Skandal sa Draškovićem došao je u veoma loše vreme. Već 15. januara održana je sednica Nastavo-naučnog veća Univerziteta. Delegacija protesta, sećam se da su u njoj bili i Nebojša Đorđević sa Mašinskog i Sanja Petrović sa Matematičkog fakulteta, jedva je ušla u Rektorat.

Posebno sam bio tužan zbog toga što su me u zgradu u kojoj sam slušao i polagao dva lepa i teška ispita jedva pustili i sprovodili kao zarobljenika nepoznati mladići u kožnim jaknama, izbrijanih glava i sa debelim zlatnim lancima oko vratova.

Mala konferencijska sala, koju ćemo dva meseca kasnije pretvoriti u salu za sednice Glavnog odbora, bila je ispunjena dekanima. Na mestu predsedavajućeg, nasuprot ulazu, sedeo je rektor, zavaljen u tapaciranu stolicu, sa drvenom muštiklom iz koje se izvijao dim cigarete. Pored njega su bili ministar prosvete Dragoslav Mladenović i njegov pomoćnik Milivoje Simonović. Rasprava je bila zaumna i u svojoj suštini nepotrebna. Rektorat je bio spreman da „podrži” studentske zahteve pod uslovom da se studenti vrate na nastavu. Zahteve, međutim, nisu želeli da preciziraju, niti da u zvaničnoj izjavi uopšte spomenu studentski protest.

Posle Nove godine započeli su i razgovori studentskih delegacija sa predstavnicima Miloševićevog režima.

Od početka protesta zvaničan stav je bio da smo spremni na sve razgovore pod uslovom da oni budu otvoreni za sve medije. Milošević, koji je želeo da se nametne kao arbitar u sporu između njegovog režima i opozicije, po svaku cenu je želeo da režira predstavu u kojoj bi on primio delegaciju studenata. Oni bi mu, kao nekom dobrom ali neobaveštenom vladaocu, ukazali na nepravde i zloupotrebe, koje bi smesta, njegovom voljom i vlašću, a na opšte veselje, bile ispravljene. Zato nismo prihvatili pozive da se sastanemo sa njim. Naš uslov je bio da sastanak bude potpuno otvoren za javnost. Studenti iz Niša su i pored naših molbi ostali uporni u želji da se makar i pod njegovim uslovima sretnu sa Miloševićem. Do javnosti je stigao nepotpun i po režim povoljan izveštaj sa tog susreta.

Milošević, koji je želeo da se nametne kao arbitar u sporu između njegovog režima i opozicije, po svaku cenu je želeo da režira predstavu u kojoj bi on primio delegaciju studenata. Oni bi mu, kao nekom dobrom ali neobaveštenom vladaocu, ukazali na nepravde i zloupotrebe, koje bi smesta, njegovom voljom i vlašću, a na opšte veselje, bile ispravljene. Zato nismo prihvatili pozive da se sastanemo sa njim

Početkom januara iz režima su stizali nekakvi signali o spremnosti na pregovore. Priznajem da mi ni danas nisu jasni razlozi zbog kojih su se pojedini članovi Inicijativnog i Glavnog odbora zalagali za ove susrete.

U tim hladnim danima ograničenih šetnji i raznih pritisaka, tim sastancima možda je održavana dinamika protesta i verovatno je stvaran privid raskola u režimu. Razumljivo, problem je bio i u tome što smo se i mi, odlazeći na ovakve sastanke, izlagali sličnoj opasnosti.

Na sastancima su prisustvovali uglavnom predstavnici Inicijativnog odbora. Koliko se sećam, bila su upriličena tri sastanka. Prvo sa načelnikom Generalštaba generalom Momčilom Perišićem, zatim sa ministrom unutrašnjih poslova Zoranom Sokolovićem i, naposletku, sa potpredsednikom Vlade Srbije Ratkom Markovićem.

Ovi razgovori nisu doneli ništa novo. Za obe strane presudni su bili detalji. Perišić je na razgovoru rekao da se vojska neće mešati u političke krize i da neće ulaziti u sukob sa narodom. Jovanović i Dobrosavljević su smatrali da prijem u Generalštabu i ovakav stav, koliko god uvijen, predstavljaju značajan uspeh.

