Svaki dan je dobar dan da pročitate reportažu prvog Srbina koji je kročio na Košare posle 1999. Ali danas posebno…

Na današnji dan pre dvadeset godina počela je bitka za Košare. Čuvena priča Mihaila Medenice, reportera Nedeljnika

0

Sedeli smo dugo u noć – oblačno nebo nad Kosovom slutilo je loš dan, ali za Srbe ovde ni zvezdane noći, nažalost, ne nagoveštavaju neke bolje…

“Nemoj, molim te, ne idi”, stoti put je ponovio kroz kratki gutljaj jake crne kafe, znajući da će na Kosmetu doveka biti tih nekoliko mesta zbog kojih će Albanci pre dati glavu, nego dozvoliti da na njih stane srpska noga. A Košare su svakako jedno od njih! Najvažnije od svih…

“Moram, znaš da moram! Možemo ovako do jutra, ali uzalud, niti ćeš me odgovoriti, niti će mi ostati nešto noći da odspavam pre polaska… Tvoje je samo da se pomoliš Bogu za naše zdravlje i s vremena na vreme nazoveš vozača da čuješ kako napredujemo.

Ostalo je na Bogu i nama, pa kako nam bude… Uostalom, ne da Bog Srbina svog…”, pokušavam da umirim dragog prijatelja, ne uspevajući da umirim ni sebe.

Nije to strah za život – nema smrti bez sudnjega dana, no jeste patološki strah od neuspeha, jer isto smo pokušali i pre dve godine, ali je dojava o dolasku srpske novinarske ekipe grabila ka Juničkim planinama i Prokletijama brže od nas i alarmirala seoske straže u Juniku.

Presreli su nas i ustavili u nekadašnjem glavnom štabu OVK – selu tvrđavi.

Mučnih pola sata su grmeli kako je to Dukađin (njihov naziv za Metohiju, i zona strahovlade braće Haradinaj), kako je svaka kuća iz Junika i sela uz planinu izgubila barem po jednu mušku glavu u borbama za Košare, i kako Srbi ovde nemaju šta da traže. Od 1999. pa doveka!

Spasilo nas je poznanstvo sa visokim oficirom ondašnje policije – džoker na koji se može zaigrati samo jedanput…

„Me Srbi e kina kry me gjak e me lufti”, je l’ tako beše, pokušavam da mučnu tišinu prekinem zlokobnom zakletvom albanskog naroda iz juničkog kraja: „Sa Srbima samo vatra i krv”, odnosno „Sa Srbima smo završili u vatri i krvi”, ali mu nije nimalo smešno što još u slovo pamtim reči koje su nas i tad, pre dve godine, naterale da pokušamo nemoguće – da stignemo do nekadašnje karaule Košare, oko koje su se vodile najkrvavije borbe ’98. i ’99. godine.

Ne iz čistog inata, već iz ogromnog poštovanja prema herojima s karaule na koju su besomučno udarali OVK, regularna vojska Albanije i NATO avijacija 78 dana bez minuta pauze – 60 poginulih vojnika, 150 ranjenih i njih nekoliko stotina sa trajnim ožiljcima na duši, koji su bespogovorno držali položaje, ne mareći za napade desetostruko brojnijeg neprijatelja. Zbog njih smo i tad i sad namerili da stignemo do neviđboga u prokletijskoj vrleti, da u tišini bajkovitog krajolika kažemo: „U ime Oca, i Sina, i svetoga Duha – Amin”, pa neka neki novi snegovi prekriju srpske stope do nekih boljih vremena…

Presporo curi to malo noći do praskozorja, kada pred čuvenim mostom na Ibru, što razdvaja severni od južnog dela Kosovske Mitrovice, treba da nas sačeka Albanac koji će nas odvesti do Đakovice, gde će nam se pridružiti još jedan i odvesti do Košara.

