognem da uvek revnosno obavi svoj prvi, drugi i poslednji posao – da ne izneveri kraljicu”.

I zaista, na putovanjima, u krizama, prilikom proslava i svih drugih važnih događaja i po reči protokola i po reči njegove ljubavi, stajao je “tik uz kraljicu, ali uvek par koraka iza”. Iza vrata dvorskih odaja, međutim, bio je u stanju da joj se otvoreno suprotstavlja i to za njeno dobro, kada je smatrao da je potrebno da bude otvorenija, modernija, mudrija.

Time je, direktno iz svoje spavaće sobe, neretko uticao i na međunarodnu politiku. Isti onaj oficir koji nije imao češalj.

Slika iz juna 1956. godine. Vojvoda od Edinburga pozira na svoj 35. rođendan (Beta/AP Photo/File)

“Available on Netflix”

Upravo tu je njegovu ulogu, malo po brojnim dvorskim i ličnim dnevnicima ađutanata kraljevske porodice, malo po dramaturškim načelima, posebno istakla i jedna od najpopularnijih serija na Netfliksu u poslednjih godinu dana.

“The Crown” u nekoliko sezona, kroz dva različita glumca, prikazuje princa Filipa kao “glas razuma” u kraljevskoj porodici, pa je zbog toga mnogim gledaocima upravo njegov lik najprivlačniji.

Ipak, život vojvode od Edinburga koji je dostupan na Netfliksu, ne poklapa se u potpunosti sa činjenicama o njegovom stvarnom životu.

Kako su priče o njegovom teškom detinjstvu, odnosu sa majkom, odnosu prema prezimenu Mauntbaton, ili blagonaklon odnos prema princezi Dajani, prikazani tačno, tako se u pitanje dovodi ekranizacija nekih drugih epizoda iz njegovog života.

Ako demanti dvora u vezi sa umešanosti princa Filipa u “Profumo skandal” i može da se smatra ulepšavanjem istorije iz i od Bakingemske palate, neki delovi su previše dramatizovani.

Nisu ga roditelji zaista okrivili zbog smrti starije sestre u avionskoj nesreći, tvrde istoričari. Serija prikazuje da njegova sestra Sesil odustaje od odlaska na neko venčanje, zatim menja odluku da bi njega izvukla iz neprilika i zatim gine.

“Ona bi svakako došla na venčanje, on svakako nije planirao tada da ide u Nemačku i nije bilo nikakvih napada na njega nakon njene smrti”, tvrdi istoričar Hugo Vikers koji prilježno proučava istoriju kraljevske porodice.

Takođe, Filip nije otvoreno negodovao zbog obaveze da klekne tokom venčanja pred kraljicom Elizabetom. “Taj trenutak u seriji donosi slatku dramatiku, ali sumnjam da je princ Filip ikada bio protivan tom činu jer je poticao iz kraljevske porodice koja je mnoge običaje i rituale preuzela od britanskih dinastija, tako da je bio savršeno svestan šta taj potez predstavlja u odnosu na čitavu monarhiju”.

Serija takođe, u trećoj sezoni, prikazuje Filipovu čežnju dok razgovara sa astronautima koji su bili deo ekspedicije Apolo 11 i time autori žele da prikažu da je, bivši oficir, u tom trenutku čovek u krizi srednjih godina, patio za životom koji je tokom života uz kraljicu izgubio.

Istina je da ne postoje bilo kakvi dokazi da je Filip, nakon upoznavanja sa astronautima imao uopšte priliku da sa njima razgovara.

25. novembar 1953. godine. Kraljica i princ u poseti Bermudima (Beta/AP Photo/File)

Netfliksovo ostvarenje blago je pojačalo i pozitivne i negativne efekte Filipovog ponašanja tokom decenija u braku sa kraljicom Elizabetom, tvrde kritičari. To je bilo dovoljno da se ljudima dopadne ono što su videli i da ga, u danu kada je preminuo, opišu kao “običnog čoveka neobične porodice”.

Britanski novinari koji su pasionirano pisali o kraljici i njenoj porodici, mnogo su puta primetili da je kraljica bila jedna osoba bez njega, a druga, življa, razdraganija, puna života, kada je on uhvati pod ruku.

Možda je i najbolje prirodu njihovog odnosa objasnila upravo kraljica Elizabeta tokom govora za 50. godišnjicu braka: “On ne ume da primi komplimente, znam, ali je svih 50 godina bio moja snaga i oslonac i ja, ali i cela porodica i čitava država, pa i mnoge druge države, dugujemo mu mnogo veću zahvalnost nego što bi on ikada priželjkivao od nas”.

“BBC prekida program, himna, sve staje”

U Škotskoj su njegov odlazak iskoristili da zbijaju šale sa kraljevskom porodicom, pa tako pišu da je “jadna kraljica u istom danu izgubila i supruga i bliskog rođaka”, aludirajući na rodbinske veze para koji je u braku proveo više od sedam decenija.

Oštri kritičari kraljevske porodice, najčešće levo orijentisani Britanci, najavljuju da će i ovaj tragičan događaj biti iskorišćen kako bi Bakingemska palata radila na svom imidžu, trošeći državni novac.

Ipak, kritičari su tiši od svih onih koji odaju poslednju počast princu Filipu. Od Putina do Borisa Džonsona. Mnogo tiši od tišine koja je zavladala nakon što je BBC prekinuo program, a zatim pustio britansku himnu. Nakon poslednjih taktova pesme “Bog čuva kraljicu”, potrajalo je ćutanje u čast puta koji je princ Filip prešao i svega što je na tom putu uradio. “Za kraljicu, kraljevsku porodicu, Veliku Britaniju i mnoge druge zemlje”, kako je to sama rekla kraljica.

“Mnogo života i samo jedna smrt balkanskog princa Filip”, rečenica je britanskih medija u koju može da stane sve. Od narandžaste kutije u kojoj je sa 18 meseci napustio Krf, do kovčega sa pozlatom i kraljevskim obeležjima u kom će biti sahranjen. Princ Filip je pokazao da i nije baš tako strašna, grozna i jeziva gnjavaža u životu doživeti stotu. Čak i ako ste “samo” kraljičin muž i zauvek “taj Grk” i Stranac.

1 KOMENTAR

  1. Sve pohvale za odlično napisan tekst gospodine Jovičiću.Čitala sam ponešto danas u britanskim novinama, i nisam našla da su mnogi baš ovako interesantno pisali o svom Princu Filipu. Veoma interesantan čovek koji je proživeo izuzetan život, čovek koji je išao iza kraljice ali u čiju muževnost nije moglo da bude sumnje.A naročito je interesantna ta priča o njegovoj genealogiji i kako je eto baš njegov DNK bio presudan za identifikovanje ruske carske porodice.Tako je princ bez češlja nosio u sebi krv mnogih kraljevskih dinastija.

Comments are closed.