Kada smo prošlog decembra sa našim prijateljima iz Agencije UN za izbeglice (UNHCR) sumirali godinu za nama, nismo mogli da pretpostavimo da će se u 2022. u Evropi dogoditi velika izbeglička kriza.
Ali, u našu odbranu, nisu to mogli ni oni čiji je zadatak da pomažu izbeglicama. Zapravo, Stefani Krause, v. d. šefa predstavništva UNHCR-a u Srbiji, podsetiće nas jednom malom lekcijom iz istorije da je uvek bilo nepredvidivih događaja.
„Naša organizacija osnovana je 1950. godine kako bi pronašla rešenja za izbeglice u Evropi. Tada je oročena na pet godina, jer se smatralo da će posle tog perioda svi imati ponovo svoj dom. Da možemo da zatvorimo radnju i da više neće imati potrebe za njom. Na početku je u čitavom UNHCR-u radilo 30 ljudi, a eto, sada, sedamdeset godina kasnije, imamo više od 20.000 kolega“, kaže Stefani Krause na početku razgovora za Nedeljnik, u kojem je govorila o Ukrajini, solidarnosti, raseljenima u Srbiji, onome što izbeglice jesu, i onome što nisu.
Godina za nama donela je još jednu ogromnu izbegličku krizu na evropskom tlu. Mislimo, naravno, na rat u Ukrajini. Kako je UNHCR dočekao novi izbeglički talas? Koji su bili najveći problemi sa kojima ste se suočavali?
Rat u Ukrajini napravio je najveću izbegličku krizu na teritoriji Evrope posle Drugog svetskog rata. Skoro trećina populacije Ukrajine trenutno je zahvaćena izbegličkom krizom – kako interno raseljenih, tako i onih koji su pobegli u druge zemlje. U Evropi trenutno ima 7,8 miliona izbeglica iz Ukrajine, od kojih je 4,8 miliona registrovano i uživa privremenu zaštitu. Ipak, vidi se poboljšanje, pošto je pre samo dve nedelje broj interno raseljenih u Ukrajini bio veći za 600.000 osoba. To znači da su neki mogli da se vrate.
Ujedinjene nacije prisutne su u svim evropskim zemljama koje prihvataju izbeglice iz Ukrajine, ali najveći odgovor je upravo u Ukrajini. Tamo smo imali kancelariju i pre nego što je sve ovo počelo. Trenutno nam je prioritet da isporučimo pomoć onima kojima je najpotrebnija. Recimo, u predelima gde je uništena električna mreža, gde je uništena infrastruktura, gde nema bolnica i škola. A sada dolazi zima, pa šaljemo pomoć u vidu odeće i grejanja. Obezbeđujemo generatore i druge uređaje za grejanje tamošnjoj upravi, kako bi mogla da nastavi da pruža usluge ukrajinskim građanima. Već smo došli do jednog miliona ljudi, a povrh svega traje i keš-program u Ukrajini, koji je dosad pokrio 860.000 osoba. Tim novcem izbeglice i raseljeni mogu da pokriju svoje osnovne potrebe, i da se opreme za zimu.
Izbeglice su ljudi kao mi, vredni ljudi koji mogu da koriste svoje sposobnosti, da svojim ljudskim kapitalom doprinesu društvu u kojem se nađu. Recimo, prošle godine se desilo da je prvi put upisano četvoro studenata iz populacije izbeglica koje nisu iz ovog regiona na univerzitete u Srbiji. A to šalje snažnu poruku drugim izbeglicama: da je moguće integrisati se i ostvariti svoje snove u Srbiji…
Pomenuli ste zimu. Ljudi ponekad i ne shvataju koliki zima može da ima uticaj, baš kao što često zaboravljaju da većinu izbeglica čine žene i deca. Koliko to dodatno otežava vaš posao?
Da, za razliku od drugih izbegličkih kriza, u ovoj beležimo veoma veliki broj žena i dece među onima koji beže od rata. A to znači da i naš odgovor mora da bude drugačiji, da moramo da im ponudimo drugačiju vrstu pomoći. Pre svega, kada su žene i deca u pitanju, postoji rizik od eksploatacije, od seksualnog i rodno zasnovanog nasilja.
