Srbija “minus 11”, Crna Gora “plus 70”, Albanija “plus 141″… To je naš ekonomski rast u poslednje tri decenije, ili priča o srpskom povratku u kapitalizam

9
profimedia

Na društvenim mrežima kruži ekonomski statistički podatak koji je možda sasvim dovoljan – i onima koji ne znaju ništa o istoriji Balkana u poslednje tri decenije – da pokaže ko je u jugoistočnoj Evropi krenuo kakvim putem posle rušenja Berlinskog zida.

Naime, prema ovim podacima (autor grafike se poziva na podatke Svetske banke) ekonomski rast Srbije – u konkretnom slučaju pad – u periodu od 1990. do 2018. godine iznosi “minus 11 odsto”, a u zemljama u okruženju još sam Bosna i Hercegovima ima negativni saldo od “minus 1 odsto”.

Na ovoj mapi je Kosovo upisano kao zasebna teritorija i prema ovim podacima ima rast u datom periodu od 129 odsto, dok Crna Gora koja je oko polivinu ovog perioda provela u državnoj zajednici sa Srbijom ima rast od 70 odsto. Regionalno “šampion” je Turska sa rastom od 239 odsto, a od zemalja bivše Jugoslavije Slovenija sa 98 odsto.

O ekonomskoj iskustvu Srbije u poslednjih trideset godina, detaljno se u velikom istraživanju za Nedeljnik bavio ekonomista Goran Nikolić.

Posle skoro šest decenija Srbija se 2000. vratila u kapitalizam, naravno drugačiji od onog koji su oličavali Ðorđe Fajfert, Lazar Paču, Kosta Kumanudi ili Ignjat Bajloni. Iako je poredak koji nas je „sačekao“ u stvari povratak idejama klasičnih liberala iz vremena u kome su živeli pomenuti preduzetnici i ministri finansija, njegov „naslednik“: neoliberalni kapitalizam je mutirana forma tog sistema, u kojem se sloboda učešća na tržištu u praksi svodi na slobodu za nadarene, povezane i njihova preduzeća.

Pogledajte još infogragfika koje ilustruju “srpsko iskustvo sa kapitalizmom”:

Ipak, pozitivno je da je napušten jedan neefikasan sistem tzv. društvenog vlasništva, iza koga su, kao olupine, ostale promašene investicije, po jednoj proceni za sedamdesete godine skoro svaka druga! Međutim, neoliberalni kapitalistički poredak, koji je dominantno oblikovao našu tranziciju od kraja 2000, nije se pokazao kao optimalan, posebno ne za većinu srpskog radništva, koje je – kako se pokazalo, pogrešno – očekivalo da njihova preduzeća imaju veliku vrednost i da će se pojaviti strani investitori koji će to „prepoznati“ (isto kao i njihovu „visoku kvalifikovanost“). Većini njih će dugo trebati da prihvate da je njihovo radno mesto u suštini bilo fiktivno i da firme u kojima rade uglavnom nemaju šta da traže na otvorenom (tzv. slobodnom) tržištu.

Kako je Srbija stigla tu gde jeste, koliki je pomak napravljen u odnosu na razorne devedesete i katastrofalni tzv. samoupravni socijalizam koji im je prethodio, pokušaćemo da objasnimo u narednom delu teksta. Posle neizbežnog osvrta na devedesete samo iz razloga da se objasni trenutno veliko zaostajanje, sledi analiza perioda od 2000. do danas, koji je podeljen na dva razdoblja. Prvo, bolje razdoblje, obuhvata period do početka Velike recesije. Potom dolazi dug period stagnacije koja počinje od kraja 2008. i traje punih osam godina (nakon čega počinje umeren oporavak). Zatim, uz srednjoročne projekcije, slede razlozi našeg zaostajanja, kao i predlog mera da bi se situacija popravila.