Uz više od stotinu preporuka i isto toliko provera došli smo do obojice. Prvi ne zna zbog čega tačno činimo to što činimo, ali pristaje zbog gomile razloga koji su iznad vere, ubeđenja i ratova, a i ne prezivaju se na „ić”, osim ako im ne tepate – evrići, mada i tad mogu da prođu kao albanske nacionalnosti.Vozi i ćuti. Potegao je iz sela nadomak Prištine po nas, uz besu zajedničkom prijatelju da će nas žive i zdrave vratiti do Mitrovice.

“Cigaretu…”, potežemo nadnacionalni argument tolerancije.

“Hvala”, uzima je i pali, trudeći se da gleda isključivo ispred sebe.

“Jeste li vi pokušali ovo isto pre godinu-dve…”, pita na teškom srpskom, čekajući da krajičkom oka uhvati neki izraz na našim licima koji će odgovoriti pre nas.

“Nismo”, odgovaramo, znajući da pitanje nije tek razgovora radi. A i šta ga se tiče, uostalom.

Znamo da zna ko smo, kao što i on dobro zna da znamo ko je. Zapravo, ko je bio, pre nego što je postao sitni zanatlija – borac OVK!

Gazimo Drenicom pre nego se dobrano razbudi. Valja je preći što pre i što brže, jer zlo u njoj – u najboljem slučaju – drema.

Ne spava, a pogotovo ne prolazi! To je „carevina” Adema Jašarija, Hašima Tačija, Sultana Selimija…

Nad Prekazom, selom u kojem je Jašari posejao to seme zla i zbog njega stradao 1998, ogroman trostrani bilbord kao vetrokaz. Sa jedne strane njegova slika u maskirnoj uniformi, sa druge dve – njegove braća, stradala s njim.

S te kote „bac” (stric, kako ga iz pijeteta zovu naklonjeni mu Albanci) i danas stražari nad čitavom Drenicom, čineći da se nealbanci osećaju u najmanju ruku neprijatno kad prolaze tuda.

“Nemoj”, spušta mi ruku naš rent-a-OVKar na fotoaparat, dajući mi do znanja da ne treba da fotografišem.

“Videće neko, da ne pravimo šer…”, veli, gledajući i dalje pred sebe.

Stižemo u Đakovicu, razdanilo se i, na sreću, razvedrilo.

Doduše, kiša i magla mogu biti naš najveći saveznik na putu ka Košarama, ali i uzrok da zalutamo u Albaniju. Tek nekoliko desetina metara od karaule počinje Zemlja orlova, mada više nema jasne granice između nje i Kosmeta.

“Zdravo, Mihailo”, pozdravlja mladić s kojim smo unapred dogovorili tačku susreta u Đakovici. Simbolično ili ne, kod nekadašnje kasarne naše vojske, od koje je ostalo tek nešto zidova srušenih paviljona, i neporeciva priča o heroizmu.

Iz nje su, baš ovim putem kojim ćemo i mi, put Košara kretali vojnici.

“Ništa se ne sekiraj! Stići ćemo, ja ti obećavam. Samo, molim te da se odmah dogovorimo tri stvari: ako nas neko presretne i zaustavi, govori bilo koji jezik osim srpskog, a ja ću da vadim stvar koliko mogu. Ako nešto krene po zlu, dajem ti reč i kunem se u oba deteta da će prvo preko mene morati do tebe…”, kaže, dok se po njihovom običaju grlimo dva puta, koliko da susret sa neznancem deluje što prisnije ovima što sumnjičavo zagledaju čim vide novo lice u gradiću gde se svi mahom znaju. I gde su sa Srbima takođe završili, zanavek, nadaju se.

“Ajmo ovako, deset koraka ja idem prvi, pa deset ti… Ako se nekom zalomi da stane na minu da ne bude ni po babu ni po stričevima”, predlaže. Pristajem.

Seda na suvozačevo mesto, prelazim nazad do kolege i prijatelja koji ovog jutra nije morao na put sa mnom, ali nije želeo da me šalje samog.

