Bila je subota, šest sati po podne, poslednji vikend meseca novembra, hladnog i kišnog ove godine, upravo kao i ove subote u predvečernjim satima, taj mesec kojim se jedino širi kašalj i vidno neraspoloženje, jer ni redovni računi nisu stigli do stanova zbog štrajka poštara, i koliko duguju za struju i grejanje ostaće za mnoge stanovnike tajna. Ali, dozvolite ovde naratoru da otvori svoju dušu, a zašto da ne i srce, kako se to debilno kaže, i da barem nakratko napusti sopstvenu bljuzgu od života, kao i redovno praćenje ovih usnulih i nikad sasvim prisebnih članova porodice, za koju samo naivni mogu da kažu da se radi o prosečnoj, jer daleko je to od istine, a sad im se još na vratima pojavio i njihov prijatelj Poštar, posle višenedeljnog odsustva jer je učestvovao u štrajku. I prvo što je izgovorio kad mu je Fric otvorio vrata, bilo je: „Dobar je osećaj uzalud štrajkovati i biti poražen u ovakvoj državi, i još je bolji kada se taj poraz ne krije, jer poražena je ova država odavno, uz jednu veliku razliku, mi poštari postojimo i neophodni smo, za razliku od ove države koja nit postoji, niti je ovakva nekome potrebna.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 30. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
