“Sva carstva se raspadaju, Ruska Federacija je sledeća”, predviđanje istoričara Aleksandera Etkinda

3
EPA-EFE/SERGEI ILNITSKY

Sva carstva se na kraju raspadaju. Ruska Federacija je sledeća, ocenjuje Aleksander Etkind, istoričar i kulturni istraživač rođen u Sankt Peterburgu u članku koji prenosi ruski portal themoscowtimes.com.

Šta se desilo sa Ruskom imperijom? Raspala se na kraju imperijalističkog rata. Šta se desilo sa Sovjetskim Savezom? Raspao se na kraju Hladnog rata. Šta će biti sa Ruskom Federacijom?

Odgovor je očigledan, čak i ako mnoge rastužuje, navodi ovaj profesor istorije i šef katedre za rusko-evropske odnose na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci.

Ruski patriotizam je, ističe, takav da čak i oni koji ne podržavaju režim u Kremlju nisu spremni da priznaju imperijalnu prirodu sadašnje ruske države.

Čak i oni koji sadašnju rusku vlast smatraju nepravednom, nekompetentnom ili jednostavno opasnom veruju u opstanak Ruske Federacije sa njenim sadašnjim granicama.

Čak i ljudi poput mene, koji Ukrajini žele vojnu pobedu, a ruskim vladarima međunarodno suđenje, nisu spremni da priznaju da će to posledično dovesti do kraja same države, tvrdi Etkind, a prenosi Danas.

Kolaps se dugo predviđa. Moglo se usporiti korišćenjem povoljne ekonomske situacije, oslanjanjem na kompetentnu vladu, veštom diplomatskom igrom ili jednostavno računanjem na sreću.

Vladajuća partija je uspela da izabere ime koje je odražavalo njen dubok strah od raspada, kao i nedostatak drugih vrednosti: “Jedinstvena Rusija”.

Na međunarodnoj sceni, ruski partneri nisu želeli ovaj raspad. Neki su bili zahvalni Ruskoj Federaciji za okončanje opasnog i skupog Hladnog rata. Drugi su jednostavno negodovali zbog promena, kakve god da su, plašeći se više njih od samog rata.

Do kolapsa koji preti Federaciji neće doći zbog stranih naroda ili vlada, već protiv njihove volje i u suprotnosti sa njihovim predviđanjima. Verovatno će se to desiti i protiv volje ruskog stanovništva: takvi problemi se obično ne rešavaju glasanjem.

Dugo vremena – dve decenije – ništa se zaista značajno nije dogodilo u Rusiji. Sve se promenilo sa drugim rusko-ukrajinskim ratom, ratom koji nikada nije trebalo da započnu pristalice ideje ujedinjene Rusije. Za one koji su zabrinute za očuvanje federacije, došao je trenutak istine.

Era imperija je davno prošla. Carstva prošlosti propala su nakon ratova i ustanaka i izrodila mnoštvo nacionalnih država koje su nastale na ruševinama svojih nekadašnjih kolonija.

Poljsko-britanski pisac Džozef Konrad smatrao je da ne postoji nijedno zemljište na svetu koje nije kolonizovano.

Engleska, bivša rimska kolonija, postala je metropola novog carstva. Poljsku, centar gravitacije u istočnoj Evropi, podelile su tri neprijateljske države. Istočna Pruska, nekadašnja metropola i mesto kraljevskih krunisanja, postala je kolonija.

Ranije se skoro isto desilo sa zemljom Tatara. Istorija se odvija bez ikakvih pravila. Carstva rastu i padaju, kao talasi na olujnom moru.

Međutim, skoro sva carstva su nestala u 20. veku, u procesu koji je nazvan “dekolonizacija“. Carstva su poražena od drugih tipova država: nacionalnih i federalnih. Savremena Rusija, nacionalna država, sebe naziva federacijom, poput Nemačke ili Švajcarske, a zapravo se ponaša kao imperija u svom trenutku opadanja.

Koja je razlika između federacije i imperije? Federacija se definiše slobodnim ulazom i izlaskom njenih članova. Imperije se održavaju silom, dok se federacije ne protive njihovom samoraspadu.