Rade, naš vozač, ne mogu da ga ne pomenem, jer je još mogao da se baškari u sobi mitrovačkog hotela, ali je skočio čuvši da se oblačim i viknuo: „Brate, gde ti tu i ja! Ili će nas naći u planini, ili ćemo se vratiti da pričamo o njoj”!

“Ovim ćemo putem izbeći Junik i ući pravo u Batušu, tako je sigurnije”, objašnjava naš novi kompanjon, nekim dobronamernim stavom ulivajući poverenje. A ono je jedino što imamo, ili se nadamo da imamo.

Poslednja karaula koja je odbranila srpsku čast

Vozač mu se obraća na albanskom, a on uporno prevodi svaku reč na srpski, želeći da nam stavi do znanja da ne govore ništa što ne bi trebalo da čujemo.

“Odavno nisam išao gore! Do groblja naših boraca da, o godišnjicama obeležavanja pada karaule, ali do Košara nisam, i ne razumem da li ste samo ludi, ili imate neki lični razlog da odete tamo odakle i vukovi beže?! Uostalom, ne ulazim, dao sam reč da ću vas odvesti – i hoću”, govori teškim, promuklim glasom, dok grabimo putem ka Batuši, poslednjem selu pre uspona uz Prokletije.

Svaka je kuća iz njega dala mušku glavu za OVK i nema te sile koja bi nas spasla linča da znaju ko je u kolima, i kuda smo namerili.

“Vi ćutite, mi govorimo”, upozorava nas, dok stajemo pred dvojicom staraca sa ćulafima na glavama, što ljubopitljivo zagledaju put nepoznatog automobila.

Bolje je zastati i javiti im se, jer ovde niko ne zalazi bez preke potrebe, a i nema kud dalje od sela, osim u goru – na Košare!

Pozdravljaju starce uz dužno poštovanje, svojstveno njihovom odnosu prema starijima.

Kažu da smo pošli u planinu da vidimo ima li divljači za lov. Valjda su poverovali, sklanjaju se u stranu da prođemo, pozdravljajući: „Met mir”. Idite s mirom.

Vreme je ovde stalo ’99. Svuda su još vidljivi tragovi rata – srušene kuće i minirani planinski prevoji.

Upozorenja ukucana u gologlavo drveće zlokobno poručuju da se ne sme nikud mimo puta – NATO je ovde istovario toliko kasetnih bombi da niko nikada neće moći da očisti ovaj kraj.

I ne pokušava, jalov je to posao, a i strah od osiromašenog uranijuma jači je od želje da stoku vrate na nekadašnje planinske pašnjake.

Batuša je uveliko za nama. Pred nama se otvorila i razgoropadila planina – božanski lep kraj.

“Nije li ironija da se u ovakvoj lepoti toliko ginulo”, pitam, pokušavajući svima da skrenem misli sa sveprisutnog nemira, koji bi, da neko kresne upaljač u kolima, čini se buknuo…

“Uvek je tako”, odgovara šturo naš vodič, nervozno gledajući u retrovizor, da neko nije pošao za nama iz Batuše.

Nestaje asfalta, a nedugo zatim i tucanika koje su ovdašnje vlasti nasule preko nekadašnje „pinc-staze” kojom su kolone naših vojnih vozila stizale do karaule.

Puta ima samo do pomenutog groblja boraca OVK koji su postradali u šumama i gudurama oko Košara – gola zaravan oivičena šumom kraj Musine kuće, odavno napuštene pastirske čatmare na hiljadu i nešto metara nadmorske visine.

Tu stajemo, parkirajući automobil što diskretnije uz šumu.

Odavde do karaule ima još neka dva kilometra, ali odavno nema staze, koju su sprale kiše i snegovi.

Nas dvojica nastavljamo dalje pešice, njih dvojica ostaju da nas čekaju.

Vozač novac, a Rade druga.

Pozdravljamo se kao da se rastajemo nadugo. Ne želim da ide dalje, jer je došavši i do ovde pokazao koliko srce ima, nema potrebe da zbog toga stavlja glavu u torbu više nego što mora. Nije morao ni ovo, ali je želeo!