Sva težina izgubljene decenije može se najlakše pokazati kroz nivo dohodaka u zemljama regiona. One su ili prestigle Srbiju, ili joj daleko odmakle po BDP-u po stanovniku, po prosečnim platama ili po prosečnim penzijama. Srbija je skoro na dnu Starog kontinenta po svim tim pokazateljima

Na kraju, bitan element za razumevanje relativno dobrih odnosa koje srpska vladajuća garnitura ima sa svetskim zapadnim centrima moći leži u posvećenosti režima u Srbiji vladajućoj verziji kapitalizma. To se ogleda u regulativi koju donosi na tom planu (famozna fiskalna konsolidacija, koja se dobrim delom svela na smanjivanje penzija i plata u javnom sektoru), uključujući i mere na tržištu rada (npr. olakšana je procedura za otpuštanje radnika; promoviše se koncept dualnog obrazovanja koji suštinski sprema tinejdžere za nisko plaćene poslove). Uspostavlja se privatni notarijat, uvode se privatni izvršitelji, isisavaju se nadležnosti iz javnih ustanova u privatne ruke (npr. državno zdravstvo se ruinira rezanjem budžeta, dok se podstiče ono privatno nedostupno većini), a sve pod krinkom efikasnosti i smanjivanja troškova. Pored toga, obezbeđena je obilata finansijska i institucionalna podrška za strani kapital.

Komparativna analiza razdoblja nakon 5. oktobra 2000.

Krajem 2000. Srbija je ušla u proces tranzicije ka tržišnoj ekonomiji i demokratskom društvu. Nekadašnje tzv. socijalističke zemlje Centralne Evrope (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, uključujući i Sloveniju) i države Baltika počinju tržišne reforme već 1990. i od sredine druge polovine poslednje decenije 20. veka ostvaruju brz napredak, što se može videti i kroz značajan rast njihovog BDP-a. Za Rusiju je kritična tačka duboka kriza 1998, nakon čega je počeo snažan oporavak, povezan sa rastom cena energenata. Bugarska i Rumunija su nešto sporije u procesu tranzicije, ali u drugom delu devedesetih je ipak postignut određeni napredak. Ukrajina i Moldavija su specifični slučajevi zbog tzv. reformskog zamora i ratova, dok je Belorusija zadržala elemente starog sistema. Zemlje tzv. Zapadnog Balkana su uglavnom nešto ranije od Srbije počele sa procesom tranzicije.

U pokušaju da utvrdimo razlog zaostajanja Srbije za većinom drugih zemalja Centralne i Istočne Evrope, koje su takođe imale neku vrstu realsocijalizma i relativno uspešno prebrodile poslednje skoro tri decenije, analizirali smo tendencije glavnog ekonomskog pokazatelja: BDP-a i njegovog glavnog generatora: (fiksnih) investicija. Prvo, na osnovu baze podataka MMF-a izračunali smo prosečne stope rasta u drugoj polovini poslednje decenije 20. stoleća za svih 15 odabranih zemalja (CIE 15). Posle toga izračunali smo (diskretne) prosečne stope rasta za period 2000–2017, pretkrizni (sub)period 2000–2008, i razdoblje od izbijanja krize (krajem 2008) do danas. Prosečno učešće investicija u BDP-u izračunavali smo za celi period koji počinje 2000, kao i za (sub)period od početka 2009. do kraja 2017. Izabrali smo skoro sve evropske zemlje u tranziciji, isključujući one relativno male i nama daleke (države Baltika, Moldavija), ili one koje nisu imale značajne reforme, poput Belorusije.

Obeshrabrujući nalazi

Naši nalazi su obeshrabrujući za Srbiju. Iako se domaća ekonomija suočila sa drastičnim privrednim padom počevši od 1991. te zaključno sa 1993. godinom (prepolovljen je BDP), tranzicione ekonomije Centralne Evrope, nakon ni izbliza tako dramatične recesije u prvoj polovini 1990-ih, pokazale su solidan rast u periodu 1995–2000. od 3,2%, u poređenju sa skromnim privrednim rastom u Srbiji od 1,5% prosečno.

borba protiv nelegalne ekonomije, efikasna zaštita svojine i ugovora, bolja državna administracija, i iznad svega pravna država… to je, s obzirom na naš politički milje, najteži zadatak.

