Kada posmatramo svet oko sebe, imamo instinktivnu potrebu da delove tog sveta kategorišemo. Ova naša tendencija ka kategorizaciji svega sa čime se susretnemo pojednostavljuje svet oko nas, uvodi red u njega i u velikoj meri olakšava da se u tom svetu snađemo. Ali, kako kategorišemo ljude? Koliko u tome grešimo? I kakve uopšte posledice takva kategorizacija može imati po nas i po druge? O tome su, na tribini „Na kafi sa psihologom“, razgovarali dr Tatjana Voskresenski, direktor specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „Dr Slavoljub Bakalović“ u Vršcu, Milica Ninković, doktorand na odeljenju za psihologiju i istraživač u laboratoriji za istraživanje individualnih razlika, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu i Đurđa Stojiljković, psiholog i model. Moderator tribine bio je Dragan Ilić, psiholog i novinar.
Direktor specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „Dr Slavoljub Bakalović“ u Vršcu, dr Tatjana Voskresenski govorila je o predrasudama koje naše društvo „neguje“ prema osobama sa mentalnim smetnjama, što je, po njenim rečima, ujedno i najveća prepreka u njihovom lečenju. “Naše društvo ima percepciju da su psihijatrijski bolesnici nerazumni i opasni po okolinu i iz tih razloga postoji strah od tih osoba, a posledica toga je da se distanciranje i izolacija obolelih kontinuirano dešava“, rekla je Voskresenski. Ona je navela i da su pandemijske okolnosti dodatno prouzrokovale porast određenih mentalnih poremećaja za čak 20%: “U svakodnevnoj kliničkoj praksi vidi se značajan porast učestalosti prijema pacijenata, jer izolacija u ovakvim uslovima, neuzimanje lekova i socijalna distanca znatno pogoršavaju zdravlje osobama sa mentalnim smetnjama“, rekla je Voskresenski.
Doktorand na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i istraživač u laboratoriji za istraživanje individualnih razlika Milica Ninković, definisala je stereotipe kao neosnovane generalizacije osobina grupe pojedinaca koji im pripadaju. Kako je rekla „u našem društvu su naročito vidljivi rodni stereotipi, odnosno postoji ideja kako bi “idealan“ muškarac ili “idealna“ žena trebalo da se ponašaju. “Stereotipi su vrlo često pogrešni jer to što ćemo pripisati određenu osobinu jednoj grupi ne mora da bude tačno. Kada na neosnovanu generalizaciju dodamo negativne emocije dobijamo predrasude kao izrazito negativne stavove koje generalizujemo na celu grupu“, objasnila je Ninković. Stereotipa, kaže, ima mnogo baš kao što je mnogo i socijalnih grupa, dok su predrasude najčešće prema pripadnicima drugih nacionalnih i etničkih grupa, prema ljudima druge religije, izbeglicama i migrantima, korisnicima psihijatrijskih ustanova. Dodala je da su stereotipima svi skloni, što je posledica toga što je čovek biće koje razmišlja u kategorijama što, kako kaže, može da dovede do različitog negativnog ponašanja prema pripadniciima pojedinih grupa. “Ne možemo se potpuno osloboditi stereotipa, ali kada razmišljamo o tome kojim grupama pripadamo i koje osobine pripisujemo drugim grupama, treba da promislimo da mnogi pripadnici grupe o kojoj imamo negativan stereotip, istovremeno pripadaju i grupama na koje gledamo pozitivno, kao i da su ljudska bića koja imaju svoje vrline i mane baš kao i mi sami“, rekla je Ninković.
Na pitanje ima li leka, ona je odgovorila da ima ali da je „put ka otvorenijem i pravednijem društvu dugačak i pun prepreka. Mi kao pojedinci pak možemo učiniti svoj mikrosvet malo boljim mestom tako što ćemo iznova i iznova preispitivati svoja ponašanja prema drugima i drugačijima. Dobra vest je da stereotipi i predrasude nisu nešto urođeno i da, ako već ne možemo da ih se potpuno rešimo, makar možemo da korigujemo svoje ponašanje. Otvaranjem prema novom i nepoznatom, gotovo sigurno ćemo razbiti makar deo stereotipnih uverenja i osloboditi se negativnih emocija koje ih prate. Ovaj put nije lak, ali kada priznamo sebi da žene mogu dobro da voze i da nema ničega lošeg u tome da muškarci puste koju suzu, počećemo da se oslobađamo ne samo predrasuda prema drugim grupama, već i internalizovanih stereotipa koji nas često sprečavaju da budemo ono što želimo na način na koji to želimo.“
Psiholog i model Đurđa Stojiljković govorila je iz ličnog ugla o predrasudama sa kojima se suočava i sa tim da je, kako kaže, stavljaju u određenu kategoriju. Ona je navela primer, u kojem je za poznanike koji je poznaju više od deset godina ona i dalje manekenka, dok oni koji su je upoznali kao studenta psihologije, a kasnije i psihologa, ne mogu da razumeju njen prethodni deo života i taj deo njenog identiteta. “Ne uzimam to za zlo, ali to samo govori da smo bića koja teže da kategorizuju, odnosno, pojednostave realnost“, rekla je Stojiljković.
Tribinu „Na kafi sa psihologom“ u celosti možete pogledati ovde.
Tribina “Na kafi sa psihologom“ organizovana je u okviru nacionalne kampanje „NESALOMIVI“, koju je pokrenula Hemofarm fondacija u saradnji sa Filozofskim fakultetom u Beogradu i uz podršku Ministarstva zdravlja Republike Srbije sa ciljem očuvanja mentalnog zdravlja, borbe protiv rastuće depresije i stigme koja prati obolele.
Kampanja “Nesalomivi” predstavlja mrežu pomoći i podrške stanovništvu Srbije kroz SOS liniju za borbu protiv depresije 0800 001 002 na kojoj rade stručnjaci Specijalnih bolnica za psihijatrijske bolesti u Vršcu, Gornjoj Toponici, Kovinu i Novom Kneževcu. Pozivi su besplatni i anonimni, a pomoć i podrška stručnjaka dostupni 24 sata, 7 dana u nedelji. Pomoć i podršku je moguće dobiti i putem e-mail adrese podrska@nesalomivi.rs.
Priključite se pokretu za borbu protiv depresije “NESALOMIVI“ na pokret@nesalomivi.rs.
Kada smo zajedno, ništa nas ne može slomiti!
