Srpkinja u hrvatskom Saboru: “Gađali su me praćkom ispred škole, palili su nam imanje. U Hrvatskoj mi govore da pričam srpski, u Srbiji su mi prebacivali da pričam hrvatski…”

3
Screenshot YouTube/Index

Predstavnica srpske stranke SDSS u hrvatskom Saboru Anja Šimpraga skrenula je pažnju na sebe govorom o “Oluji” kroz sećanja “devojčice iz kolone”.

Ima 33 godine, dolazi iz malog mesta pored Knina, a u Sabor je ušla kao “zamena” za Borisa Miloševića koji je izabran za potpredsednika hrvatske vlade.

Ona je za Večernji list rekla da ima oseća da “kao društvo još uvek nismo izašli iz ratova, pa je htela, uz poštovanje svake žrtve, poslati poruku koja bi u sebi imala i želju za međusobnim razumevanjem, uvažavanjem, životom u miru i s nadom u dobro”.

“Iskreno, iako se nikada ne bojim reći ono što mislim, nije mi bilo jednostavno stati za govornicu. No, smogla sam snage ispričati svoju priču. A onda sam videla da su ljudi najvećim delom to shvatili. Dobila sam jako mnogo pozitivnih reakcija i to mi je drago jer sam istovremeno uspela ispričati i priče mnoge druge dece. Najponosnija sam na to što su mi se javili brojni ljudi koji su, kao deca, takođe bili u progonstvu – i Hrvati i Srbi. Govore da su prošli sličnu situaciju, da me razumeju i da im je drago da napokon sa saborske govornice neko širi ljubav, a ne mržnju. Pljesak u sabornici me dirnuo jer je to bio znak da ima ljudi koji cene iskrenost. To što sam rekla jednostavno je samo izašlo iz mene. U nekoliko trenutaka sve sam stavila na papir. Tako mi je bilo lakše i osećala sam se sigurnije”, kaže Anja Šimpraga.

Iz desničarskih krugova hrvatskog parlamenta su stizale kritike na to što je u govoru upotrebila riječi “tačno”i “avgust”, a ne “točno” i “kolovoz”.

Anja kaže da je na takve stvari najbolje ne reagovati.

“U Kninu sam rođena, u Kninu živim, išla sam u Kninu u osnovnu i srednju školu, studirala i magistrirala u Zagrebu na Agronomskom fakultetu. I smatram da govorim književnim jezikom. Moja je porodica tu već generacijama. I volimo Knin više od ičega. Nakon što smo ‘95. otišli, jedva smo dočekali da se vratimo. Kako se majka i otac nisu mogli odmah zaposliti, po povratku su se počeli baviti poljoprivredom i tako su školovali sestru i mene. I kada sam u Saboru govorila o malom čoveku koji uvek pati i kojem je uvek najteže, mislila sam na svoje roditelje”, rekla je ona.

Potom se prisetila odlaska iz rodne kuće. Tata je njoj i sestri tada rekao da moraju nakratko otići iz svogsela, da će sve biti dobro i da će se brzo vratiti. Baka im je ispekla hleb, ušli su u pune kamione i krenuli, a nisu znali gde će.

“Sećam se starijih koji su govorili: ‘Ma, nećemo daleko. Svi ćemo brzo opet kući.’ Nekako smo tada prešli u Srbiju. U Inđiji sam krenula u 2. razred osnovne škole. Danas mi u Saboru kažu da govorim srpski, a kada smo došli u Srbiju, tamo su mi prebacivali da govorim hrvatski, jer u Kninu se govori čista ijekavica. Mi u Kninu možda pričamo najispravnijim književnim jezikom u Hrvatskoj. U Srbiji nisam mogla ni znala reći ‘lepo’, ‘belo’, niti sam ikada tako govorila. A kada smo se ’99. vratili u Knin, bila sam jedina učenica ‘šestog ce’ osnovne škole ‘Dr Franjo Tuđman’ srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovijesti. Već sam tada videla koliko problema imaju moji sunarodnici. I koliko je teško i njima i Hrvatima. Poželela sam pomoći i zato sam se s 18 godina učlanila u stranku. Nikada mi nije bio problem što sam pripadnica srpske nacionalne manjine jer smatram da svako treba voleti svoje i poštovati tuđe. Mene su otac i majka tako odgojili i meni je to glavna misao vodilja u životu”, ispričala je ona i dodala da je njena baka i nakon Oluje ostala u Kninu pa ih je i dočekala pri povratku.

“Znate, mi smo jako vezani za Knin. Najviše otac i ja. Nije bilo jednostavno kada smo se vratili, ali nikada se nismo pokajali. Tada je u školi, na primer, bila samo katolička veronauka, znali su me ispred škole gađati praćkom, dobacivati štošta, ali sve to nije kod mene izazvalo da bilo koga mrzim”, rekla je i setila se kako je 1999. godune jedne je noći planulo roditeljsko imanje. Zgrade u kojima su bili poljoprivredni alati, stogovi sena…

“Plamen je bio strašan. Znala sam da to nije učinjeno iz dobrih namera, ali sam u tom trenutku bila ponosna. Moj otac nikome nije rekao ni jednu ružnu reč iako je pred našim očima plamen uništavao sav trud i muku. Tata je tada samo rekao: ‘Neka smo svi živi i zdravi, opet ćemo sve podignuti’. Tako je i bilo, krenulo se opet napred. A u obližnjoj je kućici bila nepokretna tatina tetka koja je mogla i izgoreti da je nije izvukao sused, Hrvat iz Bosne. Znate, uvek će biti onih kojima nije stalo da dođe do pomirenja, ali ipak verujem da postoji veći broj onih koji žele dostojanstven život i Srba i Hrvata u ovoj našoj lepoj zemlji”, zaključila je Šimpraga.

 

3 KOMENTARA

  1. Interesantno je da ova mlada dama nije našla za shodno da prepozna uzroke za ta dešavanja: Milošević, SANU, ex JNA, četnici, velikosrpski i velikohrvatski projekti u RH i BiH…

    • Tudjman… : “…nije prepoznala…” , maestro ona je sve te idiotluke preživela , hvala Bogu !

Comments are closed.