Svi detalji o učešću Evrope u ratu u Ukrajini iz „Pentagon Leaks“: Čije specijalne jedinice ratuju, ko šalje tenkove, čiji se vazdušni prostor koristi i ko je „evropski ratni posrednik“

Evropa ima svoje specijalne snage u Ukrajini; Poljska i Slovenija obezbeđuju skoro polovinu tenkova koji idu ka Kijevu, a Mađarska, čini se, oružje šalje kroz svoj vazdušni prostor.

Ovo su samo neki od upečatljivih detalja koji svedoče o učešću Evrope u rusko-ukrajinskom ratu, detalja koje je POLITICO iskopao iz nedavno procurelih dokumentima američke vojne obaveštajne službe.

Curenje je izazvalo bujicu zapanjujućih otkrića i SAD sada moraju da „ispeglaju odnose“ sa svojim saveznicima. Informacije koje su procurele detaljno opisuju američke sumnje u ukrajinsku prolećnu ofanzivu, sugerišu da je špijunirala Južnu Koreju i pružaju uvid u obaveštajne podatke koji optužuju Egipat za zaveru i podržavanje donkihotovskog rata Rusije.

Iako je Evropa dobrim delom pošteđena ovakvih, po međunarodne odnose štetnih, otkrića, to ni u kom slučaju ne znači da se iz dokumenata ne može saznati ništa o ratnoj umešanosti evropskih zemalja. U procurelim dokumentima ima svega i svačega, od specijalnih trupa Ujedinjenog Kraljevstva koje su uzele učešće na bojnom polju, preko informacija o tome kako i kada će Francuska i Španija dobiti ključne raketne sisteme, pa sve do navoda kako Turska oružjem snabdeva ruske plaćenike.

Mediji nisu verifikovali ove dokumente i bilo je indicija da su neki od njih lažni, ali Sjedinjene Države, uhapsivši osumnjičenog Džeka Tešeiru, samo su potvrdile njihov legitimitet.

Evo i nekoliko zanimljivih otkrića do kojih je POLITICO prilikom uvida u dokumente uspeo da dođe.

Evropske trupe učestvuju u ratu

Ako je verovati dokumentima, grupa evropskih specijalnih snaga aktivno deluje u Ukrajini, i to bar od 23. marta.

Kontingent SAD/NATO pretežno je sačinjen od Britanaca (50 članova od ukupnih 97), a tu su i 17 Letonaca, 15 Francuza, 14 Amerikanaca i jedan Holanđanin.

Procurele informacije ne preciziraju koje aktivnosti ovaj kontingent sprovodi, niti oktrivaju njegovu lokaciju.

Vlade pomenutih zemalja uglavnom se nisu oglašavale povodom ovih otkrića. Britanci su odbili da komentarišu, Francuzi negirali, dok je Bela kuća priznala da imaju „malo vojno prisustvo“ u američkoj ambasadi u Ukrajini, ističući da trupe ne učestvuju u bitkama.

Ostale zemlje nisu odgovorile na zahtev za komentar.

Evropa obezbeđuje najveći deo tenkova

Jedna stranica dosijea otkriva kako su se američki saveznici obavezali da će Ukrajini isporučiti 200 tenkova, tj. 53 tenka manje od brojke koja je prema dokumentima potrebna za sprovođenje prolećne ofanzive.

Čini se da su Poljska i Slovenija dale najveći doprinos, isporučivši skoro polovinu ukupnog broja tenkova, dok su značajne uloge odigrale i Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo sa po 14. Tu je i arsenal tenkova Leopard 2, pristiglih iz Nemačke, Norveške, Portugalije, Španije, Grčke i Finske. Iako je Berlin krajem marta saopštio kako je Ukrajini dostavio 18 modernih borbenih tenkova, dokumenti pokazuju kako su u stvari u pitanju bila samo četiri.

SAD takođe su saopštile da će potpomoći Ukrajinu sa 31 tenkom, ali se njihovo prispeće ne očekuje do jeseni.