U osvojenom Rektoratu 6. mart 1997., sednica GO SP 1996/1997, Ružica Jovanović, sekretarka Glavnog odbora, Čedomir Antić predsedavajući GO, Aleksandar Đukić član Inicijatvnog odbora SP.  Fotografije iz privatne arhive Čedomira Antića

Razgovor sa Sokolovićem bio je drugačiji. Prvi čovek policije je, prema izveštaju koji je Jovanović podneo Glavnom odboru, sve vreme gledao u jednu tačku i ponavljao manje-više istu priču o tome kako policija radi u skladu sa zakonom. Razgovor sa Markovićem i Šipovcem poslužio je režimu da pokuša da zavara učesnike protesta. Izjava koja je posle sastanka predata novinarima mogla se tumačiti i kao spremnost studenata da se vrate na nastavu pošto ih vlasti saslušaju i sudovi donesu presudu o poništenju izbora. Tek sada je do izražaja donekle došla činjenica da je prvobitan prvi zahtev protesta bio veoma loše sročen. Ipak, je Šipovac, koji je navodno pripadao umerenijoj struji SPS-a, nagovestio u jednom trenutku Jovanoviću, verovatno u poverenju, da je potrebno da studenti izdrže do kraja i budu uporniji. Čedomir Jovanović je razumeo da je moguć sporazum sa umerenijom strujom u Miloševićevom režimu. Bilo je potrebno samo da radikalizacijom protesta ta struja bude dovedena u povoljniji položaj.

Kada je jedna od veliki šetnji, organizovanih uveče, došla do Slavije, Jovanović se popeo na žardinjeru, održao govor okupljenima i pozvao ih da glasaju o tome da li da započnu blokadu Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici. Razume se da su okupljeni „jednoglasno” (jer ulični parlamentarizam je jednostavan) prihvatili njegov predlog. Naprečac izglasana i slabo organizovana blokada Vlade propala je tokom noći. Zahvaljujući Jovanovićevom samostalnom delovanju došlo je do potpune zabune. Tokom noći je grupa članova IO i GO, sa kojima sam bio i ja, napisala saopštenje kojim smo pozivali na prestanak blokade i nastavak protesta po uobičajenom planu.

Upravo saopštenjem izdatim posle sastanka sa Markovićem i Šipovcem mahali su sada prvi ljudi Ministarstva prosvete na sednici Nastavno-naučnog veća. Tvrdili su, otprilike, da kada i Nastavno-naučno veće i Savet Univerziteta prihvate studentske zahteve, više neće biti potrebe za nastavkom protesta. Nebojša Đorđević je toliko bio gnevan na njih da nije želeo ni da govori, tako da sam uglavnom govorio ja. Ministar Mladenović je mahao saopštenjem Vlade, tvrdio je kako su ovlašćenja Ministarstva prosvete i Rektorata mala, ali da treba verovati Vladi. Najvažnije je, uveravao nas je ministar, da bude obnovljena nastava. Zahtevali smo da nam objasni kakva je pravna važnost jednog saopštenja i koga ono obavezuje. A on se u čudu pitao da li među studentima uopšte postoji jednistvo.

Rasprava je naposletku počela da se vodi oko nevažnih detalja. Sada više nismo mogli da dozvolimo da sa Nastavno-naučnog veća bude upućeno zajedničko saopštenje za javnost. Iskustvo sa sastanka u Vladi Srbije ukazivalo je da je jedini cilj režima da sputa proteste, umanji njihovu snagu i omogući režimu da što jeftinije izađe iz krize.

Predlog saopštenja bio je bezličan, u opštim crtama podržavani su studentski zahtevi. Mi smo ponovo zahtevali da izričito bude spomenut studentski protest. Mladenović i Simonović, koji je bio mnogo agresivniji i uopšte je igrao ulogu „lošeg policajca”, pravili su se da ne razumeju čitavo pitanje, ali su insistirali na formi saopštenja koje su doneli na sastanak. Intrvencija dekana Filološkog fakulteta Slobodana Grubačića išla im je na ruku, a najveći pravni autoritet među nama, dekan Pravnog fakulteta Dejan Popović, nije bio voljan da se izjasni u prilog našeg zahteva.

Ministar Mladenović je naposletku primetio da već sam čin izdavanja saopštenja i najava da će na Savetu Univerziteta biti prihvaćeni studentski zahtevi treba da označe kraj protestovanja i povratak na nastavu. Nisam mogao da odolim pa sam smesta ustao, odlučan da ga izvrgnem ruglu. Pitao sam ga: „Gospodine ministre, koga obavezuje jedno saopštenje?” On se kao začudio, pogledom se okrenuo po sali i kroz osmeh neverice rekao: „Kako, ko garantuje?! Vlada Srbije… naša država garantuje.”

Na izlazu, u holu Kapetan Mišinog zdanja, dočekali su nas novinari. Nisam imao ranijih iskustava sa medijima. Znao sam da treba da govorim kratko, da obraćanje mora imati poruku i da je neophodno da upotrebim neki izraz koji bi novinari zapamtili, a da ga ne snime ili zabeleže. Ne sećam se više tačno kako sam objasnio pozicije Rektorata i protesta niti kako sam obrazložio naš izlazak sa sednice, sećam se, međutim, da je izraz koji sam upotrebio bio „staljinski”

Sada sam se i ja nasmejao i uzvratio pitanjem: „Gospodine ministre, da li se sećate naroda Srpske Krajine? Ova država je garantovala sigurnost i slobodu srpskom narodu u Krajini, i te garancije su bile ozbiljne, tvrde, i čak su imale i međunarodni karakter. Ja vas pitam: gde je danas taj narod i šta je bilo sa tim garancijama naše države?!”

