Konceptualni umetnik Ulaj, jedan od pionira performansa i bodi arta, poznat i po dugogodišnjoj saradnji sa Marinom Abramović, preminuo je u noći između 1. i 2. marta u Ljubljani u 77. godini, posle duže bolesti.

Ulaj iz zdravstvenih razloga nije bio u mogućnosti ni da prisustvuje retrospektivnoj izložbi “Čistač” Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, na kojoj je prikazan i deo njihovog uticajnog opusa koji su stvorili tokom umetničke i partnerske saradnje od 1975. do 1988. godine u oblasti performansa, istražujući granice ljudske izdržljivosti.

Ulajeva 50 godina duga karijera uči se u udžbenicima performansa i jedini poznatiji umetnik performansa od njega bila je upravo Marina Abramović.

Od njihovog razlaza, Marina je postala planetarna zvezda sa retrospektivom u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku – Moma, veoma uspešnim dokumentarcem HBO-a, slavnim prijateljima i Adidasovom reklamom. Ulaj je pak bio mnogo skromniji kad je slava u pitanju.

Njihov susret iz 2010. i Marinine retrospektive “Umetnik je prisutan” u Momi, koja je oborila sve rekorde posećenosti, pregledan je milionima puta. Za neupućene, bio je to susret bivših ljubavnika, uz osmeh, suze, uzdisaje iz stomaka, dodire ruku dok se nemo gledaju preko puta stola. Starac u starkama i žena u crvenom. Ali taj susret krio je daleko više.
Pet godina kasnije, veliku ljubav zamenila je Ulajeva tužba i povređenost. Tužba za navodnu intelektualnu krađu, za novac – uvek je novac – koji je Marina opet navodno utajila.

Dvoje velikih umetnika bili su najpoznatiji par sedamdesetih i osamdesetih godina. Zajedno su stvarali strastvenu, moćnu umetnost, pomerali su granice neobičnom ljubavnom pričom pretočenom u performans. Njihova mašta nije imala granica i sve je bila umetnost: sudaranje njihovih nagih tela ili vikanje jedno na drugo. Ili spajanje pletenicama dok stoje okrenuti leđima jedno od drugog, 17 sati.

Ta ljubav bila je izmeštena kao i njihova umetnost. Zato je i razlaz morao da bude drugačiji. Ali to se dogodilo mnogo pre Mome i para. Na Kineskom zidu, kada su oboje krenuli sa različitih strana, samo da bi se susreli negde na sredini i jedno drugom rekli zbogom. Nisu razgovarali od 1988. do 1999, ali uz posredovanje galeriste Abramovićeve, potpisali su ugovor kojim joj je Ulaj prodao svu svoju arhivu, čak i negative i slajdove. Uz obavezu da dobije 20 odsto profita od toga što zaradi onim što su stvarali zajedno. Od tada, kako on tvrdi, ugovor nije poštovan, jer ga je isplatila svega četiri puta, sa ukupno 31.000 evra.

Marina Abramović je najveća performans umetnica našeg doba. Enormna popularnost otvorila joj je holivudska vrata, pa je recimo Šeron Stoun čekala u redu da sedi i ćuti preko puta Marine, a Lejdi Gaga i Džej Zi preklinjali su je za saradnju. Tokom četiri i po decenije rada, imala je još čudnije trenutke u životu: bio joj je uperen pištolj u glavu, sedela je 700 sati u tišini, sedela je i na vatri. “Režirala” je sopstvenu sahranu, “Život i smrt Marine Abramović”. Sva njena izvođenja bila su stvarna, živela je ono što je zvala “istinskom stvarnošću”, često s velikim fizičkim i psihičkim posledicama. Ubadala je ruku nožem i rezala kožu žiletom. Satima je ležala na krstu od leda – potpuno gola. Dozvolila je publici da urade s njenim telom šta god požele. Tako je jednom zamalo izgubila život tokom performansa, jer je okružena vatrom izgubila svest i završila s opekotinama.