Znate, s jedne strane, divno je što su od marta pa nadalje mnogi ljudi u Evropi pokazali solidarnost i ponudili krov nad glavom izbeglicama iz Ukrajine. S druge, neophodno je da postoji sistem, kako bi svako bio na sigurnom.
Zato se trudimo da ženama, posebno onima koje putuju same ili sa decom, obezbedimo neophodne informacije. Tu je i sistem „plavih tačaka“, odnosno informativnih centara koji se nalaze na granicama ili na autobuskim stanicama. Ove kategorije mogu da znaju da će dobiti pomoć u tim centrima. I psihološku i psihosocijalnu, i mesto gde dete može da se opusti i poigra…
Tu je i pitanje školovanja dece…
Mnoge porodice u Ukrajini na početku krize opredelile su se za onlajn nastavu koju je organizovalo tamošnje Ministarstvo prosvete. I to ima smisla, pošto će deca koja se vrate moći samo da nastave školovanje. Ali sada mnogi shvataju da će ostati duže nego što su planirali, i zato je veoma važno da se deca uključe u obrazovni sistem u zemlji domaćina. Da imaju prevod, da mogu da uče jezik, da mogu da prate nastavu…
Da li ovaj program postoji i u Srbiji?
Da. Generalno govoreći, Srbija ima veoma zapažen i proaktivan pristup kada je reč o obrazovanju izbeglica i tražilaca azila. Svako dete koje dođe u Srbiju već posle nekoliko dana može da krene u školu. U ovom trenutku, imamo 55 ukrajinske dece u osnovnim i još desetoro u srednjim školama.
Možete li nam reći nešto više o broju i integraciji izbeglica – ne samo onih iz Ukrajine – u našoj zemlji?
Moram da ponovim da Srbija već duže vreme velikodušno ugošćava izbeglice. Od jugoslovenskih ratova, preko velike krize 2015. i 2016. kada je milion i po izbeglica prošlo kroz Srbiju u onome što se naziva „Zapadnobalkanska ruta“, koja je još aktivna. Hoću da kažem da ukrajinske izbeglice nisu jedine ovde – u toku ove godine, pristiglo je 116.000 izbeglica i migranata koji su u nekom trenutku bili smešteni u prihvatnim centrima. To je povećanje u odnosu na 2021, kada ih je bilo oko 61.000. I dalje oni pretežno, recimo 70 odsto, dolaze iz zemalja kao što su Avganistan i Sirija. U ovom trenutku, u centrima ima oko 4.900 osoba, mada taj broj ne uključuje izbeglice iz Ukrajine.
Srbija je, baš kao i druge evropske države, brzo aktivirala program privremene zaštite. Procenjuje se da u ovom momentu ima između 2.500 i 4.000 izbeglica iz Ukrajine u Srbiji, mada nisu svi oni tražili zaštitu. Većina se zadrži u Beogradu ili Vojvodini, a uglavnom ostaju kod prijatelja ili porodice, ili sami iznajmljuju stanove. Ima i osamdesetak Ukrajinaca u centru u Vranju, a posebno je lepo videti broj ljudi koji privatnim donacijama pomažu ovaj centar.
Empatija i solidarnost u Srbiji su uvek na visokom nivou.
To je uvek lepo čuti, ali postoje li i empatija i solidarnost institucija?
Postoji zaista dobra podrška. Nadležna ministarstva, kao i Komesarijat za izbeglice, obezbeđuju i finansijsku pomoć i časove srpskog jezika. To je posebno važno za decu, da bi mogla da se uključe u nastavu, ali i za roditelje koji traže posao. Na kraju krajeva, uvek je tako – izbeglice su ljudi kao mi, vredni ljudi koji mogu da koriste svoje sposobnosti, da svojim ljudskim kapitalom doprinesu društvu u kojem se nađu. Recimo, prošle godine se desilo da je prvi put upisano četvoro studenata iz populacije izbeglica koje nisu iz ovog regiona na univerzitete u Srbiji. A to šalje snažnu poruku drugim izbeglicama: da je moguće integrisati se i ostvariti svoje snove u Srbiji.