Evropske isporuke takođe kasne

Ideja o evropskom preuzimanju vođstva u isporuci tenkova bazirana je na činjenici da bi u tom slučaju tenkovi u Ukrajinu prispeli mnogo brže nego kada bi se slali iz Amerike, i da bi to idealno išlo na ruku prolećnoj ofanzivi.

Međutim, dokumenti pokazuje da je do 23. februara, od 200 obećanih, samo 31 odsto tenkova stigao na ratište, a da su preostalih 120 na putu do Ukrajine.

U drugom delu procurelih dokumenata navodi se da je Francuska 22. februara saopštila Italiji da zajednički protivvazdušni odbrambeni sistem namenjen Ukrajini neće biti spreman sve do Juna, što je krajnji rok koji je italijansko ministarstvo odbrane obećalo Ukrajini.

„Mađarska Ameriku smatra neprijateljem, ali…“

U gomili stranica, Mađarska se pominje nekoliko puta.

Najveći „grumen“ otkriven je u „strogo poverljivom“ ažuriranju CIA-e od 2. marta, u kojem stoji da je mađarski premijer Viktor Orban Sjedinjene Države označio kao „jednog od tri najveća protivnika njegove stranke“.

Promovišući Rusiji naklonjenu retoriku i pozivajući ukrajinske snage da odustanu od borbe, uz zajedljivo odbacivanje savezničkih napora da se ruska ekonomija izoluje, delovalo je kao da je Orbanova vlada veoma jasno pozicionirana. Međutim, procureli američki dokumenti otkrivaju da Mađarska saveznicima možda tajno ustupa svoj vazdušni prostor za slanje oružja u Ukrajinu, uprkos prvobitnim obećanjima da takvih transfera neće biti. U jednom od procurelih dokumenata detaljno se iznosi plan ukrajinskih pilota da donirane helikoptere prizemlje u svoju zemlju leteći preko Hrvatske i Mađarske.

Zvaničnici ove dve zemlje nisu se odazvali na pozive.

Da li su Britanci umanjili značaj konfrontacije sa Rusijom?

Iako prošloseptembarsko rusko „ispuštanje“ rakete „u blizini“ britanskog osmatračkog aviona iznad Crnog mora Velika Britanije u javnosti nije okarakterisala kao veliki incident, proucreli dokumenti nagoveštavaju nešto sasvim suprotno. U njima se incident opisuje kao „skoro obaranje“ britanskog aviona.

Dokumenti takođe opisuju još nekoliko nedavnih bliskih susreta između ruskih borbenih i američkih, britanskih i francuskih izviđačkih aviona.

Ministar odbrane Ujedinjenog Kraljevstva, Ben Volas, odbio je da komentariše, a portparol ministarstva u četvrtak je izjavio kako su procureli dokumenti netačni.

Turska je evropski ratni posrednik

Iako je Turska sebe predstavila kao pomiritelja dveju zaraćenih strana, održavajući diplomatske odnose s Rusijom dok istovremeno Ukrajini šalje bespilotne letelice, procureli američki dokumenti sugerišu da možda baš i nije tako, te da je Turska naklonjenija Moskvi.

Na jednoj od stranica navodi se kako je Turska pomogala i Rusiji i Belorusiji da izbegnu stroge sankcije Zapada, tako što su „turske kompanije kupovale sankcionisanu robu“ a zatim je „prodavale na evropskim tržištima“, dok su evropsku robu prepordavale u Rusiju.

Još alarmantniji je procureli opis sastanka između „turskih predstavnika“ i Vagner grupe, u kom se navodi da je Vagner želeo da kupi oružje od Turske, koje bi kasnije koristio u svojim akcijama u Maliju i Ukrajini, ali dokumenti ne otkrivaju da li je do kupoprodaje zaista došlo.

Tursko Ministarstvo spoljnih poslova nije odmah odgovorilo na poziv za komentar.