Ulaj je pre dve godine učestvovao u dokumentarcu Project Cancer, što je bio njegov performans suočenja sa dijagnozom limfoma. Intenzivna hemoterapija donela mu je ozdravljenje, a bolesti se narugao iscrtavanjem dima crvenog “marlboroa” oko prstiju. Možda ga je taj performans promenio, a možda će i ovaj “rat” biti pretočen u performans. Jer u knjige jeste

Ceo njen život jeste neka vrsta umetnosti. Za one koji nisu umeli da shvate šta je performans, odgovarala bi da to nije fejk umetnost. “Da biste bili umetnik performansa, treba da mrzite pozorište. Ono je lažno… Noževi nisu realni, krv nije realna, emocije nisu stvarne. Performans je suprotno: noževi su pravi, krv je prava i emocije su stvarne.”

Magija koja nastaje na njenim performansima nije slučajna. To je rezultat bukvalno krvavog rada. “Bez toga, nema uspeha u svemu tome. Publika to vidi.”

Bol, patnja i beskonačnost uvek su bili centralni deo Marinine umetnosti. Performans “Rhythm O” u Napulju ranih sedamdesetih, kada je ležala na stolu šest sati, uz dozvolu publici da joj radi šta poželi, koristeći bilo koji od 72 instrumenta, završila je sa težim povredama. Mislila je da će jedan od posetilaca poslušati naredbu žene i pucati joj u glavu. Najstrašnije je bilo slušati čoveka koji je stalno tu i samo diše. “Neko vreme nisam mogla da se oslobodim tog straha. Shvatila sam da publika može da te ubije ako im daš totalnu slobodu, podivljaće dovoljno da vas ubije.”

“Umetnik je prisutan” pre pet godina, pomerio je granice performansa i postao događaj o kojem se razgovaralo čak i u tok-šouima, a fanovi su organizovali grupe “Plakao sam sa Marinom Abramović”. Rušio je iluziju o vremenu, jer sedeći u Momi sedam sati i zureći u posetioca iz publike koji bi seo na stolicu preko puta nje, mešale su se dimenzije i emocije. Rezultat je bio iznenađujuć i za nju, jer mnogi bi prasnuli u plač posle samo nekoliko minuta tišine. Ona je postala guru, neka vrsta iscelitelja. “Postala sam ogledalo za te ljude i njihove emocije. Mnogi od njih nosili su takav bol iznutra da bih ga odmah osetila.”

Oborila je sve rekorde sa preko 850.000 posetilaca, od kojih su mnogi čekali po celu noć da bi seli preko puta Marine. “Dajem ljudima da jednostavno sede u tišini i razgovaraju sa mnom neverbalno. Ništa skoro ne radim, ali oni to doživljavaju kao religiozno iskustvo. Umetnost je izgubila tu vrstu snage, ali neko vreme, Moma je bila kao Lurd.”

Foto: Profimedia

U tom improvizovanom svetilištu, svoje emocije u Marininim emocijama tražili su i Izabela Roselini, Bjork i Lejdi Gaga, naravno, koja nije mogla da ćuti. “Nisam čak ni znala da je preko puta mene Izabela Roselini. Razmišljala sam kako mi je poznata. Nisam prepoznala čak ni Šeron Stoun, bila sam u drugoj dimenziji… Madona je toliko mnogo dobila od umetnosti i performansa, i nikad to nije pomenula; Gaga je mnogo velikodušnija.”

Za te performanse, Marina se priprema kao gladijator – psihički, fizički, mentalno. Postala je vegetarijanac, bavi se dubokom meditacijom, čišćenjem duše. “Trenirala sam telo i dušu, naučila sam da jedem hranu od koje neću ići u toalet sedam sati, naučila sam da spavam u kratkim periodima.” Ipak, niko nije spreman za tvrdu, drvenu stolicu bez naslona za ruke. Prvo su počela da je bole ramena, pa sve ostale kosti redom. “Sve se na kraju svelo na čistu posvećenost i disciplinu.”