“E, sad neka nam je bog u pomoći, svakom svoj”, reče moj vodič, pre nego što smo zagazili u vododerinu i blato, naniže ka brzom planinskom potoku, uz koji je nekada vodila staza.

„Samo” tri loše stvari mogu da nam se dogode u ova dva kilometra, za koja će nam uz planinu trebati najmanje sat vremena hoda: divlje zveri, čiji sveži tragovi još belasaju u snegu, kasetne bombe koje ne vidimo, a znamo da su tu i da vrebaju ovakve kao mi, i ono najgore – šumokradice, lovokradice i razbojnici iz Albanije, koju su spremni da za dobre cipele prekolju čoveka i ostave ga u ovoj bestragiji, da ga nikad ne nađu.

“Sad smo sami, ‘ajde mi iskreno reci, šta ćeš ovde? Jesi li bio na karauli tokom rata, je l’ bio neko od tvoje familije, ili drugara?”, čujem za leđima onaj promukli, dubok glas, smišljajući šta da odgovorim.

“Nisam i nije”, odgovaram, ne znajući da li bi suprotan odgovor nešto promenio. Ne verujem, ali neću da rizikujem.

“A ti”, uzvraćam istim pitanjem, gazeći potokom kojim se jedino može naviše.

“Ja ne, ali jeste dosta mojih prijatelja…”, odgovara, pružajući mi granu da preskočim s kamena na kamen.

Kako god. Poslednje što mi sad treba jeste crv sumnje u čoveka kojem sam prepušten u planini, iz koje nema izlaza ni onima koji je mnogo bolje poznaju od mene.

Gazimo vodom, hladna je kao što to samo planinski potok može da bude, ali barem nije duboka, ako je za neku utehu.

Ovim su se usekom teroristi prikradali našim borcima, vrebajući ih iz zasede za gustom šumom, kada bi išli ka karauli.

“Moram još ovo k’o čoveka da te molim: kad stignemo gore, nemoj da dižeš tri prsta! Ja sam pristao da te dovedem, zbog nekih tvojih razloga, i poštujem vaše koji su ovde poginuli. Znam da su se hrabro borili. Ali iz poštovanja prema našim žrtvama, a neki do njih su mi bili veliki prijatelji, molim te da to ne činiš. Mrtvi su mrtvi i pustimo ih da počivaju u miru. Svuda na Kosovu će pre ili kasnije zaceliti rane, ali ovde nikada…”, stali smo da dođemo do vazduha, vidimo otprilike dokle smo stigli, i, čujem, utanačimo nove pojedinosti.

Cilj mi je da stignem do karaule, i ničim ga neću ugroziti. Pristajem na taj mali kompromis, znajući da na još toliko načina mogu da odam počast našim poginulima.

Vetar bije kroz gole grane guste šume, stvarajući na nekim mestima namete u koje upadamo do kolena. Dobro je samo kad smo izašli iz potoka i dohvatili se jedva vidljivih ostataka „pinc-staze”.

Stajemo na svakih minut-dva. Vazduh je rezak i proređen. I to malo što ga udahnemo u cugu udari u pluća ko da gutamo grudvu…

“Dobro je, blizu smo. Koliko se sećam, od ovih četinara nema još mnogo do karaule”, čujem, gledajući kud da načinim sledeći korak, jer, bez preterivanja, svaki može biti poslednji.

“Ajmo ovako, deset koraka ja idem prvi, pa deset ti… Ako se nekom zalomi da stane na minu da ne bude ni po babu ni po stričevima”, predlaže.

Pristajem.

Već dovoljno rizikujemo dolaskom ovamo, pa hajde da barem u nešto unesemo malo razuma.

“Ovde su bili vaši položaji, kad je pala Karaula, a naši su ih držali tamo i tamo”, stali smo po ko zna koji put, već se jedva vukući.

