Šta može da se čuje u Briselu, ako se pažljivo sluša: “Nije posao EU da popravlja demokratiju u Srbiji”

Tekst je objavljen u aktuelnom Nedeljniku od četvrtka 12. decembra

2
Dejvif Mekalister, foto Profimedia

Ponekad razgovori o Evropskoj uniji liče na onaj čuveni snimak s početka raspada Jugoslavije, sa vojnikom JNA u nekakvom slovenačkom žbunju. Da parafraziramo: mi bismo kao da se priključimo, a oni nam kao daju.

Takav se makar utisak može poneti iz briselskih kuloara, bilo da je reč o Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji ili Evropskoj službi za spoljne poslove (EEAS), bilo da vodite zvanične razgovore ili vam nešto govore „u poverenju“.

Čak i oni koji imaju najbolje namere prema Srbiji i ostatku Zapadnog Balkana, čak i oni koji su najviše na strani integracija i koji se zalažu za evropsku budućnost regiona uprkos francuskom „non-pejperu“ i pozivima predsednika Francuske Emanuela Makrona na reforme pre bilo kakve priče o proširenju, čak će i oni teško uzdahnuti kada se dohvate budućnosti regiona.

Primera radi, jedan od najvažnijih briselskih tink-tenkova, Friends of Europe, organizovao je prethodne nedelje veliki samit o nastavku integracija. Ceo skup „Prijatelja Evrope“ nosio je naziv „Za tango je potrebno dvoje“, mada je, umesto stiskavca, mnogo toga ličilo na plesni podijum koji postoji tek da bi postojao, iako niko više nema snage ili želje (ili oboje) da se upusti u neku vratolomiju.

Jedan od konkretnijih zahteva opozicije biće, ukoliko dijalog nastavi da se kreće tokom koji u Briselu očekuju, uvažen, pa će REM dobiti nove članove. Očekuje se i da Javni servis bude otvoren tri meseca pred izbore za gostovanje svih političkih aktera, uključujući i opozicione. U Briselu smatraju da bi ovo moglo da bude dovoljno

Gosti sa Zapadnog Balkana – među kojima je bio i predsednik Kosova* (u Briselu nikada ne zaboravljaju zvezdicu) Hašim Tači, a u publici bili aktivisti, birokrate, novinari – mahom su se pristojno ljutili na EU koja nas neće, iako smo, eto, baš vredni i dobri, dok su domaćini, na najučtiviji mogući način, poručivali da nismo baš toliko vredni i dobri, ali samo da nastavimo, pa ćemo nekada, možda, biti i kraljica bala.

Ali to je samo deo priče koju možete čuti u sedištu EU prve nedelje po početku zasedanja novog Evropskog parlamenta i nove evropske vlade.

Priča u Briselu može se, grubo rečeno, podeliti u dva toka. Prvi je onaj o nastavku pregovora, otvaranju poglavlja, nastavku integracija, sa akcentom na upliv „drugih faktora“ (pre svega Rusije, ali i Kine). Druga je ona o tome kako zvaničnici EU vide situaciju u pojedinim zemljama, posebno u Srbiji koja je, uz Crnu Goru, najdalje otišla u pregovorima.

A kada se kaže situacija, pre svega se misli na stanje demokratije, predstojeće izbore i pitanje bojkota opozicije.

Što se daljih integracija tiče, postoji ozbiljan zamor materijala, pojačan odlukom da se sa Severnom Makedonijom i Albanijom ne otvore pristupni pregovori. Uprkos tome što svi gotovo uglas govore da je to bila greška što bi, posebno za Skoplje, koje dogodine očekuju parlamentarni izbori, moglo da ima velike posledice. U briselskim krugovima vlada pritajena nada da bi Francuska – a sa njom i Holandija i Danska, koje su jedine bile protiv pozitivnog signala dvema zemljama – do samita zemalja Zapadnog Balkana i Evropske unije narednog maja u Zagrebu mogla da promeni mišljenje.

