Duran Duran, britanski bend iz Birmingema, spada u najveća imena svetskog rokenrola. Prodali su preko sto miliona ploča, napravili MTV revoluciju svojim spotovima, napisali pesmu „A View to a Kill“ za jedan nastavak filmskog serijala o Džejmsu Bondu – i to je jedina pesma iz saundtrek kolekcije agenta 007 koja je bila broj jedan na Bilbord listi i slovi za najuspešniju. Osvojili su dva Gremija, ušli u Rock & Roll Hall of Fame i spadaju u najtiražnija imena svetske muzike.
I ove godine na svojoj turneji to potvrđuju jer ih očekuje koncert u Hajd parku u Londonu pred oko 80.000 gledalaca, kao i u mnogim arenama i stadionima Evrope i sveta.
Bili su osamdesetih godina toliko popularni u Srbiji da su u čuvenoj „Fontani želja“ Studija B tinejdžerke naručivale njihove pesme „potpisujući“ se kao „Sonja Le Bon“ ili „Ana Tejlor“, po članovima grupe Sajmonu Le Bonu i Džonu Tejloru čiji su posteri bili redovan inventar hiljada devojčica u Srbiji i stotina miliona u svetu.
Pred koncert u Skoplju 2. jula, ljudi iz Avalon produkcije koja organizuje njihov nastup omogućili su da napravim intervju sa originalnim članom i basistom Duran Duran Džonom Tejlorom u ime svih onih srpskih „tejlorki“ koje su sanjale o njemu.
Kada ste osnovali Duran Duran, od pojave panka prošle su samo dve godine, a vi ste stigli sa nečim što će kasnije biti opisano kao novi romantizam. Kako se sećate tog perioda u britanskoj muzici? Trendovi su se brzo menjali.
Bilo je to uzbudljivo vreme. Pank je protutnjao muzičkim pejzažem i preokrenuo sve naglavačke, što je otvorilo prostor za novu energiju i inovacije. Sex Pistols su imali ogroman uticaj na nas, ali isto tako i elektronska muzika i disko. Želeli smo da radimo svoju stvar i da oblikujemo zvuk i imidž koji će biti autentično naši. Mislim da su se trendovi brzo menjali zato što je postojala nova otvorenost, osećaj da možemo da menjamo oblike i isprobavamo različite stvari. Ništa nije bilo zabranjeno. Zato su ta senzibilnost novog romantizma, teatralnost i raskoš dolazile sasvim prirodno. Imali smo sreću da se probijemo baš u to vreme, jer nas taj duh eksperimentisanja nikada nije zaista napustio.
Nedavno sam bio u Londonu i posetio izložbu posvećenu klubu „Blitz“ iz početka osamdesetih. Kako se sećate tog perioda? Delovalo je kao da je opšta atmosfera bila siva i sumorna, dok su vaš stil i muzika bili šareni i puni života.
To je vrlo pronicljivo zapažanje. Nasuprot pozadini koja je zaista umela da bude sumorna, mislim da nije slučajnost što je supkultura koja je iznikla iz mesta poput kluba „Blitz“ i „Rum Runnera“ u Birmingemu predstavljala svojevrsni protivotrov tome.
Postojala je glad za bojama, energijom i zabavom. Želeli smo da stvaramo muziku koja sve to izražava. Nešto što će vas naterati da ustanete i zaigrate. Deluje sasvim prikladno što naš najnoviji singl „Free to Love“ nosi istu tu energiju. Posle svih ovih godina, poruka slobode i ljubavi jednako je relevantna – ako ne i relevantnija nego ikada ranije.
Na mnogo načina, vi ste zapravo bili prvi bend koji je pokazao značaj video-spota, počevši od singla „Girls on Film“. Da li biste rekli da ste bili među glavnim pokretačima MTV revolucije, pošto su vaši spotovi zaista pomogli da nastane čitav taj pokret?
Bilo je to veoma posebno vreme, ta MTV revolucija, i veoma važno za muziku i kulturu uopšte. Ne bih želeo da zvučim neskromno, ali istina je da smo bili među ranim zagovornicima muzičkog spota. Godine 1981. objavili smo prvi produženi video za jednu pesmu, za 12-inčni dens miks pesme „Girls on Film“ (mada je ironično da je originalni spot bio zabranjen na MTV-ju).
Takođe smo 1982. snimili prve muzičke spotove na udaljenim lokacijama, snimajući materijal za pesme „Save A Prayer“, „Hungry Like the Wolf“ i „Lonely in Your Nightmare“ na Šri Lanki, kao i spot za „Rio“ na Antigvi, koji je postigao veliki uspeh na MTV-ju. Imati taj novi način pripovedanja bilo je za nas neverovatno uzbudljivo. A spajanje zvuka i vizuelnog izraza, u svim mogućim oblicima, nešto je čime se i danas intenzivno bavimo.
Čega se sećate iz susreta sa princezom Dajanom? Govorilo se da ste bili njen omiljeni bend.
Imali smo sreću da princezu Dajanu sretnemo u nekoliko navrata, a prvi put je to bilo na koncertu fondacije Prince’s Trust u Londonu 1983. godine. Mislim da smo svi bili pomalo nervozni i želeli smo da se pridržavamo odgovarajućeg protokola, ali ona je bila neverovatno srdačna, šarmantna i ljubazna osoba koja je umela da opusti ljude. Naravno, bio je ogroman kompliment što nas je nazvala svojim omiljenim bendom.
Da li vam se princ Vilijam ikada javio, s obzirom na to da je odrastao uz vaše hitove?
Princ Vilijam nasledio je od svoje majke strast prema umetnosti i humanitarnom radu, i mnogo nam znači što smo tokom godina učestvovali u nekim njegovim projektima, uključujući nastup na memorijalnom koncertu za Dajanu na stadionu Wembley 2007. godine.
Duran Duran je snimio naslovnu pesmu za film o Džejmsu Bondu iz 1985. godine „A View to a Kill“. Ona je i dalje najuspešnija tema iz nekog filma o Džejmsu Bondu. Kako ste dobili poziv da radite na tom filmu i da li ste dobili neke smernice prilikom pisanja pesme? Otprilike u isto vreme snimili ste i „Wild Boys“, inspirisanu univerzumom Mad Maxa, koja je takođe postala veoma popularna.
Priča o tome kako je sve počelo prilično je neverovatna. Ja sam zapravo prišao producentu Cubbyju Broccoliju na jednoj zabavi i rekao mu da sam veliki obožavalac Bonda, pa ga pitao da li bi mi dozvolio da radim na naslovnoj pesmi. Bio je izuzetno ljubazan i, gotovo čudesno, otvoren za tu ideju, pa je tako proces i započeo. Povezali su nas sa Johnom Barryjem, legendarnim Bondovim kompozitorom, kao i sa Jonathanom Eliasom, koji je pomogao da usavršimo svoje ideje i aranžiramo orkestraciju. Barry je bio sjajan saradnik, pravo zadovoljstvo bilo je raditi s njim.
Bili smo oduševljeni što je pesma tako dobro prihvaćena – i dalje je jedina tema iz filma o Džejmsu Bondu koja je dospela na prvo mesto američke Billboard Hot 100 liste.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 18. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