Istina, srpska privreda je ostvarila prosečan rast u periodu 2000–2017. od 3%, što je praktično identično prosečnom rastu za svih 15 posmatranih zemalja, ali je niska baza nasleđena iz devedesetih od fundamentalnog značaja za razumevanje niskog nivoa današnjeg BDP-a po glavi stanovnika Srbije. Pored toga, nizak nivo fiksnih investicija u BDP-u tokom čitavog perioda počevši od 2000. (skromnih 21,1% BDP-a, naspram prosečnog udela za CIE od 23,9%), a posebno u drugom potperiodu počev od 2009. godine (18,8%, naspram 22,2%), doprineo je relativno sporom ekonomskom rastu. S obzirom na nedovoljan stepen razvoja Srbije, a time i slab potencijal za veći rast, ono što je postignuto od 5. oktobra 2000. do danas svakako je obeshrabrujuće i, po svemu sudeći, ukazuje na strukturni problem srpskog ekonomskog i političkog miljea.

Srbija je jedna od malog broja zemalja u tranziciji čiji je BDP manji u poređenju sa periodom pre tranzicije. BDP Srbije u 2017. je za oko petinu niži nego 1989, dok su ostale zemlje u tranziciji u istom periodu u proseku povećale BDP za oko dve trećine. Kao rezultat ove divergencije, BDP po stanovniku zemalja CIE 15 u 2017. veći je od srpskog skoro duplo (tačnije za 89%, dok je razlika posmatrajući BDP po kupovnoj moći manje drastična: CIE 15 bolje su od nas za 48%), dok je u 1989. godini BDP pc za sve pomenute zemlje (u proseku) i Srbiju bio približno jednak.

Krah devedesetih

Prema Arsiću (2016), osnovni razlog za današnji nizak nivo razvoja domaće privrede je strahovit pad tokom 1990-ih, dok su negativni efekti reformi, a time i ekonomskih politika nakon 2000. praktično neznatni. BDP je 2000. bio za čak 53% niži nego u 1989, dok je u istom periodu BDP zemalja Centralne Evrope u tranziciji bio u proseku smanjen za oko petinu (tranziciona recesija je obično trajala tri do četiri godine). Istovremeno, potencijalni BDP je smanjen za oko 40%, što znači snažno smanjenje proizvodnih mogućnosti srpske privrede. To se prvenstveno desilo usled obezvređivanja (amortizacije) kapitala zbog veoma niskih ulaganja u tom periodu (samo 12-14% BDP-a, dok je adekvatan nivo investicija za održavanje kapitala na konstantnom nivou oko 17-18% BDP-a). Dominantan, razarajući efekat imale su sankcije koje su trajale skoro deceniju, a dodatni negativni uticaj izazvan je bombardovanjem NATO-a 1999. i greškama u ekonomskoj politici.

U suštini, problem se svodi na obezvređivanje postojećih kapitalnih kapaciteta srpske privrede, koji uglavnom postaju neproduktivni u uslovima otvorene tržišne ekonomije. Još gore, fabrike su naizgled sačuvane, ali ne i njihova ekonomska vrednost, tj. sposobnost da kreiraju proizvode za koje postoji tražnja na tržištu. Pošto ovo nije tako očigledno, protivnici reformi i privatizacije bili su uvereni da je prodaja nekih kompanija strancima po relativno malim, ili simboličnim, cenama bila velika greška ili korupcija (na primeru poklanjanja Železare, naizgled u veoma dobrom stanju, od strane US Steela Srbiji može se videti razmera zablude dobrog dela naše populacije). Dodatno, slične reforme kao i mi imale su ostale zemlje CIE (privatizacija, liberalizacija, deregulacija), a većina njih danas ima znatno viši nivo razvoja.

Prva faza tranzicije u Srbiji

Krajem 2000. sankcije su ukinute i započele su ekonomske reforme. Razdoblje između 2000. i 2008. predstavlja jedinu fazu značajnog rasta srpske privrede tokom skoro tri decenije, a ta faza je završena takozvanom Velikom recesijom. Kumulativni rast BDP-a Srbije u tom periodu iznosio je 58,2%. U proseku naša ekonomija je rasla skoro 6% godišnje (tačnije 5,9%), ali uz rastuće unutrašnje i spoljne neravnoteže. Sektorska struktura rasta bila je izuzetno neuravnotežena. Trgovina, transport i telekomunikacije i finansijsko posredovanje, sektori koji proizvode nerazmenjive (neizvozne) proizvode i usluge, ostvarili su čak tri četvrtine postignutog rasta (podižući svoj udeo u BDP-u sa 18% na 29%). Sa druge strane, učešće poljoprivrede, industrije i građevine u formiranju ukupnog BDP-a smanjeno je na 31% u 2008. sa 39% u 2001.