Pa ipak, pitanje je da li će u sadašnjem odnosu snaga hrvatsko predsedavanje, koje počinje 1. januara, moći da promeni nešto. Pre svega jer će vam oni iole upućeni ipak reći da je predsednik Emanuel Makron u pravu kada kaže „reforme pre proširenja“, kao i da je sadašnja situacija neodrživa. Ali njeno razrešenje sigurno neće biti izvesnije pre nego što se završi tranzicija vlasti u Nemačkoj.

U Generalnom direktoratu Evropske komisije za proširenje, ipak, nadaju se da bi mogli da ubede Makrona – a da on potom ubedi druge – da može i jedno sa drugim, odnosno da se ne zaustavi proces. Uprkos tome što su svesni da građani Evropske unije mahom imaju negativan odnos prema bilo kakvom daljem proširenju. Iz tog razloga, iz jednačine je u medijima odstranjena Turska, kako se glasači ne bi plašili još i mogućim ulaskom nekada „večitog kandidata“.

No iza svih zaklinjanja o tome da „ste vi neodvojivi deo Evrope“, i da „Evropa nije kompletna bez Zapadnog Balkana“, stoji i činjenica koju nedvosmisleno stavljaju do znanja: nikakvih konkretnih obećanja, nikakvih datuma koje treba dostići, više neće biti, bilo pojedinačno ili u paketu.

Iza svih zaklinjanja o tome da „ste vi neodvojivi deo Evrope“, i da „Evropa nije kompletna bez Zapadnog Balkana“, stoji i činjenica koju nedvosmisleno stavljaju do znanja: nikakvih konkretnih obećanja, nikakvih datuma koje treba dostići, više neće biti

„Napravili smo svojevremeno veliku grešku kada smo kazali da bi Srbija, ukoliko ispuni sve uslove, mogla da postane članica Evropske unije do 2025. godine“, može se čuti u Evropskoj komisiji. „Mislili smo da će to delovati kao veliki podsticaj, ali smo od tada videli i zastoje i negativne efekte.“

U EU su svesni da ta institucija nema imidž koji je nekada imala, mada je izgleda bio potreban Bregzit da im otvori oči. Sem što EU više nije kul, niti može da deluje kao integrativni faktor, i dobre stvari koje donosi kao da ne ume da komunicira, što će biti, kako je rekao, jedan od najvećih zadataka Dejvida Mekalistera, doskorašnjeg izvestioca za Srbiju, a sada predsednika Odbora Evropskog parlamenta za spoljne poslove.

Mnogi koji rade za Evropsku uniju objašnjavaju da se ona često zloupotrebljava, a da od toga ne prezaju čak ni vlade država članica.

„Kada sve ide kako treba, kada su rezultati dobri, vlade preuzimaju zasluge za sebe. Čim nešto ne valja, one će za sve optužiti Evropsku uniju. Ponekad nam lakne kada se dese protesti koji se ne pravdaju nekom odlukom ili politikom Evropske unije“, uz pomalo kiseli osmeh dodaju u institucijama.

Foto Tanjug

Na istom tragu je i njihovo insistiranje da je dobro što je proces pridruživanja tehnički.

„Sve je bolje kada je tehnički, a ne politički. Možda ne umemo dobro da objasnimo kako evropski propisi s kojima treba da usaglasite svoje zakonodavstvo menjaju život svakog čoveka nabolje. Od sasvim malih stvari, poput toga da vam se dete neće udaviti jer se tačno zna kako mogu da izgledaju igračke, pa nadalje. Nemojte da kritikujete i da budete ljuti na propise.“

Jedna od glavnih poruka je, ipak, da region mora sam da odluči da želi da učini Evropu snažnijom.

„Glorifikacija ratnih zločina, nacionalizam, to sve izaziva sumnju kod Evropljana. Regionalna kooperacija je, s druge strane, pozitivan signal. Sve što radite zajedno stvara dobar narativ“, kažu u Briselu. Kao odličan primer saradnje i pomirenja navode vladu Zorana Zaeva i kompromise koje je napravila (sada) Severna Makedonija, mada se ujedu za jezik kada ih kolege iz Tirane i Skoplja podsete da ti kompromisi nisu nagrađeni, čak ni simbolično.

