Bio je 20. april 1920. godine. Na prvom spratu Građansko-zanatske škole u Ulici kraljice Natalije, petnaest od rada ogrubelih šaka stavilo je svoj paraf na dokument kojim je osnovan Beogradski radnički sportski klub – prvo sportsko društvo u Srbiji i jedno od prvih u svetu – danas poznat kao Radnički sa Crvenog krsta.
Istorija sporta, ali i čitave zemlje pisala se na raskršću Zvezdare i Vračara, u Ulici vojvode Šupljikca, broj 31. Čuveni Crveni krst. Na prostoru od bioskopa „Avala“ do Beogradskog dramskog pozorišta ponikao je veliki broj sportista i sportskih radnika koji su decenijama punili „krstaške“, ali i nacionalne vitrine peharima. Jedan od njih bio je možda i najpoznatiji „krstaš“ u istoriji – legendarni košarkaški trener Dušan Duda Ivković.
Prošlo je godinu dana od Dudinog odlaska, a uprkos tome što se tokom svoje karijere naosvajao medalja, pehara i priznanja, jedan projekat ipak nije uspeo da završi – onaj u sopstvenom dvorištu. Međutim, seme koje je posejao u svojoj bašti na Crvenom krstu, a čije nicanje nažalost neće moći da posmatra iz prvog reda, predstavljaće poslednji u nizu poklona koje je Duda podario sportu i mestu gde je odrastao.
„Kada smo u Muzeju Jugoslavije obeležavali stogodišnjicu postojanja Sportskog društva Radnički, upoznao sam se sa jednom gospođom koja je svom sinu pokazivala ekipne fotografije na kojima se sama nalazila. Zatim je pokazivala one na kojima se nalazio njen suprug. Uporedivši ih, rekla mi je da se na njima nalazi barem pet bračnih parova, koji su jedni drugima kumovi. To je u suština Radničkog“, kaže za Nedeljnik Rade Mirić, član Upravnog odbora Sportskog društva Radnički i predsednik rukometnog kluba.
Dudina ideja bila je da Radnički, kao nekada, otvori vrata svog doma za sve one koji u nedostatku neophodnih uslova nisu mogli da se bave sportovima koje vole. Njegov poslednji poklon Radničkom, Crvenom krstu i Beogradu
Gde je danas Radnički, godinu dana od Dudinog odlaska, kako se na jednom mestu spajaju istorija, problemi i planovi za budućnost?
Prilikom izložbe, iz krcatih vitrina izvađeno je 400 trofeja kako bi se formirala piramida koja je simbolizovala uspehe različitih sekcija tokom godina. Još toliko je ostalo neiskorišćeno usled nedostatka mesta. Takvi uspesi nisu se dešavali slučajno i predstavljali su krunu napornog rada koji nije znao za glamur. Tegovi koji su korišćeni bili su napravljeni od delova šinskih vozila. Isti dresovi, mnogo puta cepani i ušivani, služili su generacijama koje su decenijama učene samo jednom načinu igranja, razmišljanja i postojanja. Radničkom.
Takav sistem proizveo je veliki broj šampiona u raznoraznim sportovima. Ključna stvar je međutim baza iz koje su sportisti bila selektirani, a koja se podudarala sa granicama koje su obrubljivale Crveni krst. Selekcije su gotovo u potpunosti činili momci i devojke iz kraja. Igrači koje je Slobodan Piva Ivković u sezoni 1972/1973. vodio do titule prvaka Jugoslavije u košarci bili su svi odreda sa Krsta. Ženski rukometni klub Radnički je jedan od najtrofejnijih ženskih sportskih kolektiva na svetu, a u njemu je ponikla i Svetlana Kitić, koja je od strane Međunarodne rukometne federacije proglašena najboljom rukometašicom svih vremena.
No, uprkos mnogobrojnim uspesima u takozvanim „malim“ sportovima, košarkaški treneri Radničkog su ostavili najveći trag. Radnički osim braće Ivković može da se pohvali da su u njemu zanat pekli Ciga Vasović, Bata Đorđević, Boža Maljković i Ranko Žeravica – svi potekli iz iste sredine, učeći jedni od drugih.
Međutim, vremena se menjaju, a osim lokacije – promenio se i Radnički. Nedostatak interesovanja pre svega za „male“ sportove značajno je uticao na pad kvaliteta timova koji su selektovani iz komšiluka. Vreme „celodnevnog šunjanja“ po Krstu i teranja lopte odavno je prošlo. Hala koja je početkom milenijuma izgrađena na mestu starog stadiona dotrajala je do te mere da su se majstori koji bi vršili popravke „iščuđavali time da se još nije zapalila zbog loših instalacija“. Čekalo se da se Radnički preda i sam od sebe nestane, kako bi se njegov dom srušio i iskoristio u korporativne ili stambene svrhe. Duda Ivković to nije mogao da dozvoli. Stoga je pokrenuo projekat kojim bi Radnički dobio novi dom, s obzirom na to da bi renoviranje starog bilo mnogo komplikovanije i skuplje.
„Radnički je preživeo zahvaljujući Dudinom imenu i snazi. Retki su ljudi koji sa tolikom energijom i ozbiljnošću pristupaju problemima sa kojima se uhvate ukoštac. On nije želeo da dozvoli da se tradicija građena toliko godina prekine i čvrsto je stao iza projekta, na šta mnogi nisu računali. On je osećao obavezu da spreči propadanje svog kluba i zbog toga je i pokrenuo čitavu priču. Nije mogao da dozvoli da se takve stvari događaju u njegovom dvorištu“, rekao je Mirić.
Dve godine kasnije, projekat na kome su radili spreman je za početak radova. Stari kompleks Sportskog društva Radnički biće zamenjen novim objektom sa dvoranom kapaciteta od 1.000 do 1.200 gledalaca, sportskim terenima i vežbaonicama, kao i kancelarijama za obuku i seminare i muzejskim prostorom.
Nosilac projekta je Kancelarija za upravljanje javnim ulaganjima Vlade Republike Srbije, u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj. Pribavljanje dokumentacije je završeno, izabran je izvođač i očekuje se „ulazak bagera“. Radovi bi trebalo da traju dve godine, nakon čega bi Beograd rešio jedan od svojih velikih problema. Osim Štark arene, glavni grad ne poseduje mnogo drugih objekata koji zadovoljavaju kriterijume neophodne za održavanje većine međunarodnih takmičenja u „malim“ sportovima. Izgradnjom ovog objekta, taj problem bi bio donekle rešen.
Dudina ideja bila je da Radnički, kao nekada, bude prepoznatljiv po velikom broju sportskih sekcija i otvori vrata svog doma za sve one koji u nedostatku neophodnih uslova nisu mogli da se bave sportovima koje vole. Njegov poslednji poklon Radničkom, Crvenom krstu i Beogradu.
Dok kompleks ne bude završen, sve selekcije Radničkog biće primorane da nađu novi, privremeni dom. Biće to novi udarac za ekipe koje i dalje najveći broj svojih igrača nalaze u komšiluku, naročito imajući u vidu da će sekcije biti odvojene jedne od drugih, čime je potvrđena važnost izgradnje sportskog centra kakav će biti onaj u Ulici vojvode Šupljikca.
Očekuje se da novi objekat pre svega privuče veliku pažnju mladih i omogući Radničkom da ponovo napravi veliku bazu talenata kakvom se nekada dičio. Po završetku radova, novi kompleks Sportskog društva Radnički poneće ime Dušana Dude Ivkovića.
