Na naslovnoj strani čeka vas analiza Dušana Teleskovića o pokušaju vlasti da upozorenja o mogućoj upotrebi zvučnog topa na protestu 15. marta, tumači kao dokaz navodne organizovane akcije protiv države. Kroz analizu postupanja tužilaštva, medijske kampanje i saslušanja pojedinaca, Telesković ukazuje na obrasce gaslajtinga, zastrašivanja i političke instrumentalizacije institucija.
„Ovo nije prvi takav obrt. Nadstrešnica u Novom Sadu, pod kojom je stradalo 16 nevinih ljudi, ‘namerno je oborena da bi se Vučić sklonio s vlasti’. Oni koji traže pravdu za žrtve ‘hoće da otcepe Vojvodinu’. Studenti koji traže dokumentaciju o rekonstrukciji nadstrešnice ‘sprovode obojenu revoluciju’. A početkom ovog meseca čuli smo i da su ‘pristalice Aleksandra Vučića vraćene iz Tivta jer Crna Gora ne može da podnese to što smo ih prestigli po platama“, piše Dušan Telesković.
SPORAZUMI SA NARODOM I PERPETUUM MOBILE ZA AFERE
Zoran Panović piše o političkim prilikama u Srbiji uoči Vidovdana, analizirajući stanje opozicije, izborne kalkulacije vlasti i mogućnost novih izbora. Istovremeno razmatra odnos Srbije prema Evropskoj uniji, poziciju desnice i proevropskih snaga, kao i kontradikcije u zvaničnoj politici prema regionu i međunarodnim partnerima.
„Ana Brnabić se iskreno nada da će Vučić prihvatiti ‘naš poziv i molbe da bude kandidat za premijera’ jer će ‘izbori koji će doći uskoro sigurno biti najvažniji izbori u istoriji Srbije’. Od reči poziv i molba prikladnije su apel i vapaj. Ovakvo stanje je posledica i kadrovske politike, ali i osobenog oblika udvoričko-jurišničkog nihilizma koji su razvili naprednjaci – da nisu ništa bez vođe“, piše Zoran Panović.
DA LI EU TREBA UKRAJINI, ILI UKRAJINA TREBA EVROPI?
Željko Pantelić u novom broju ocenjuje da rat u Ukrajini ulazi u fazu iscrpljivanja u kojoj nijedna strana nema snagu za odlučujuću pobedu, zbog čega će pregovori o miru postati neizbežni. Istovremeno, Ukrajina je zahvaljujući razvoju vojne industrije, posebno proizvodnji dronova, od korisnika pomoći postala važan partner Zapada i značajan faktor evropske bezbednosti.
„Put Ukrajine do članstva u EU ima još mnogo nepoznanica da bi mogao da se vidi na kratak, pa čak i na srednji rok, njegov kraj. Ukrajinci znaju da će simpatije i podrška njihovom članstvu u EU početi da slabe i osciliraju čim oružje utihne i sa Rusijom se uspostavi kakav-takav mir. U toj postavci stvari žele da dobiju što je više moguće, jer primer Poljske, najveće zaštitnice Ukrajine u EU, vrlo je poučan“, piše Željko Pantelić.
SVI SLOJEVI LIČNOSTI NIKOLE PAŠIĆA
Veljko Miladinović, oslanjajući se na malo poznati rukopis Slobodana Jovanovića, prikazuje Nikolu Pašića kao složenu političku ličnost čiji su uspon obeležili revolucionarna mladost, izuzetna politička prilagodljivost i snažan instinkt za očuvanje vlasti. U tekstu se ukazuje da je Pašić, uprkos povremenom gubitku podrške u zemlji, zahvaljujući poverenju saveznika i autoritetu među Srbima van Srbije više puta uspevao da se vrati u centar političkog života.
„Sa starim srbijanskim strankama pomešali su se ljudi i grupe iz onih srpskih krajeva koji su ranije bili pod Austrijom. U tim krajevima Pašić je bio skoro obožavan. Tamošnji srpski nacionalizam nalazio je u njemu svoje oličenje: biti protivu Pašića, značilo je skoro isto što i ne biti dobar Srbin“, piše Veljko Miladinović.
PRESUDA ZA „RIBINKAR“
Ana Mitić u novom broju analizira iz više rakursa dešavanja vezana za tragediju u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Oslanjajući se na detalje sa suđenja roditeljima maloletnog počinioca, Mitić ukazuje na zanemarivanje psihičkog stanja deteta, neadekvatan odnos prema njegovim problemima, dostupnost oružja i niz propuštenih prilika za stručnu intervenciju.
„Obećali smo da neće posle „Ribnikara“ i Dubone i Malog Orašja da bude isto, da ćemo da radimo drugačije, da ispravljamo greške, da brinemo i radimo sa decom, da reagujemo protiv nasilja, protiv oružja… Bili su i kod nas stručnjaci iz Norveške i Amerike. A sad je stanje u društvu još gore“, piše Ana Mitić.