„Ako ništa drugo, pogledajte tokove novca. Para za Zapadni Balkan ima, i nastaviće da stižu. A dok pare stižu, to znači da evropski put postoji. Sistem jeste komplikovan, ali taj sistem je ono što garantuje mir i prosperitet. Nemojte da imate sumnju da je EU otporna životinja“, dodaju.

Na marginama i na nižim nivoima zvaničnih institucija vidi se zabrinutost stanjem demokratije i blaga naklonost opoziciji (shvaćenoj u najširem mogućem smislu), a kako napredujete ka višim instancama, prekori postaju sve blaži, sloboda izražavanja se sve manje pominje, a izborni uslovi bivaju sve više fer

Naravno, ne važi ovo za sve podjednako: Bosna i Hercegovina skoro da se ne pominje u ozbiljnoj agendi, već je za njih više rezervisan deo „pozdravi, želje i čestitke“. Kosovo* najdalje može da dobaci do vizne liberalizacije, ali čak i to je zasad u gustoj decembarskoj magli, dok Crna Gora, iako je najdalje otišla sa Acquis communautaire i njegovih 35 poglavlja, svakako neće moći taj put da prelazi sama.

Sledeći zaokret nove predsednice EK Ursule fon der Lajen biće „grin dil“, priča o zaštiti životne sredine, i nova vizija koja će biti ponuđena u prvih stotinu dana njenog mandata, a čemu će morati da se prikloni i Zapadni Balkan.

Druga – i makar na kraće staze nama važnija, ili tek zanimljivija – priča jeste status Srbije, i kako se unutrašnja previranja u Beogradu i odnos sa Prištinom prate i vide u Briselu. Srbija jeste u poslednjem izveštaju Evropske komisije opomenuta zbog nedovoljnog napretka u vladavini prava (i s njom povezanom slobodom izražavanja), ali nedostatak unutrašnjih reformi i dalje se ne vidi kao najznačajniji faktor, niti bi iko u EU nazvao zemlju nedemokratskom.

Foto Tanjug

Utisak je da se na marginama i na nižim nivoima zvaničnih institucija i vidi zabrinutost stanjem demokratije i blaga naklonost opoziciji (shvaćenoj u najširem mogućem smislu), a da, kako napredujete ka višim instancama, prekori postaju sve blaži, sloboda izražavanja se sve manje pominje, a izborni uslovi bivaju sve više fer.

Srpska opozicija i dalje ne uživa veliko poverenje u Evropskoj četvrti, sem nekoliko figura koje nisu najvidljivije. Poslanici i činovnici smatraju da nije samo u propagandi režima ključ velike popularnosti predsednika Aleksandra Vučića i njegove stranke, već i u slabostima drugih političkih aktera, koji im ne deluju kao previše ozbiljni (potencijalni) partneri.

„Ako se može govoriti o pogoršanju demokratije u Srbiji, za to pogoršanje nije kriva Evropska unija. Niti Evropska unija to može da rešava umesto građana Srbije. To jednostavno nije naš posao“, kaže za Nedeljnik jedan visokopozicionirani diplomata u Briselu.

Kada sve ide kako treba, kada su rezultati dobri, vlade preuzimaju zasluge za sebe. Čim nešto ne valja, one će za sve optužiti Evropsku uniju, žale se u Briselu

U EU nedvosmisleno i neumorno ponavljaju da politički život mora da se vrati u Skupštinu Srbije. EU nije nimalo odustala od pregovora vlasti i opozicije o izbornim uslovima, a poseta Beogradu Dejvida Mekalistera, kojem je društvo pravio Manfred Veber, poslanik Evropskog parlamenta i, kako navodi sam Mekalister, čovek od poverenja Angele Merkel, poslužila je i da se osnaži pozicija Eduarda Kukana i Knuta Flekenštajna, bivših evroparlamentaraca i posrednika u tom dijalogu, a posebno novog izvestioca EP za Srbiju Vladimira Bilčika.