Ekonomski rast je u suštini najvećim delom ostvarivan preko visoke domaće tražnje, koja je finansirana obilnim prilivom kapitala iz inostranstva. Značajan deo priliva kapitala realizovan je na osnovu privatizacije, što znači da je to bilo jednokratno. Dodatno, ovo je podstaklo realnu aprecijaciju dinara, što je stimulativno delovalo na povećanje potražnje za uvoznom robom i rast tzv. nerazmenjivih sektora. Investicije iz EU dolazile su prvenstveno u finansijski sektor, što ukazuje na to da je postignuta finansijska integracija Srbije sa EU, dok s druge strane nizak nivo investicija u industriju ukazuje na to da se Srbija nije integrisala u proizvodne lance EU.

Industrijska proizvodnja, koja bi trebalo da bude okosnica održivog privrednog rasta, u proseku se povećavala samo nepunih dva posto godišnje. Teško je proceniti nivo industrijalizovanosti Srbije u 1980-im, ali koristeći komparativne pokazatelje za druge zemlje može se zaključiti da je njen udeo u BDP-u bio 33–36%, dok je u periodu tranzicije on skoro prepolovljen. Ovako dramatičan pad učešća industrije u BDP-u doveo je do drugih ravnoteža, što se može videti po rastu spoljnog duga (u prvoj fazi tranzicije, uglavnom kroz prekogranično zaduživanje kompanija iz Srbije) i javnog duga (nakon 2009, kada je država počela da se intenzivno zadužuje da bi finansirala javnu potrošnju).

Razdoblje između 2000. i 2008. predstavlja jedinu fazu značajnog rasta srpske privrede tokom skoro tri decenije, a ta faza je završena takozvanom Velikom recesijom. Kumulativni rast BDP-a Srbije u tom periodu iznosio je 58,2%. U proseku naša ekonomija je rasla skoro 6% godišnje (tačnije 5,9%), ali uz rastuće unutrašnje i spoljne neravnoteže

Dakle, struktura ostvarenog ekonomskog rasta nije obezbedila preduslove za budući stabilan razvoj. Već 2007. i 2008. vrednost domaće tražnje premašila je BDP za preko petinu, a to znači da je na toliko narastao spoljnotrgovinski (i platnobilansni) deficit. Postalo je jasno da model baziran na bržem rastu unutrašnje tražnje od BDP-a, čime se stalno povećavao neto uvoz i spoljni dug, nije održiv.

Druga faza tranzicije

Druga faza srpske tranzicije počela je tokom poslednjeg tromesečja 2008. i traje do danas. Pretkrizni nivo BDP-a dostignut je tek 2016, iako skromni oporavak počinje od sredine 2015. Kada je krajem 2008. globalna ekonomska kriza započela sa bankrotom Lehman Brothersa, automatski pogodivši već ranjivu Srbiju, malo ko je pomišljao da nas čeka izgubljena decenija. Osam godina privredna aktivnost u Srbiji je stagnirala, kao i prosečne plate, odnosno životni standard. Ostvaren nivo privredne aktivnosti u 2017. veći je od pretkriznog za samo 3,8%, dok je u odnosu na daleku 2000. kumulativan rast tek 64,2%.

Ako analiziramo čitav period od početka krize, vidimo da je naš ekonomski rast zaostajao za prosečnim rastom ne samo zemalja regiona već i CIE 15. Razlog za to zaostajanje leži u unutrašnjim, strukturnim problemima domaće privrede, koji se pre svega ispoljavaju kroz nisko učešće investicija u BDP-u.

U periodu od 2009. dolazi do znatnog usporavanja rasta uvoza, što je uzrokovano padom realnih prihoda, i usporavanja kreditne aktivnosti. S druge strane, robni izvoz, posle znatnog pada u 2009, snažno je porastao tako da je u 2017. dupliran u odnosu na pretkrizni nivo, što je dovelo do ohrabrujućeg trenda skoro dvostrukog porasta pokrivenosti uvoza izvozom.

Vrlo brzo akutan problem postaje fiskalni deficit, čiji rast uskoro postaje neodrživ, dok u većini evropskih zemalja on počinje da opada već od 2011. godine. U 2014, sa fiskalnim deficitom od 6,6% BDP-a Srbija je bila među evropskim rekorderima, dok se javni dug skoro utrostručio (sa 28% BDP-a na kraju 2008. na skoro 75% BDP-a 2015).