TOP-LISTA ZVUČNIH TOPOVA
Kroz prepisku sa Tomićem, Draža Petrović satiričnim tonom komentariše slučaj upotrebe „zvučnog topa“ tokom protesta 15. marta, kritikujući vlast i njenu verziju događaja. Polazeći od ličnog iskustva i svedočenja okupljenih građana, ukazuje na kontradikcije između zvaničnih tvrdnji i reakcija ljudi koji su tog dana prisustvovali incidentu.
„Petnaesti mart je bio logičan kraj Vučića i on je to danima ranije najavljivao, jer Vučić ima te paranormalne sposobnosti kao Vidovita Zorka, pre bih rekao Vidoviti Aleksandar, Nonsensdamus, kad smo već kod Nostradamusa. Kazao je: ‘Pustićemo ih pet, šest minuta, gađaće kamenicama, topovskim udarima, pustićemo ih da ceo svet vidi ko je prvi počeo i da krenu na Skupštinu. A onda će država da pokaže da je država, da se ponaša u skladu sa svojim zakonima i odsviraćemo kraj.'“, piše Dragoljub Draža Petrović.
SLAVENKA DRAKULIĆ I DUGO CRVENO SVETLO KOD „MADERE“
Branko Rosić donosi priču o Slavenki Drakulić kao o jednoj od najznačajnijih intelektualki i književnica sa prostora bivše Jugoslavije, koju je još od mladosti povezivao sa buntom, feminizmom i kritičkim promišljanjem društva. Kroz sećanja na lične susrete i razgovore, autor naglašava njen doprinos razumevanju ratnih zločina, društvenih mitova i ljudske prirode, kao i njen značaj u svetskoj publicistici i književnosti.
„Jedna dobra stvar kod devedesetih je da su likovi koje si voleo i cenio u doba mira i koji su po tebi bili na pravoj strani mirnodopskog vremena ostali na toj istoj pravoj strani i kada se ozbiljno zakuvalo i nije bilo samo intelektualnih rasprava o pravima žena već i o pravima muškaraca i žena na život“, piše Branko Rosić.
SVE TAJNE PJESME „SANTA MARIA DELLA SALUTE“
U pismu Svetislavu Basari, Jergović kroz putopisno-esejistički prikaz Venecije razmatra šire teme identiteta, istorijskog sećanja i kolektivnog odnosa prema prošlosti na prostoru bivše Jugoslavije. Venecija mu služi kao simbol civilizacijskog dostignuća i povod za preispitivanje uvreženih predstava o istorijskim nepravdama, ali i za razmišljanje o književnosti, ratu i zajedničkom kulturnom nasleđu regiona.
„Zamišljam naše pretke, koji se još uvijek nisu jasno i nedvosmisleno podijelili na Srbe i Hrvate, nego su neka magmatska južnoslavenska čeljad, koju različite globalne vjerske ustanove vuku na različite strane, kako zagledaju Veneciju, dive se tim crkvama, palačama i trgovima, što onako kameni lebde nad površinom mora, pa se pitaju: a što je ovdje naše?“, piše Miljenko Jergović.
DA LI JE VAŽNIJE BITI FUDBALER ILI TATA?
Zorica Marković o sukobu između profesionalnih sportskih obaveza i porodičnog života, polazeći od primera fudbalera Žeremija Dokua i Lea Estigora tokom Svetskog prvenstva. Kroz reakcije javnosti i stručnjaka pokazuje kako se menja shvatanje očinstva i uloge oca, koji danas sve češće aktivno učestvuje u najvažnijim porodičnim trenucima.
„Norvežanin Estigor tvrdi da od svog saigrača Erlinga Halanda dobija savete o roditeljstvu i kaže da nema lepše stvari od toga što je pružao podršku na daljinu svojoj partnerki Aurori Ejdman dok je u petak rađala njihovog sina“, piše Zorica Marković.
STRAH OD PROLAZNOSTI
Aleksandar Misojčić piše o tome kako čovek tokom života bira sopstvena interesovanja i tako oblikuje svoj pogled na svet, stvarajući svojevrsni „zabran“ znanja, iskustava i tema kojima posvećuje pažnju. U tekstu analizira prolaznost, pokazujući da se iza mnogih naših strahova krije svest o vremenu koje neumitno prolazi, ali i potreba da mu se odupremo ljubavlju, nadom i smislom.
„Dete preraste omiljenu igračku. Ljudi koje volimo odu nekim svojim putem. Roditelji ostare. A kako godine prolaze, sve češće prekasno shvatamo da je nešto bilo poslednji put. Poslednji razgovor. Poslednje putovanje. Poslednje okupljanje svih za istim stolom“, piše Aleksandar Misojčić.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, esej Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25 JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP.
Tagovi
