“Priča Frica i Dobrile sada se završava, i vreme je za neku drugu.”
Ovim rečima je jedan od najvećih srpskih pisaca Srđan Valjarević opisao kraj najdugovečnije – i najduhovitije – kolumne na ovim prostorima.
Nakon 260 nastavaka i nepunih pet godina, ova čudna porodica više neće nastanjivati stranice Nedeljnika – ni u štampanom izdanju, ni na sajtu.
O onome što su „Fric i Dobrila“ značili za njega kao pisca, za Nedeljnik kao list, i za čitaoce, razgovarali smo jednog jutra u kafiću blizu redakcije, a onda, jednog popodneva i u našoj redakciji, pošto su se uključile kamere Nebojše Babića – ovaj razgovor dostupan je i u video-formatu, na YouTube kanalu velikih priča, pa se može reći da smo mi prvi (nadamo se ne i jedini) snimili „Frica i Dobrilu“
“Prvo, mislim da ove četiri knjige – u četvrtoj će biti sabrane poslednje kolumne – čine jednu zaokruženu celinu. A drugo, iako me ne zamara da pišem, jeste mi naporno da paralelno pišem ‘Frica i Dobrilu’ i da završavam novi rukopis. Meni ova kolumna jeste bila uzbudljiva od samog početka. Uzbudljivo mi je da pišem i sada. I zato je mogla da traje i dalje. Naravno, bilo je momenata kada to uzbuđenje padne, ali to zna svako ko radi nešto tako duže”, rekao je Valjarević.
Na pitanje da li iko iz porodice ima hepiend, Valjarević odgovara:
“Hepiend postoji na filmu. U životu, već… pitanje je. Meni jeste hepiend sudbina Kineza Lija. Ili to što su Profesor i Dobrila otišli u Švajcarsku. Ili što je Poštar pronašao polubrata u Paragvaju. A Frica i Naratora ostavljam žive. Oni su još daleko od bilo kakvog ‘enda’.”
Ceo intervju sa Srđanom Valjarevićem pročitajte u novom broju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 05. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