Kao što sam već spomenuo, imao sam u to vreme žar propovednika, tim smešniji i nepriličniji što sam bio veoma mlad i nisam imao iskustva. I danas mi se čini smešnim i neverovatnim, ali Mladenovića je iznenadila ova primedba. Sasvim neočekivano, izustio je iskreno: „Stvarno…”

Rektor Veličković je sve vreme ćutao. Ne sećam se da li je nešto rekao. Kada je došlo vreme da sastanak bude zaključen, postalo je očigledno da će biti usvojeno saopštenje kome smo se protivili. Demonstrativno smo napustili sastanak. Čak su nas i pripadnici režimskog obezbeđenja na izlasku iskreno i naizgled zabrinuto pitali kako je sve prošlo. Začudo, dekani i profesori koji su nam bili privrženi odlučili su da ne napuste sednicu. Na izlazu, u holu Kapetan Mišinog zdanja, dočekali su nas novinari. Nismo bili sročili izjave, oni su počeli da razgovaraju sa svakim od nas pojedinačno. Onda sam u jednom trenutku stao na najvišu stepenicu, počeo sam glasno da govorim. Jedna sasvim neformalna funkcija i jedna savim voluntaristička uloga dobijale su svoj medijski oblik. Nisam imao ranijih iskustava sa medijima. Znao sam da treba da govorim kratko, da obraćanje mora imati poruku i da je neophodno da upotrebim neki izraz koji bi novinari zapamtili, a da ga ne snime ili zabeleže. Ne sećam se više tačno kako sam objasnio pozicije Rektorata i protesta niti kako sam obrazložio naš izlazak sa sednice, sećam se, međutim, da je izraz koji sam upotrebio bio „staljinski”.

Dva dana kasnije sastao se Savet Univerziteta. Nepromenjena studentska delegacija, u kojoj se sada nalazio i Čedomir Jovanović, pošla je iz sedišta Inicijativnog odbora u Nušićevoj (delegaciju smo činili Miodrag Gavrilović, Nebojša Đorđević, Igor Žeželj, Goran Pavlović, Sanja Petrović, Oliver Dulić i ja). Toliko sam bio umoran i unezveren od silnog obilaženja fakulteta, šetnji, sastanaka i govora, da se tog jutra, posle svega nekoliko sati sna, posle brijanja nisam dobro ni umio, tragove pene brisao sam maramicom sve do zgrade Rektorata.

Ovog puta obezbeđenje i telohranitelji bili su i u prizmelju zgrade. Pretresli su nas temeljno, bez izuzetka. Morao sam da na ulici ispred ulaza izuvam cipele. Ispred vrata sale dočekala nas je grupa ljudi. Jedan među njima, čovek ranih tridesetih, bio je izuzetno prijazan. Uveo nas je i upoznao sa predsednikom Saveta akademikom Zlatiborom Petrovićem. Objašnjavao je kako je akademik stariji čovek i očekuje da našu delegaciju predstavlja jedan govornik.

Kasnije sam saznao da je ovaj učtivi posrednik u stvari bio naš najviši predstavnik, student-prorektor Vojin Đurđević. U sali su se nalazile perjanice režima Slobodana Miloševića: Mirjana Marković nije bila prisutna, ali su zato tu bili ministar Branislav Ivković, predsednik Privredne komore Srbije Vlajko Stoiljković, direktor A. D. Politika Hadži Dragan Antić, potredsednik Narodne skupštine Vojislav Andrić (član Nove demokratije), direktor Beobanke Zlatan Peručić i mnogi drugi.

Dok sam se rukovao sa predsednikom, začuo sam hrapavi glas: „Od kojih si ti Antića?” Okrenuo sam se i smesta odgovorio Hadži Draganu Antiću: „Nisam od vaših…” Oko direktora Politike se prolomio smeh. „Strujo, zajebo te klinac!”, smejao se gojazni čovek koji je sedeo u redu pored njega. Za mene je posle sve tragedije kroz koju je naš narod prošao tokom devedesetih godina ova sednica bila neka vrsta isterivanja pravde.

Nastaviće se…

Feljton iz knjige Čedomira Antića О револуционарима, криминалцима и другим намерним пролазницима u izdanju Lagune. Sve objavljene nastavke pročitajte OVDE.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime