Stvarnost sve više liči na fikciju i Stivenu Kingu se to nimalo ne sviđa: “Bilo mi je jezivo jer se doslovno dešavalo ono o čemu sam pisao”

0
(Krista Schlueter for The New York Times)

Stiven King ne bi dosad opstao u poslu da je sve što je imao da ponudi bio strah. Stranice svake svoje strašne priče o klovnovima ubicama, ukletim hotelima i groznicama koje brišu ljudsku vrstu za lica Zemlje, ispunio je jednako snažnim zalihama snage, nesebičnosti, čak i nade. Možda je zato toliko njegovih čitalaca, od kojih su mnogi njegove knjige otkrili dok su i sami bili deca, ostalo verno njegovom pripovedanju čitavih 45 godina.

Njegov 61. roman Institut govori o deci sa natprirodnim sposobnostima koju mračna organizacija proučava i brutalno ih se rešava kada više od njih nema koristi. Oni koji Kinga smatraju prvenstveno piscem horor žanra iznenadili bi se koliko se topline može pronaći u knjizi koja zvuči tako hladnokrvno.

Kada je počeo sa pisanjem ovog romana u martu 2017. godine, nije ga posmatrao kao horor priču, već kao bajku o otporu dok 12-godišnji Luk, telekinetički genije, Kališa, čitačica umova, i 10-godišnjak Ejveri koji kanališe moć, pokreću pobunu u centru u koji su prisilno dovedeni.

“Želeo sam da pišem o tome kako slabi ljudi mogu da budu snažni”, objasnio je King (72). “Svako od nas nalazi se na sopstvenom ostrvu i u isto vreme ponekad možemo da se dovikujemo i spojimo, tada nastaje empatija i osećaj zajedništva. Volim to. Volim to u pričama.”

King kaže da Institut govori o istoj temi kao i njegovo epsko delo It iz 1986. U srži obeju priča nalazi se ono što je Kingu sada naročito važno: ne stvaranje straha, već razvejavanje.

“Jedan od izazova koji su neminovni kada se ovim poslom bavite dugo kao ja i mislite da ste istražili sve ćoškove sobe, jeste da sebi postavite pitanje šta vas stvarno muči. Do čega vam je istinski stalo”, kaže King. “Pa, meni je stalo do prijateljstva. Brine me vlada koja je prevelika i koja će pokušati da uradi stvari u kojima cilj opravdava sredstva. Stalo mi je do ranjivih ljudi koji pokušavaju da nađu način da se brane. Svega toga ima u Institutu.”

Kingovi prijatelji kažu da primećuju promenu. “Njegovi romani su generalno postali optimističniji”, kaže Bev Vinsent, autor knjige The Stephen King Illustrated Companion. On kao primer navodi prošlogodišnji Kingov roman Elevation.

Kada je King pisanje Instituta priveo kraju, stvari su postale čudne. Glavne linije romana počele su da se poklapaju sa onim što se dešava u stvarnom životu: deca koja traže azil na američkoj granici sa Meksikom odvajaju se od roditelja jer je Trampova administracija usvojila mere o razdvajanju porodica. “Tramp je zapravo počeo da zatvara decu”, ističe King.

Najmanje sedmoro dece umrlo je u pritvoru otkada su nove imigracione mere stupile na snagu.

“Bilo mi je jezivo jer se doslovno dešavalo ono o čemu sam pisao”, kaže King. “Ali ako govorite istinu o načinu na koji se ljudi ponašaju, često otkrijete da život zaista imitira umetnost. Mislim da se u ovom slučaju to stvarno i dogodilo.”

Piše ENTONI BREZNICAN

© 2019 The New York Times