Početkom 20. veka to se zvalo “pravo na samoopredeljenje, uključujući secesiju”. Ovaj princip je sadržan u Deklaraciji o pravima naroda Rusije, koju su boljševici usvojili novembra 1917. Kasnije je nestao iz ustavnih tekstova.

Neke „kompozitne“ federacije su se raspale bez upotrebe sile, kao što su Sovjetski Savez i Čehoslovačka. Ali drugi slučajevi raspada izazvali su građanske ratove uz međunarodno mešanje. To se desilo ranije u Sjedinjenim Državama, a dešavalo se pred našim očima u Jugoslaviji: snage su bile nejednake, a jedna strana je nametala svoju volju drugoj.

U drugim slučajevima, raspad je bio miran, ali su povređeni ponos i poništene ambicije dovele do odloženog nasilja. To se zove revanšizam i otvara put novom ratu.

Ne pozivam na raspad Ruske Federacije – ja to predviđam, i u tome je razlika.

Opet, raspad se mogao izbeći- bilo bi dovoljno da nije započet rat sa Ukrajinom. Ali revanšizam je bio jači od opreza. Raspad ove federacije – složene, veštačke, krajnje neravnopravne i sve neproduktivnije zajednice – dogodiće se zbog njenih lidera u Moskvi, i samo zbog njih.

Oni koji vole federaciju; oni koji misle da bi ljudima bilo gore ako bi nestali; oni koji ideju ujedinjene Rusije vide kao glavnu, pa čak i jedinu političku vrednost – svi treba da krive njih i samo njih koji su započeli ovaj rat.

Na koliko delova će se raspasti federacija i da li će ti delovi odgovarati sadašnjim razgraničenjima njenih republika i pokrajina? U svakom slučaju, ljudi će odlučiti. Na lokalnom nivou, postojeće institucije, lideri i granice imaće ulogu u sprovođenju „prava na samoopredeljenje, uključujući otcepljenje“.

Ali ima mnogo drugih odlučujućih faktora: ekonomskih i kulturnih, domaćih i međunarodnih. Nove države će biti raznolike: neke će biti demokratske, druge autoritarne. Svi će biti povezani više sa svojim susedima, njihovim trgovinskim i bezbednosnim partnerima, nego sa svojim starim, istrošenim i odbojnim „srodnikom“.

Etničke i verske tenzije u posebno složenim regionima kao što je Kavkaz mogu dovesti do novih ratova. Sa raspadom federacije, socijalne nejednakosti, obeležje Rusije poslednjih decenija, dodatno će se povećati. Pokrajine koje proizvode sirovine biće bogatije, a ostali regioni siromašniji.

Uživajući u slobodi, njihov narod će pokazati novu kreativnost. Oni će početi da trguju onim što samo slobodna društva mogu da stvore. Oni će izmisliti svoje komparativne prednosti, nove i jedinstvene.

Istorija će se nastaviti. Pre ili kasnije međunarodna zajednica, koja ne voli preokrete, primetiće promene i potruditi se da izbegne krvoproliće. U ovom trenutku biće održana mirovna konferencija, po uzoru na Parisku konferenciju 1918-1919, koju su organizovali pobednici u Prvom svetskom ratu. Rusija, koja je potpisala separatni mirovni sporazum u Brest-Litovsku, nije pozvana.

U novom mirovnom ugovoru u pregovorima će posredovati susedi novih zemalja: Ukrajina, Kina, Norveška, Poljska, Finska, Kazahstan i dr. Istorijski uspešnije federacije, kao što su Evropska unija i Sjedinjene Države, imaće svoju ulogu. Novi Evroazijski ugovor će završiti posao započet u Versaju pre jednog veka.

3 KOMENTARA

  1. Историјска наука и исдторичари се баве прошлошћу, не будућношћу. Нико не зна шта ће бити сутра, а камоли касније.
    Најбоља паралела која описује глупост Александера Еткинда јесте чланак у загребачком Србобрану из 1901. под називом “До истраге наше или ваше” који је написао др Никола Стојановић. Он говори да је српски народ у сваком погледу јачи од хрватског и да ће временом Хрвати нестати. Све што је написао је нетачно и у оновременој садашњости и у досадашњој будућности, а изазвао је нападе на српске и мађарске установе и радње у загребу.

Comments are closed.