Zašto, zašto preći sopstvene granice i izložiti se smrti? Njen odgovor je “opsesija”. Rasla je okovana religijom i komunizmom u porodici, rigidno vaspitavana i još strašnije kažnjavana svaki put kad je težila slobodi. “To me je pretvorilo u osobu zbog koje bi Frojd imao ispunjen dan.” Uvek je govorila da dolazi iz zemlje koja više ne postoji. I to je pretočila u performans 1997, kada je ribala krv sa 1.500 kravljih prstiju, plačući i pevajući naše pesme.

Porodica Abramović spadala je u “crvene buržuje”, kako je sama govorila, koji su koristili beneficije heroja iz rata. Dobijala je teške batine od majke za navodno pokazivanje. Šest godina je živela sa ekstremno religioznom bakom, posvećenom komunizmu.

“Brat mojeg dede bio je patrijarh i svetac. Tako da je sve u mom detinjstvu bilo vezano za totalnu žrtvu bilo religiji ili komunizmu. To me je odredilo, imam nenormalnu volju. Moje telo sada počinje da otkazuje, ali ja ću sve uraditi do kraja, briga me. Sa mnom je to – uraditi šta god treba.”

Kao dete, pobegla je u slikanje. Imala je tri faze – najpre je crtala snove, zatim velike kamione kako se sudaraju, “bez ikakvog razumnog objašnjenja”, a onda i oblake iznad nje, zbog čega je ušla u vojnu bazu i pitala da li može da uđe u jedan avion i slika “nebo u dimu”. Mislili su da je doživela nervni slom. Od tog dana, nikad više nije slikala. “Trebalo mi je malo vremena da shvatim da ja mogu da budem sopstvena umetnost.”

Snimila je zvuk rušenja mosta i želela da ga pusti dok prolaznici prelaze jedan od mostova u Beogradu. “Zabranili su mi, njihova mašta je bila sitna, a moja ogromna. Oduvek sam želela sve da prodrmam.”

Zato je eksperiment izvela kod kuće, pa su se gosti zaglavili na vratima, uplašeni zvukom rušenja betona. “Shvatila sam da moć umetnosti nije u tome da visi na zidovima galerija.” Ubrzo po upisivanju Akademije, počela je da se bavi političkim performansom, učestvujući u organizaciji studentskih protesta šezdesetih. Njena poruka bila je simbolična – noževima je sekla nacrtanu komunističku zvezdu na telu.” Čak i tada je morala kući do 10.30, jer bi joj majka zvala policiju. “Čak i sada sam dobra devojčica. Ne pušim, ne pijem, nikad nisam koristila droge. Ja sam verovatno najdosadnija osoba koju možete da sretnete.”

Mnogo se zna o Marininom radu otkako je postala slavna, ali samo dobro upućeni znaju koliko je ona bila bitna u bivšoj Jugoslaviji.

Drugi segment Marininog rada pre odlaska u SAD čine radovi sa Ulajem nastali između 1976. i 1988. godine.

“Njihova umetnost se u početku nadahnjivala zajedničkim životom opredeljenim za iskorenjenost i rizik, za odricanje od svake udobnosti, izvesnosti ili materijalnog blagostanja”, rekla je svojevremeno za Nedeljnik Olivera Janković, autorka dela “Marina Abramović, rani radovi – beogradski period” (izdavači: Galerija Bel Art, Novi Sad i Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad).

Foto: Profimedia

“Život koji se odvijao iz dana u dan bez ikakvog uporišta i utemeljenja osim u, u suštini, nasumičnom iskustvu, trebalo je da im pomogne da nauče više o sebi i svojim psihološkim, mentalnim i fizičkim limitima. Posle 1980. godine, putovanja u najudaljenije krajeve sveta i upoznavanje sa tibetanskom i aboridžinskom kulturom promenili su, međutim, taj koncept i na istraživanju mentalnih i fizičkih granica počeli su da rade na mirniji ali, u suštini, još teži način. Ključan za taj novi umetnički koncept bio je performans ‘Prelazak noćnog mora’, koji je izvođen 90 dana u periodu od 1981. do 1986. godine u 19 mesta širom sveta. Najduže je trajao u Sidneju 1981. kada su 16 dana sedeli za dugačkim stolom jedno nasuprot drugom tokom radnog vremena galerije, bez ijednog pokreta, bez razgovora, bez vode i hrane. Ujutru, kad bi posetioci došli u galeriju oni su već bili na svojim mestima i tu su, poput eksponata, ostajali u identičnom položaju sve do njenog zatvaranja… Posle razlaza sa Ulajem delo Marine Abramović postaće veoma razuđeno i heterogeno tako da tokom devedesetih godina uključuje i sasvim različite radove kao što su, na primer, ‘Tranzitorni objekti’ izvedeni od ogromnih komada poludragog kamena, osmišljeni da posetioci mogu da ih koriste, i performans ‘Balkanski barok’ koji se bavio njenom porodičnom istorijom.”

Njihova umetnost se u početku nadahnjivala zajedničkim životom opredeljenim za iskorenjenost i rizik, za odricanje od svake udobnosti, izvesnosti ili materijalnog blagostanja. Život koji se odvijao iz dana u dan bez ikakvog uporišta i utemeljenja osim u, u suštini, nasumičnom iskustvu, trebalo je da im pomogne da nauče više o sebi i svojim psihološkim, mentalnim i fizičkim limitima

Olivera Janković

Ulaj je svojevremeno učestvovao u dokumentarcu Project Cancer, što je bio njegov performans suočenja sa dijagnozom limfoma. Intenzivna hemoterapija donela mu je ozdravljenje, a bolesti se narugao iscrtavanjem dima crvenog “marlboroa” oko prstiju. Možda ga je taj performans promenio, a možda će i ovaj “rat” biti pretočen u performans. Jer u knjige jeste. Kada je izašla Ulajeva knjiga, nakon intervencije Marininog advokata jer umetnica nije dala dozvolu za objavljivanje razgovora ili bilo kakvih fotografija, izdavač je izbacio 28 njihovih slika i na njihovo mesto odštampao pink kvadrate. Ulaj tvrdi da ga je to posebno zabolelo, a upravo su brojke na zidu koje je ispisivao u amsterdamskom muzeju – brojevi stranica na kojima su ti pink kvadrati. “Bio osam jako, jako povređen. Kad sam radio sa njom, bila je velika. Ali onda je otišla u drugom smeru, postala zvezda, nešto na čemu joj nikad nisam zavideo.”

Poslednjih godina, Marina i Ulaj bili su u dobrim odnosima, uprkos sudskom sporu koji su svojevremeno vodili.

Ulaj je taj sudski proces opisao kao “neprijatan i stresan”, a uporedio ga je i sa svojom borbom protiv kancera.

“Moja borba sa kancerom je agresivno pretila mom životu, a pravna bitka sa Marinom Abramović je pretila mojoj egzistenciji”, izjavio je jednom prilikom Ulaj.

Iz Amsterdama se 2009. preselio u Ljubljanu, gde je i preminuo.

2 KOMENTARA

  1. Марина Абрамовић је једна од највећих уметника данашњице, Улај је велики само када је био са њом.
    Мислим да ми Срби и нисмо схватили ко је Марина јер је њен пут био пут светлости и тоталитарне уметности, а наш пут опстанка. У овом тренутку ми смо се срели и држимо се за руке и покушавамо да успоставимо онај контакт из Марининих перфоманса.
    Маринино време у Србији тек долази, она ће бити инспирација генерацијама.

  2. Ulaj je sve lepo rekao u jednoj recenici: Otisla je u drugom smeru i postala zvezda, nestona cemu joj nikada nisam zavideo….

Comments are closed.