„Neodređeno“. Tako je, na jednostavno pitanje „Kako ste?“, odgovorio Goran Marković na početku gostovanja u podkastu „Faktor 50+“ u produkciji Velikih priča.
Ali slavni reditelj, sve češće pisac – u to sigurno spada i njegovo dopisivanje sa kolegom Rajkom Grlićem na sajtu Velike priče, pod naslovom „Jesi li snimio ovo?“ – zapravo se vrlo odredio, prema mnogim pitanjima iz srpske svakodnevice, politike i kulture.
O politici i pobuni bilo je reči i u ovom razgovoru, ali je on otišao mnogo dalje – i do Praga, gde je studirao, i do odrastanja, i do ljudi koje je sretao, i do inspiracije, na kraju i do smrti – od običnog intervjua.
Goran Marković čest je gost na stranicama Nedeljnika i kada piše i kada govori, a u poslednje vreme i kada snima. Ali čini se da nikada nije bio ovako raspoložen za priču kao pred kamerama Nebojše Babića i mikrofonom Marine Fratucan…
***
Još u studentskim danima sam pronašao Kamija i njegov esej „Revoltirani čovek“, u kome on iznosi tezu da se čovek protiv apsurdnih stvari u životu može jedino pobuniti. Da je revolt jedini način da se reši bilo kakva apsurdna situacija. I zato mislim da je ovaj studentski pokret, koji je trajao toliko dugo i koji je toliko snažan, toliko bitan. Moram priznati da kad sam gledao snimke tog njihovog puta i oslobođenja, neprekidno sam plakao. Plakao sam sigurno par dana. Posle sam pitao jednog mog prijatelja psihijatra: „Je li to normalno da ja plačem, je li to zato što sam star?“ On kaže: „Ne, to je normalno. Svi mi plačemo.“
Možda je ova pobuna nekako najblistaviji deo mog života u društvenom smislu. Odjednom sam shvatio da postoji nešto što ljudi osećaju. Zašto? Zato što su i Milošević i Vučić sistematski radili na deljenju ljudi na prijatelje i neprijatelje, na naše i vaše, na oni i mi. Ljudi su krenuli jedni drugima. Nisam video godinama da se ljudi toliko grle. To je toliko uzbudljivo i sentimentalno.
Odlazio sam na fakultet i video da je to ozbiljna stvar, da su to ozbiljni ljudi, da to nisu nikakvi klinci koji se tamo bune, nego da su to ljudi koji imaju koncepciju da promene svoj život. Ne naš, nego njihov.
Meni su ti studentski plenumi bili jako prijatno iznenađenje iako nisam prisustvovao nijednom, ali su mi prepričavali studenti šta se tamo govorilo i kako se dolazilo do odluka. To je dosta razumno, makar u ovoj prelaznoj fazi, gde svi imaju svoje mišljenje i svoj glas koji se kanališe nekim brojevima.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 29. JANUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
