Studenti su krenuli kod Miloševića, usput su naleteli na Sentu Milenkovića: Ekskluzivni feljton povodom 25 godina studentskih protesta na Nedeljnik.rs (5)

Piše Čedomir Antić, istoričar, jedan od vođa studentskih protesta 1996/97. godine. Feljton je priređen na osnovu knjige Čedomira Antića "O revolucionarima, kriminalcima i drugim namernim prolaznicima", uskoro u izdanju Lagune

0
Kordon brani prolaz građanima ulicom Kneza Miloša, na putu ka Dedinju, 20. decembar 1996. godine. Fotografija iz privatne arhive Čedomira Antića

U narednim danima, a naročito posle Nove godine, svaki naš pokret pratiće kordoni policije. Prvih dana zabranjivali su šetnje, pa se dešavalo da budu postrojeni jedan do drugog celom dužinom Ulice kralja Milana od Terazija do Slavije. Jednom prilikom mnoštvo ih je ismevalo tako što su za vreme trajanja zelenog svetla na prelazu kod hotela Balkan stotine ljudi istrčavale na zebru i u zanosu igrale. Učestvovao sam u toj čudnoj igri tokom više od jednog sata. Kordon se sklanjao sa zebre kada bi blesnulo zeleno svetlo. Bilo je nezaboravno. Sutradan je policija napala igrače. Tukli su ih i progonili niz Balkansku ulicu. Jedna devojčica od dvanaest godina bila je tom prilikom povređena.

Tih dana beogradskim ulicama kružile su grupe istovetno obučenih mladića. Nosili su crne, okrugle kape od veštačke vune, belo-sive šuškave jakne, sive farmerke i crne cipele. Jednom prilikom naleteo sam u Ulici Dragoslava Jankovića, pored Starog dvora, na pedesetak tako obučenih mladića naoružanih palicama. U to vreme imao sam običaj da ulazim u raspravu sa policajcima iz kordona i veoma istančano vređam njihove komandire. Prilazio bih im s leđa i istiha ih dozvao po činu. Budući da većina građana nije poznavala činove, a još ih je manje njih dozivalo po činu, okretali su se sa nadom da ih to doziva neki kolega u civilu. Ja bih im se tada obično uneo u lice i viknuo: „Sram vas vilo!” Pojava ovih batinaša, međutim, učinila je da me hrabrost na tren napusti, pa sam žurno napustio ulicu. Člana Glavnog odbora Slobodana Homena, Nebojšu Jeftića i još nekoliko studenata i studentkinja napala je jedna takva grupa po izlasku iz Inicijativnog odbora protesta. Jeftić je tom prilikom dobio udarac u glavu, dok je Homen u gužvi povredio nogu.

Mala pauza u nadgornjavanju sa policijom nastala je tek za Novu godinu. Proslava je bila dobro organizovana, na Platou su svirale razne grupe, u ponoć je na krovu Filozofskog fakulteta napravljen lep vatromet. Glavni odbor je odlučio da u novogodišnjoj večeri održi svečanu sednicu na otvorenom, u središtu „zabranjenog grada”, ispred kuće Slobodana Miloševića u Tolstojevoj ulici na Dedinju.

Ovaj moj predlog prošao je na Glavnom odboru dosta teško. Ipak, kada smo se 31. decembra u sedam sati uveče okupili na stanici trolejbusa kod Glavne pošte u Takovskoj ulici imali smo kvorum. Na štandu novinarnice pored same stanice napisali smo Deklaraciju slobode. Jedan prilično sladunjav tekst napisan na licu mesta po sećanju na Deklaraciju nezavisnosti SAD i francusku Deklaraciju prava čoveka i građanina. Pisali smo je Miodrag Gavrilović i ja. Sećam se da sam insistirao na tome da u tekst uđe stav da svaki čovek ima pravo na sreću i pravednu borbu za nju.

Kada smo napokon dočekali prevoz, nastao je jedan sasvim nadrealistički prizor. Dva poluprazna, dotrajala trolejbusa u novogodišnjoj noći ispunili su članovi Odbora i prisutni studenti. Zajedno sa nama bilo je tu šest ili sedam kamera i dvadesetak novinara. Tek što su se sa škripom zatvorila vrata, polumrak trolejbusa ispunila je svetlost reflektora. Parlament najmlađe evropske države vozio se javnim prevozom u srce neprijateljske države. Tom prilikom su se demonstranti prvi put probili do Tolstojeve ulice. Tako nešto poći će za rukom još samo Ivanu Maroviću, članu Glavnog odbora sa Mašinskog fakulteta, krajem protesta, i nikom više (kolonu automobila sprečila su 1999. godine borna kola, a 5. oktobra je narodu naloženo da tamo ne ide). Očekivali smo da nas policija zaustavi prilikom uspona kroz šumovitu ulicu koja se pela do Topčiderske zvezde, ali to se nije dogodilo. Kada smo se popeli, neke je napustila hrabrost pa je bilo predloga da na brzinu održimo sednicu i vratimo se na Plato.

