Možda je bilo proviđenje, možda sudbina, a možda je tako jednostavno moralo biti – tek, kada je Đura Daničić svom marljivom učeniku poručio da se okani lepe književnosti i nađe sreću negde drugde – uradio je veliku stvar za srpsku nauku, diplomatiju, državu.
Taj učenik danas je prepoznat kao jedna od najimpozantnijih figura poznog 19. i ranog 20. veka, kojeg će jedan istoričar nazvati „velikim čovekom u vreme kada je Srbija bila mala“.
Stojan Novaković možda neće postati veliki pesnik i pisac, ali hoće književnik i izdavač; biće još veći prevodilac (preko njega ćemo upoznati Petrarku, Tolstoja, Mickijeviča, Gogolja, Hajnea); biće prosvetni radnik, diplomata, političar, možda prvi čovek kojem je tako pristajala reč i titula – akademik.
Poreklom iz hercegovačkih sela, najstariji sin siromašnog stolara Jovana i majke Janje, Stojan neće u svom Šapcu, u Masarikovoj ulici, biti rođen kao Stojan, već kao Kosta. Mučilo ga je celo detinjstvo što ima tako „nesrpsko“ ime – šta bi mu njegov sugrađanin Kosta Abrašević na to rekao! – pa je tokom školovanja u Beogradu, mukotrpnog kakvo je školovanje tih godina moralo biti (a što će on želeti i uspeti da promeni) postao Stojan.
A kao Stojana će ga zapamtiti, i pamtiti, srpska istorija.
Teško je i na mnogo većem prostoru pobrojati funkcije koje je Stojan Novaković obnašao za života: bio je pisar u Državnoj štampariji, profesor Prve beogradske gimnazije i Velike škole, sekretar Srpskog učenog društva, kustos Muzeja, bibliotekar Narodne biblioteke, u tri navrata ministar prosvete, jednom i ministar unutrašnjih poslova, ambasador u Carigradu, Parizu i Petrogradu – tri najvažnije zemlje oko kojih se plela srpska spoljna, ali i domaća politika – član Državnog saveta i, dva puta, predsednik srpske vlade.
Znao je devet jezika, a uprkos svim ovim funkcijama njegov naučni opus na kraju je brojao više od četiri stotine objavljenih radova. Pričalo se da, sem možda Srbije i srpskog sela, u koje je bio romantičarski zaljubljen, ništa ne voli tako kao rad. Budio se rano, i već u osam ujutru bio sa perom u ruci. Provodio bi čitav dan za radnim stolom; uvek je bilo nešto novo da se sazna, uvek je bilo nešto lepo da se zapiše, prevede, priredi.
Cenili su ga – kako bi se naljutio kada bi shvatio da, više od stotinu godina po smrti, njegovi potomci to više ne umeju – i politički protivnici, koji nisu baš mirisali Naprednu stranku, čiji je lider postao nakon smrti koosnivača Milutina Garašanina, i koju će obnoviti 1906. godine.
Cenili su ga i vlastodršci, koji su mu se obraćali uglavnom kada je u Srbiji bilo najteže, tražeći od njega mudrost i smirenost. Bio je na čelu vlade nakon neuspelih ratova i bankrota, a potom i nakon aneksione krize.
Uprkos tome, nikada nije stekao ogromnu popularnost kao političar. Jer Stojan Novaković nije bio od onih koji grme sa skupštinske govornice, niti od onih za čije se ime vezuju afere. Cenio je rad i pristojnost, a to, znamo sada dobro, nikada nije imalo toliko veliku prođu na ovim prostorima.
Bio je pisar u Državnoj štampariji, profesor Prve beogradske gimnazije i Velike škole, sekretar Srpskog učenog društva, kustos Muzeja, bibliotekar Narodne biblioteke, u tri navrata ministar prosvete, jednom i ministar unutrašnjih poslova, ambasador u Carigradu, Parizu i Petrogradu, član Državnog saveta i, dva puta, predsednik srpske vlade
Pa ipak, u kojoj god da se branši oprobao, te bi ga kolege poštovale i uzdizale da bude prvi među jednakima. Tako je, recimo, kada je osnovana Srpska književna zadruga 1892. izabran za njenog prvog predsednika. Njegov prvi zamenik bio je – Jovan Jovanović Zmaj. Taj ga je posao posebno radovao – Srpska književna zadruga tada je objavljivala najbolja dela iz srpske književnosti, ali i iz strane literature, istorije, nauke. Tako bi novi pravci razmišljanja prvi dolazili kod ovog nenadmašno nadarenog čoveka.
Za jednog od 16 redovnih akademika Srpske kraljevske akademije izabran je prilikom njenog osnivanja, a za predsednika je postavljen 1906. godine i na tom mestu ostao je do smrti.
Umro je u Nišu 1915. godine, u jeku Velikog rata, ne dočekavši pobedu nad Austrijancima.
Bio je oženjen Jelenom, sestrom filozofa, političara i oficira Milana Kujundžića Aberdara.
Bibliotekarsko društvo Srbije dodeljuje godišnju nagradu „Stojan Novaković“, a po piscu gramatike, profesoru i neumornom prosvetaru zove se i nagrada za najbolji udžbenik u Srbiji. Društvo istoričara Srbije takođe nosi naziv „Stojan Novaković“. Bista Stojana Novakovića od pre dve godine ponovo krasi njegov rodni Šabac.
Iz pisma Stojana Novakovića povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine:
„Prvi utisak toga događaja na balkanske narode u tome je što je on ubio u njih svaku veru u pravilnost evropskih velikih sila i u snagu međunarodnih ugovora i odredaba. Kad god smo se mi na Balkanu makli da štogod uradimo za prirodna prava svoje narodnosti, za svoj opstanak, protiv očite ili krvave nepravde, dizala se na nas vika s opomenama da kvarimo red, da treba da sačekamo intervenciju Evrope, da valja da smo pokorni međunarodnom ugovornom pravu, da će se po strpljenju, po umerenosti, pokornosti volji Evrope ceniti naša zrelost i po tome nam određivati nagrada ili prizrenje. Mi zreliji i obrazovaniji osedeli smo učeći narod na tu evropsku mudrost. Najedanput je najnovijim austrougarskim postupkom samovlasnosti u svakom pogledu sve to zbrisano.“
*Projekat „Najveći Šapčani“ sufinansiran je iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Tagovi
