LONDON – Kada je prošlog marta koronavirus eksplodirao diljem Evrope, izmenio je gradski život. Radnici su kancelarije zamenili domovima, ugostiteljski sektor je zatvoren, a milioni su morali da steknu sasvim druge navike.

Oslobođeni pritiska da svakog dana putuju na posao, žitelji evropskih gradova krenuli su u egzodus. Neki su želeli da izbegnu virus, a drugi prenatrpane i skupe stanove. Treći su želeli da se ponovo povežu sa prirodom.

Sada, godinu dana nakon prvih lokdauna i sa novim restrikcijama kojima se preti, dovedena je u pitanje prognoza da će se ovi “korona-migranti” vratiti kada se virus ukroti.

Za one koji planiraju gradove, za arhitekte i stručnjake za urbanizam, to označava početak hvatanja ukoštac sa problemima koji su već dugo morili gradove – dostupnost stanova, bezbedan transport, pristup zelenim površinama – ali koje je pandemija vinula u prioritete.

Najšire rečeno, gradovi će morati da zadovolje nove potrebe svojih žitelja, o povezivanju sa prirodom i “novom povezivanju sa životom”, kaže Filip Rode, izvršni direktor LSE Cities, istraživačkog centra na Londonskoj školi ekonomije.

Mnoge evropske metropole već su počele da uvode novotarije, poput opcija za bolji prevoz pešaka, biciklističkih staza, raširenih zelenih površina. Milano, koji je pretrpeo žestok udarac u prvom naletu virusa, nacrtao je novih trideset kilometara biciklističkih staza, kao i nove parkinge za dvotočkaše, na mestu starih parkirališta.

Londonski zvaničnici pokrenuli su projekat “Streetspace”, kojim su stvorene privremene staze za bicikliste i proširene pešačke zone, sve da bi što više putnika izbeglo zagušene i opasne autobuse i podzemnu železnicu. I Pariz i Barselona preduzeli su slične korake.

Ovakve promene nekada bi iziskivale i po nekoliko godina rada i planiranja, a sada se izvode doslovno preko noći, utvrdio je britanski arhitektonski biro Arup.

Lean Dudi, koja u Arupu proučava integraciju i planiranje gradova, optimista je kada je reč o promenama.

“Možda bi gradske vlasti, odgovorni za transport i poslodavci mogli da razmišljaju o viziji budućnosti koja bi prijala svima”, rekla je ona.

Nije lako izmeriti koliko je tačno ljudi napustilo evropske gradove tokom pandemije. No jedno istraživanje Arupa kaže da se najmanje 41 odsto Londonaca makar nakratko iselilo iz grada tokom pandemije, u poređenju sa oko deset odsto u Madridu, Milanu i Berlinu i 20 odsto u Parizu. Kompanija za nekretnine Century 21 prošlog leta je zabeležila skok u potražnji poseda van Pariza, ali “ne i masovni egzodus”.

Sociolozi i ekonomisti ukazuju da je pandemija samo ubrzala promene koje su već bile otpočele u gradovima.

Jedna od njih bila je i neophodnost da se reše dugogodišnje zamerke o buci, zagađenju vazduha, prenatrpanim stanovima i visokim kirijama.

U Parizu, gradonačelnica An Idalgo je već reklamirala svoju ideju “petnaestominutnog grada” – viziju u kojima bi svaki kraj imao sve što je potrebno njegovim stanovnicima. Ona se trudi da smanji i automobilski saobraćaj u centru grada i da promoviše zelenilo.

Kada je pandemija stvorila nove potrebe, Pariz je brzo pretvorio Ulicu Rivoli, glavnu gradsku arteriju, u auto-put za bicikle. Ukinut je i saobraćaj nadomak škola, kako bi se poboljšao vazduh, a na mestima nekadašnjih parkirališta nikle su bašte kafića. U gradu sada kažu da će nešto od ovoga svakako nadživeti pandemiju.

Jedan od izazova je pronaći i političku volju da ove promene potraju, kaže dr Rode. To će pre svega zavisiti od toga koliko će javnost prihvatiti sve mere.

Malkom Smit, koji istražuje urbana naselja u Arupu, nedavno je u svom izveštaju naveo da je pandemija već dovela metropole nadomak vizije “petnaestominutnih gradova”, i da se vidi koliki je potencijal za manje saobraćaja, čistiji vazduh i bolji porodični život u urbanim sredinama.

“Sve ovo bacilo je svetlo na važnost razvijanja gradova u manjim modulima, sa ključnim uslugama koncentrisanim oko bliskih zajednica”, napisao je on. “U 19. stoleću, reakcija na koleru u Londonu bila je stvaranje velike infrastrukture, odnosno kanalizacije. Nadam se da će kovid-19 dovesti do mnogo manjih ali raširenijih intervencija.”

* Saradnik na tekstu Orelijen Breden