Mekalister će i dalje voditi glavnu reč, a po načinu na koji pliva kroz koridore Evropskog parlamenta jasno se vidi i zašto; Ðuzep Borelj, iskusni političar koji je novi visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, biće druga violina i uglavnom će igrati po zadatim ritmovima, a isto se očekuje i od – po nastupu, makar, Srbiji izuzetno naklonjenog – Olivera Varheljija, novog komesara za proširenje.

„Postoje tačke koje nas zabrinjavaju, i napredak nije dovoljno brz u poglavljima 23 i 24“, rekao je Mekalister novinarima iz našeg regiona. „Iako više nisam izvestilac, nastaviću da govorim o tome. Želim da Srbija ide napred, želim da se otvore nova poglavlja. Ono što mogu da vam kažem o izborima jeste da su oni kruna demokratije i da na izborima govore građani.“

Briselski partneri zato neće odustati od želje da ubede najglasniji deo srpske opozicije da ne bojkotuje izbore – mada se čini da su mnogi zadovoljni i ako samo deo opozicije bude pozvao na birališta – i spremni su da utiču da se balon tenzija u političkom životu opusti dovoljno da se glasa u martu, ili najkasnije početkom maja, u redovnom zakonskom okviru.

Niko ne pominje da bi izbori mogli da budu odloženi, niti da budu razdvojeni od lokalnih, ali se priča i da bi ustupci Srpske napredne stranke mogli da budu vidljivi, što je još jedan od razloga za optimizam među diplomatama.

To se, pre svega, odnosi na sastav Regulatornog tela za elektronske medije (REM). Jedan od konkretnijih zahteva opozicije biće, ukoliko dijalog nastavi da se kreće tokom koji u Briselu očekuju, uvažen, pa će REM dobiti nove članove. Očekuje se i da Javni servis bude otvoren tri meseca pred izbore za gostovanje svih političkih aktera, uključujući i opozicione. U Briselu smatraju da bi ovo moglo da bude dovoljno, ne propuštajući još jednom da nagoveste da odgovornim političarima neće smatrati one koji se odluče na bojkot predstojećih izbora, i da bi cenili kada bi pro-EU agenda bila natpartijska i uključivala ne samo stranke već i čitavo društvo.

I tu neće pomoći ni pisma koja iz dela opozicije redovno šalju na dobro poznate adrese, a koja u međusobnoj komunikaciji evro-diplomata više pažnje privlače kao kurioziteti, nego kao ozbiljna obraćanja.

Brisel ne želi da potpuno okrene leđa opoziciji, ali još manje želi da ozlojedi i dalje kredibilnog partnera kakav im je Aleksandar Vučić (makar dok se ne pojavi neko ko će imati kapacitet, popularnost i otvorenost Zorana Zaeva), uz činjenicu da se očijukanje sa istokom, posebno Rusijom, pomno prati.

U danima kada je izveštač Nedeljnika boravio u sedištu EU, u Beogradu je bio Aleksandar Lukašenko – koji je trn u oku čak i evroskepticima u EU – i notirano je da se obratio deputatima u srpskom parlamentu. Već narednog dana, predsednik Vučić se u Sočiju sreo sa Vladimirom Putinom. Ostatak Zapadnog Balkana više je u opasnosti od kineskog uticaja, nezvanično kažu diplomate.

Neizbežno je i pitanje Kosova i Metohije. Od Prištine se očekuje da ukine takse – kada u institucijama govore o taksama, nikada ne propuste da navedu da su one uvedene i Bosni i Hercegovini, a ne samo Beogradu – a od Srbije da što pre prekine sa lobiranjem po svetu za povlačenje priznanja Kosova kao nezavisne države. I dalje se smatra da je najbolje i jedino moguće postići pravno obavezujući sporazum. Male su šanse da se to dogodi do samita u Zagrebu, ali bi do proleća voleli da vide opipljiviji napredak.

*Tekst je objavljen u aktuelnom Nedeljniku od četvrtka 12. decembra

2 KOMENTARA

  1. Zatvaranje očiju pred pojavama totaltarizma u Srbiji je uvek dovodilo do gradjanskog rata. Profitiraju su svi a Srbi su bili gubitnici, što se vidi u Hrvatskoj, Bih, Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori i Makedonija.

Comments are closed.