Tu je i saradnja sa privatnim sektorom, sa firmama poput Ikee koje obezbeđuju stručnu praksu izbeglicama, uz časove jezika i psihosocijalnu podršku. U tom smislu, važno je da i njihove kolege u tim firmama vide koliko su oni vredni.
Srbija ima veoma zapažen i proaktivan pristup kada je reč o obrazovanju izbeglica i tražilaca azila. Svako dete koje dođe u Srbiju već posle nekoliko dana može da krene u školu. U ovom trenutku, imamo 55 ukrajinske dece u osnovnim i još desetoro u srednjim školama
Koji je pristup najbolji?
Koordinacija. Privatni sektor sa finansijskim donacijama, akademski sektor sa istraživanjima i promovisanjem obrazovanja. No ključni element je uvek politički. Ako lideri kažu da će nešto uraditi, onda će se nešto uraditi. Možda ne možemo mnogo, ili ne možemo sve odjednom, ali ako postoji politička volja, onda će se stvari rešavati.
Nažalost, ovo pitanje moram da vam postavim, iako priznajem da zvuči malo neukusno: imate li utisak da izbeglice iz Ukrajine ipak imaju određenu vrstu povlastica, kada je reč o percepciji domaćih građana, u odnosu na one sa Bliskog istoka? Šta može da se uradi da se to promeni i koji su koraci koje UNHCR preduzima, između ostalog i u medijskom smislu?
Svesni smo realnosti. Upravo zato je ove godine, 20. jun, Svetski dan izbeglica, obeležen pod sloganom „Whoever, Whenever, Wherever“ („Bilo ko, bilo gde, bilo kada“), koji treba da pošalje poruku da niko ne bira da postane izbeglica, i da svako ima pravo na zaštitu, gde god da se nađe. Što se Ukrajine tiče, vidite i da je devet meseci od početka rata on i dalje u svim vestima, upravo zato što je situacija veoma teška. S druge strane, ova medijska zastupljenost, kao i činjenica da Srbija i Ukrajina nisu daleko, pomaže da se ljudi sažive sa tim sudbinama.
A opet, postoje konflikti koji traju već decenijama. Rat u Siriji počeo je 2011. Situacija u Avganistanu ponovo je pogoršana, ali jednostavno dobija manje medijske pažnje. A to znači da ima manje informacija, i manje razumevanja zašto ljudi napuštaju svoje domove, samim tim i manje podrške za njih.
Zato je neophodno da mediji daju tačne informacije. Radili smo istraživanje i shvatili da građani Srbije smatraju da je broj izbeglica mnogo veći nego što jeste. Ljudi se plaše onoga što ne poznaju, zbog čega uvek nastojimo da izbeglicama damo ljudsko lice. Da ispričamo priče onih koji žele da ostanu u Srbiji, kao i da radimo sa decom. Jer deca su ta koja će promeniti svet, to su budući lideri. Nedavno smo završili projekat „U njihovim patikama“, tokom kojeg su učenici srednjih škola mogli da se susreću sa izbeglicama, da se upoznaju sa njima, da razgovaraju.
Povremeno se i u srpskim medijima pojave ksenofobični naslovi usmereni ka izbeglicama. Da li vas to zabrinjava i da li je, prema vašim podacima i istraživanjima, ksenofobija u srpskom društvu u porastu? Kako se boriti protiv takvih pojava?
Nažalost, nekada najviše pažnje privlače oni koji su najglasniji. Primetili smo da postoje određene grupe, posebno na društvenim mrežama, koje suštinski ne predstavljaju veliki broj građana, ali imaju sposobnost da šire dezinformacije veoma brzo. Zato mislim da još mnogo toga treba da se uradi. S naše strane, i sa strane medija, da se iznose tačni podaci, i da se menja slika izbeglica.
Kao nekome ko je već skoro dve decenije u humanitarnom radu, šta je vaš najveći utisak kada je reč o izbeglicama?
Radila sam u Indiji, na Šri Lanki, u Švajcarskoj, Gani, Ugandi, i sada u Srbiji. Ali gde god sam bila, uvek bih viđala jednu impresivnu stvar: rezilijentnost izbeglica. Izbeglice su preživeli. Zamislite nekoga ko je iz Avganistana stigao do Srbije, tim strašno opasnim putevima. Zamislite to dete. Oni imaju toliko snage da prevaziđu te užasno teške situacije u kojima se nađu. A onda dođu negde, i ponovo otpočnu svoj život, što je posebno teško ako ste već odrasli. I ako ste već doživeli nasilje, ako ste izgubili nekog svog.
Zato uvek govorim da treba da učimo od izbeglica. Oni nisu samo ranjive osobe koje zavise od tuđeg dobročinstva. Istina, treba im podrška na početku, ali to su ljudi koji mogu stvarno da napreduju, stvarno da se snađu. Zbog toga im i mi u UNHCR-u uvek postavljamo pitanja: Koje su vaše potrebe? Koji su vaši kapaciteti? Šta možemo da uradimo da vam pomognemo?
Svaka izbeglička kriza je drugačija, ali svuda moraju da se primenjuju zakoni, konvencija o izbeglicama, naravno uz neke lokalne vidove podrške. Recimo, u Ugandi je vlada davala zemljište porodicama izbeglim iz Južnog Sudana i Konga. U Srbiji, vaša vlada izbegličkoj deci obezbeđuje pristup obrazovanju.
Na globalnom planu, ovu godinu je – sem rata u Ukrajini – obeležio i strah od klimatskih promena, odnosno toga da planeta nezadrživo grabi ka sopstvenoj propasti. Da li UNHCR ima planove, i pre svega, budžet da se izbori sa brojem ljudi koji će tražiti utočište i seliti se ne zbog rata, već zbog prirodnih katastrofa i klimatskih promena?
Da, nedavno je okončan COP 27, na kojem je izneto nekoliko različitih perspektiva. Jasno je da postoji veza između klimatskih promena i raseljavanja, ali ne onakva na koju pomislite odmah. Usled klimatskih promena, postoji ograničeni broj prirodnih resursa, a samim tim i manje hrane, manje vode, što opet dovodi do sukoba oko tih resursa. Sukobi su ono zbog čega ljudi beže.
Mnoge zemlje iz kojih ljudi beže su upravo one koje su najviše pogođene klimatskim promenama, poput Avganistana ili drugih zemalja Afrike, Bliskog istoka ili Azije kada govorimo o poljoprivredi, vodi, ishrani.
Važno je raditi sve što možemo da se smanji efekat klimatskih promena, važno je koristiti zelene tehnologije i smanjivati emisije ugljen-dioksida, ali ne zaboraviti na izbeglice, gde god da su i odakle god da dolaze. Za njih moraju da važe isti standardi, svuda.
Hajde da probamo da završimo pozitivno. Da li ste optimista da će u 2023. biti bolje?
Ne možemo da utičemo na globalna kretanja, ali ako pogledamo empatiju i solidarnost prema ukrajinskim izbeglicama, nadam se da će biti više razumevanja i za sve ostale izbeglice.
U mnogim zemljama, kao što je Srbija, postoje pojedinci koji menjaju stvari. Recimo, nastavnik koji besplatno podučava izbegličku decu. Socijalni radnici, lokalne zajednice, kompanije koje im nude posao. Velike strukturne promene su neizbežne, ali u međuvremenu neka svako uradi ono što može.
Što se tiče našeg mandata u Srbiji, želimo da nastavimo da pružamo prava izbeglicama i raseljenima, kao i onima koji su u riziku od apatridije. Drugi fokus nam je u pronalaženju stalnih rešenja za izbeglice, kako oni više ne bi bili izbeglice. Zbog ratova devedesetih, bilo je 700 kolektivnih centara na teritoriji Srbije. Zatvoreni su svi, sem jednog. Želimo da zatvorimo i njega. To će biti velika stvar za narednu godinu. n