Naposletku smo se dogovorili da za svaki slučaj sednicu održimo na početku Tolstojeve ulice. Ispod bandere, pod žućkastom svetlošću svetiljke, okupljeni su naprečac odlučili da otpevaju nepriznatu državnu himnu „Bože pravde”. Zatim je Aleksandar Đukić pročitao Deklaraciju slobode. Odlučeno je da nastavimo do same Miloševićeve kuće, gde bismo održali desetak minuta protokolarne rasprave i zaključili sednicu. Išli smo trotoarom, oko nas se beleo svež sneg. Nije bilo ni traga od policije. Usput su nas pratili aplauzi i usklici odobravanja građana sa terasa i prozora niskih zgrada i kuća Miloševićevog komšiluka. Na čelu kolone nalazili smo se Stanimir Miljković sa Elektrotehničkog fakulteta i ja. Miloševićev dom je bio na vidiku kada su iz nekakvog rova pored puta počeli da izlaze civili. Bilo ih je desetak, imali su raznobojne šuškave jakne. Jedan od njih držao je u ruci automatsku pušku M-70.

Kada smo se sreli, prišao sam prvom, jednom nižem, od nas desetak godina starijem čoveku, izuzetno širokih leđa i kratkog vrata. Predstavio sam se i pružio mu ruku, a on je odgovorio kratko: „Kapetan Petrović”. Pitao je za razlog našeg dolaska. Objasnio sam da prolazimo i da ne nameravamo da remetimo javni red. Rekao sam mu da nam je želja da desetak minuta budemo ispred predsednikove kuće. Zabranili su nam da produžimo. Zatražio sam da nas puste da bez reči prođemo ulicom i vratimo se obilaznim putem preko Užičke ulice, ali je i ovaj predlog bez razmišljanja odbijen. Uputili su nas u Đonovićevu ulicu (danas Ulica Miloša Savčića), koja spaja Tolstojevu i Užičku. Trebalo je da se ovom ulicom vratimo nazad u grad.

Tek što smo pošli, na vrhu Đonovićeve su počele da blešte rotacije i pojavila se uniformisana policija. Negde u visini rezidencije britanskog ambasadora našli smo se između dve policijske blokade. Sa vrha ulice dovikivali su nam da treba da se vratimo putem kojim smo i došli. Zastali smo za trenutak, a onda se Miodrag Gavrilović dosetio da upravo u Đonovićevoj ulici stanuje Dobrica Ćosić, književnik i nekadašnji disident, koji je do 1993. godine bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Dogovorili smo se da Gavrilović ode do Ćosića i pozove ga da izađe i pozdravi nas. Ćosić, koji je početkom protesta podržao zahteve opozicije za priznavanjem izbora, obratio se demonstrantima sa balkona Gradskog odbora DS-a na Terazijama i bio izviždan. Ćosić je na Mišin poziv izašao. Malo je porazgovarao sa nama. Sa indignacijom sam posmatrao mladu pristalicu Koraćeve Socijaldemokratske unije, koja je Ćosića krivila za nacionalizam, konzervativnost i pomoć Miloševiću u vreme učvršćivanja njegovog režima, kako se osmehuje u njegovom pravcu. U to vreme svi mi smo znali da nam je u brobi protiv režima potrebno jedinstvo.

Ćosić je govorio kratko. Više je ćaskao sa nama. Podržao nas je i pozdravio. Pitao je da li smo bili „kod njegovog komšije”, ironično se osmehujući i okrećući ka Miloševićevoj kući. Onda smo se vratili u Tolstojevu i odatle ka stanici autobusa na Topčiderskoj zvezdi. Usput smo naleteli na Miloševićevog telohranitelja Sentu Milenkovića, koji nas je gnevno i netremice posmatrao iz svog automobila.