Uspon je prevelik i za kozu, a sneg, tu gde ga još ima, čini svaki korak kao da pokušavamo da trčimo kroz duboku vodu…

Gledam kud mi pokazuje – vrhovi Maja glava i Rasa Košares, s leve i desne strane.

Negde između bi trebalo da je karaula – s njih su besomučno tukli po njoj i položajima naše vojske. Besomučno i uzaludno!

Brojim svojih deset koraka, pa puštam njega ispred sebe. Odbrojava svoje, pa mi vraća prvenstvo…

Već dovoljno tabanamo, karaula bi trebalo da je negde pred nama.

“Levo, Mihailo, levo”, viknu, učinivši da se zabrojim u koracima, pa naposletku potrčim, ugledavši kroz krošnje slavno zdanje od crvenih fasadnih cigala.

“Uspeli smo, druže”, čujem ga za sobom, kao da mu je pao kamen sa srca što smo konačno stigli, svako sa svojom namerom.

Nekada je važila za najlepšu karaulu u SFRJ. Namenski je tako zidana da Albancima pokaže standard Jugoslavije, čak i u tom pogledu.

Nema nekadašnje rampe kraj stražarske kućice na ulasku. Nema ni stražarske kućice osim hrpe šuta…

“Stani da te fotografišem”, okrećem se, dajem mu aparat i zauzimam kompromisnu pozu. Visoko podignute ruke su za sve heroje kojima su Košare bila zadnja vojna pošta!

Zadnja vojna pošta srpskih junaka

“Pazi, molim te, i ne ulazi u nju, ako za boga znaš! Ko zna čega ima unutra”, uzalud upozorava, nema sada i ovde više mesta razumu. Ulazim, naravno, u to što je ostalo od karaule „Košare”!

Sve je ostalo isto kao aprila 1999. kada su u nju slavodobitno ušetali „pobednici” – još je po krugu razbacano nešto njihove vojne opreme, očigledno dobijene na „zajam” od stranih pomagača.

“Ovde je bio jarbol sa zastavom”, gledam kroz rupu u zidu na nekadašnji grudobran kraj kojeg se vila trobojka SRJ.

“Pazi, bre, gde staješ, čoveče, kud tako jurcaš”, opominje me k’o dete, a zaista želim što više da vidim za to malo vremena koje smemo ovde da provedemo.

Unapred smo se dogovorili da se nećemo zadržati duže od desetak minuta, jer je samo sekunda ovde dovoljna za nevolju.

Prekrstio sam se i poljubio jedini relativno zdrav zid karaule. Palim cigaretu i ostavljam je na pragu nekadašnjeg ulaza u nju.

“Hajmo još malo naviše, do nekadašnjeg graničnog kamena”, pokazujem rukom Albancu da pođe za mnom u šumu više zgrade, granične linije.

“Ni slučajno! Tu se ne vidi prst pred okom koliko je gusta šuma. Mine, zveri, možda neko čuči iza panja i čeka da prođemo tuda. Tamo i ovako nema više ništa tebi zanimljivo, ovo je ono što si hteo da vidiš, i ovo je ono što je važno”, dobacuje, pokazujući mi da siđem sa strmine i da krenemo ka tački u kojoj nas čekaju Rade i vozač.

Zapravo, već je krenuo, mobilnim javlja da se spuštamo, i da kolima pođu niz put, da što pre siđemo s Prokletija, prođemo kroz Batušu za dana i dohvatimo se magistrale koja znači sigurnost.

Fotografišem rovove naše linije odbrane.

Trudim se da što duže gledam u karaulu, jer dobro znam da se više vraćati neću.

Vreme će učiniti da od nje uskoro ne ostane ni ovoliko, a novi snegovi će obrisati trag Srba koji su se usudili da posle ’99. dođu do nje.

Neka vam je večna slava – junaci najkrvavije bitke za pedalj srpske zemlje!

Mrtvi su mrtvi, što naš vodič kaza. Silazimo ćutke, svako sa svojim mislima.

Prokletije – proklete li ste, nije vam džaba takvo ime dato…