Fiskalna konsolidacija

Neto zaduživanje države, koje je od kraja 2009. do kraja 2014. u proseku iznosilo 2,5 milijardi evra godišnje, dovelo je do dramatičnog porasta javnog duga za više od 40 procentnih poena BDP-a. Naravno, pomenuto zaduživanje imalo je cilj da odloži neophodno prilagođavanje potrošnje stvarnim mogućnostima, odnosno da se javna potrošnja, a time i standard stanovništva, znatnije ne obori.

Rastuća putanja javnog duga postajala je sve ozbiljniji problem koji je pretio sposobnosti zemlje da finansira dugove, tako da se postavilo pitanje kako smanjiti ukupnu, pre svega javnu potrošnju. Ranije primenjivan pristup, npr. tokom prvog udara krize, bio je deprecijacija valute, koja je preko izazvane inflacije obezvređivala realan nivo dohodaka, a time i uvoza i ukupne potrošnje. Međutim, neoliberalni pristup, kroz tzv. fiskalnu konsolidaciju, bazirao se na faktičkom održavanju monetarne stabilnosti po cenu drastičnog snižavanja realnih dohodaka. Održavanje relativne stabilnosti kursa (dok je npr. u 2017. realni kurs dinara u odnosu na evro porastao za preko 5%) značiće i snažan podstrek za uvoznike, i destimulaciju za izvozni sektor srpske ekonomije, čiji je izvoz po stanovniku, i pored solidnog rasta, jedan od najmanjih u Evropi (npr. dvostruko niži od bugarskog i skoro desetostruko od češkog).

„Stezanje kaiša“ počelo je krajem 2014. sa usvajanjem paketa reformskih zakona, te famoznim obaranjem dela penzija i plata u javnom sektoru, dok je stopa PDV-a podignuta po drugi put. Usledio je trogodišnji aranžman sa MMF-om, koji je sadržao i obavezivanje na privatizaciju bivših društvenih preduzeća, restrukturiranje javnih kompanija i stvaranje uslova za rast kredita.

Kada je krajem 2008. globalna ekonomska kriza započela sa bankrotom Lehman Brothersa, automatski pogodivši već ranjivu Srbiju, malo ko je pomišljao da nas čeka izgubljena decenija. Osam godina privredna aktivnost u Srbiji je stagnirala, kao i prosečne plate, odnosno životni standard. Ostvaren nivo privredne aktivnosti u 2017. veći je od pretkriznog za samo 3,8%, dok je u odnosu na daleku 2000. kumulativan rast tek 64,2%

Makroekonomska situacija u zemlji se poboljšala od sredine 2015. godine. Krenuo je trend smanjivanja unutrašnjih i spoljnih neravnoteža, dok se skroman rast privrede u većoj meri zasnivao na održivim osnovama. Na primer, kompanije uglavnom srednje veličine koje su došle u Srbiju u vidu stranih direktnih investicija, privučene subvencijama i jeftinom radnom snagom, podigle su BDP i izvoz, jer su radile za poznate kupce. Svetski pad cena sirovina (nafta, gas) znatno je podstakao ekonomski rast u regionu i Srbiji u 2015. i 2016, i to za oko 1 pp godišnje, istovremeno smanjujući rashode za uvoz ovih neophodnih energenata.

Ipak, fiskalna konsolidacija 2015–2017. gotovo sigurno ne bi uspela da je bila zasnovana na merama štednje iz prvobitnog plana, jer je postignuto tek nešto više od polovine prvobitnih planiranih ušteda. Na sreću, najavljivana drastična racionalizacija broja zaposlenih u javnom sektoru, koja bi oborila broj zaposlenih po stanovniku u našim javnim službama na verovatno najniži nivo u Evropi, nije ostvarena. Plate i penzije su, suprotno planu, minimalno povećavane, ali linearno, u skladu sa političkim procenama vladajuće garniture.