Prvih dana 1997. godine policija je dozvoljavala šetnje. Posebno je velika bila božićna šetnja. Hiljade studenata i građana prošlo je u litiji od Platoa do Hrama Svetog Save. Tamo smo izvan crkve pratili službu. Nas desetoro iz Glavnog odbora ostali smo ispred hrama do kasno u noć. Sećam se da je na Platou jedan prolaznik primetio u masi Bogdana Tirnanića. Budući da je Tirnanić bio na visokoj dužnosti u listu Politika do početka demonstracija, prolaznik mu je dobacio nešto kao „Kasno si se setio…” Tirnanić je pokušao da mu odgovori, ali ga je supruga povukla dalje.

Upravo posle Nove godine došlo je do promena unutar rukovodstva studentskog protesta. Početkom decembra Glavni odbor je bio debatni klub koji je osnovan kako bi Inicijativni odbor imao veći legitimitet i vezu sa svim fakultetima. Do januara, međutim, Glavni odbor je postepeno postajao neka vrsta konventa. Protest je trajao već šest nedelja, širile su se glasine da će studentska godina 1996/1997. biti poništena, a odluke koje je Glavni odbor svakodnevno donosio ponekad su se kosile sa odlukama Inicijativnog odbora. Koliko god taj parlamentarizam jednog studentskog protesta delovao neozbiljno i neumesno, on mnogo govori o mehanizmima koji postoje u društvu koje teži demokratiji.

Do početka januara Aleksandar Đukić je imao ozbiljne probleme u vođenju Glavnog odbora. Lično ispravan i pristojan, on je pokazivao sve manje razumevanja za sve veće prohteve nejasne, ali uvek neposlušne odborske većine. Pritom je bio u stalnom sporu sa studentskim obezbeđenjem. Šefovima obezbeđenja (posle 24. decembra bilo ih je nekoliko) bilo je dato pravo veta kada se radilo o pitanjima vezanim za šetnje i demonstriranje. Sa vremenskom distancom, čini mi se da je Đukić imao problem i zbog stranačke pripadnosti. Začudo, iako je protest bio organizovan radi priznavanja izbornih rezultata koji su pobedu davali upravo Koaliciji „Zajedno”, prve stranke ovog saveza, SPO i DS, bile su vrlo nepopularne među studentima koji su predstavljali fakultete. Možda se radilo o nepoverenju prema strankama koje su tokom devedesetih često više bile rukovođenje vlastoljubljem i pohlepom nego borbom za demokratiju. Moguće je da se radilo o prirodnoj surevnjivosti prema strukturama moći na koje se nije moglo uticati, dok su one težile da utiču na protest.

U svakom slučaju, početkom 1997. godine Đukić je polako počeo da gubi živce. U nekoliko navrata je napuštao sednice Odbora, a zahtevi za njegovom smesnom bili su učestali. Čak i u Inicijativnom odboru pokrenuta je rasprava o tome. Uskoro sam dobio predlog nekoliko fakulteta (sećam se da je jedan od predlagača bio Elektrotehnički fakultet) da budem kandidovan za predsedavajućeg odbora. Mislim da sam pogrešio što o svemu nisam razgovarao sa Đukićem, međutim, smatrao sam da pitanje izbora predsedavajućeg treba da bude rešeno na sednici Odbora, a verovao sam i da je reč o privremenoj dužnosti. Tražio sam od predstavnika odeljenja na protesnom odboru Filozofskog fakulteta da se izjasne o podršci. Podržali su me, ali je tog dana bio je red na predstavnika Odeljenja arheologije (ne sećam mu se prezimena, ali zvao se Marko i uređivao je fakultetski bilten Protest tri-bune) da bude drugi predstavnik fakulteta na Glavnom odboru. On je bio protiv mog izbora. Mislim da se nije politički slagao sa mnom, ali su njegovi argumenti bili praktični. Tvrdio je da prvi čovek Odbora ima značaja u javnosti, ali bi Filozofski fakultet tako izgubio jednog govornika u Odboru. Budući da sam bio kandidat, a pritom sam dobio i podršku fakulteta, smatrao sam da je besmisleno da glasam lično protiv, nisam mogao da glasam ni u prilog svog izbora. Kada je došlo do glasanja, moj uzdržani i njegov protivni glas učinili su da Filozofski fakultet bude protiv mog izbora. Ovu epizodu morao sam da zapišem tek da bih dočarao koliko je bila velika naša želja da budemo demokrate i da, makar u tom malom delu našeg života, stvorimo jedno čestito, demokratsko društvo. Tako sam voljom dve trećine članova glavnog odbora izabran na dužnost koju ću obavljati skoro do samog kraja studentskog protesta.

Feljton iz knjige Čedomira Antića О револуционарима, криминалцима и другим намерним пролазницима u izdanju Lagune. Sve objavljene nastavke pročitajte OVDE.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime