Aleksandar Radić je bio kod nas u redakciji u ponedeljak pre podne. Najavio je temu „Kraj NATO-a u Evropi“, oko klinča Meloni–Tramp, i pričali smo o knjizi koju sprema „Svetski rat Aleksandra Radića“ i promeni koju je napravio pošto „sve vojne knjige padaju na bojnom polju“.
I onda se našao na bojnom polju. Šokantne stvari u zemlji u kojoj malo toga može da te šokira.
Da neko privodi jednog od najpoznatijih vojnih analitičara u regionu, i to samo zato što je nešto rekao.
Taj sistem bi trebalo da je pao 1991, ne 2000. godine.
Sloboda govora i mišljenja, okupljanja, protestovanja, ustavne su kategorije.
Na koje se, kad mu trebaju, poziva predsednik ove zemlje, koji je 20 godina u opoziciji najviše na tome insistirao, a koji je sada postao i premijer i predsednik i ministar i tužilac i policajac i portparol.
Najbolju rečenicu o ovom događaju poslala mi je jedna od najpoznatijih prevoditeljki: „Videla sam juče to za Radića i ceo dan mi se vrzmala po glavi jedna stvar, to jest jedno pitanje: šta oni njega mogu da pitaju i šta on može da im odgovori? Ovo prevazilazi i Joneska i Beketa zajedno.“
I stvarno, zamislite tu scenu. Sede za stolom i ispituju čoveka koji se trideset godina bavi vojskom, policijom, bezbednošću, oružjem, ratovima, aparatima sile, državnim strukturama i njihovim zloupotrebama.
Šta tačno njega oni mogu da pitaju?
Da li ste videli ono što su videli i drugi? Da li ste čuli ono što su čuli ljudi na ulici? Odakle vam slika zvučnog topa ispred Skupštine koju su objavili mediji?
I šta on može da im odgovori?
Što već nije napisao, ili javno rekao u mnogobrojnim nastupima. To jeste osnovna zaštita novinara i medijskih radnika.
Mi pišemo i govorimo ono što mislimo ili znamo. Postoji i Zakon o medijima, a u njemu od 1991. ne postoji verbalni delikt.
Već tužba sudu, novčana kazna i sl. To nije za policiju. Još manje za vojnu policiju.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 25. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