Međutim, iznenađujuće dobra naplata javnih prihoda, koja je 2017. bila za oko 1,4 milijarde evra veća od prvobitnih planova, spasla je fiskalnu konsolidaciju. Najznačajniji doprinos ovako snažnom rastu javnih prihoda imalo je vraćanje efikasnosti naplate poreza na nivo pre 2013, i to ad hoc merama za borbu protiv sive ekonomije Poreske uprave. Došlo je i do dodatnog rasta prihoda od socijalnih (i penzijskih) doprinosa. Na kraju, porasli su i neporeski prihodi (takođe u odnosu na početni plan) zbog rasta uplata javnih i državnih preduzeća u budžet na osnovu ostvarenog profita, čija je ekonomska opravdanost sporna, jer ove kompanije slabo investiraju i gube bitku sa konkurencijom. Došlo je do odlaganja reformi javnih preduzeća i stalnog produžavanja roka za završetak privatizacije državnih preduzeća, što je bio jedan od osnovnih ciljeva započete fiskalne konsolidacije.

Što se tiče same privatizacije, indikativna je nova empirijska studija Ivanovića, Begovića i drugih (2018), u kojoj su analizirane determinante likvidacije, spajanja i stečaja privatizovanih preduzeća od 2002. do 2015. Zaključak je da je u Srbiji privatizacija bila delimično rezultat egzogenih pritisaka i da se proces generalno može smatrati neuspehom. Znatan broj privatizovanih firmi kupili su birokrate i političari, a sve firme su bile podvrgnute superviziji u određenom periodu. Ovaj proces je tako oblikovan da je dozvolio rentijerima da sačuvaju svoje privilegije kroz „isisavanje“ imovine, što i objašnjava neuspeh privatizacije. Inače, firme u vlasništvu političara suočile su se sa znatno većim rizikom od stečaja, posebno nakon završetka supervizije.

I rezultati postignuti na tržištu rada, toliko hvaljeni u javnim obraćanjima nosilaca vlasti, jesu upitni. Naime, tokom trećeg tromesečja 2017. stopa nezaposlenosti pala je na relativno niskih 12,9%. Međutim, od 2014. do trećeg tromesečja 2017. radno sposobno stanovništvo smanjeno je za 118.000, te je pad broja nezaposlenih za 170.000 dominantno zasluga smanjenja broja ljudi u radnoj snazi (ovo je naravno povezano sa demografskim slomom Srbije). Dodatno, ako je u poslednjih pet godina zaista došlo do tolikog upošljavanja, mnogo većeg od privrednog rasta, to bi značilo da su jedinični troškovi rada tako snažno porasli, tj. da je pala produktivnost, što bi značilo dramatično pogoršanje slike naše privrede. Onda bi plate znatno pale, a one su stagnirale. Pored toga, izvoz bi padao, a desilo se da imamo snažan rast izvoza nakon 2009. Dakle, neverovatno je da se nezaposlenost prepolovi u zemlji sa tako slabim privrednim rastom. Jasno je da je ogroman pad zaposlenosti od 2009. bio preuveličan.

Neto zaduživanje države, koje je od kraja 2009. do kraja 2014. u proseku iznosilo 2,5 milijardi evra godišnje, dovelo je do dramatičnog porasta javnog duga za više od 40 procentnih poena BDP-a. Naravno, pomenuto zaduživanje imalo je cilj da odloži neophodno prilagođavanje potrošnje stvarnim mogućnostima, odnosno da se javna potrošnja, a time i standard stanovništva, znatnije ne obori

U skladu sa ovom procenom je i sledeća kratka analiza.

Tokom 2017. za 15,8% je više naplaćeno na ime doprinosa za penzijsko osiguranje u odnosu na 2014. Prema Anketi o radnoj snazi u 3. kvartalu 2017. bilo je za oko 230.000 formalno zaposlenih više nego u istom tromesečju 2014. (rast 11,5%). Prosečna bruto plata je od 2014. do 2017. porasla za 7,9%. To ukazuje da bi i doprinosi trebalo da budu veći za 19-20%. To znači da je broj stvarno zaposlenih kojima se uplaćuju doprinosi manji od onog što pokazuje zvanična statistika, verovatno za oko 3-4%. Podaci o registrovanoj zaposlenosti (CROSO) ukazuju da je rast doprinosa bio u skladu sa rastom zaposlenosti i rastom plata. To pokazuje da je broj formalno zaposlenih znatno manji nego što kaže RZS, i da iznosi skromnih 2,5%, koliko je podatak CROSO za treće tromesečje 2017.

Ipak, možemo reći da je fiskalna konsolidacija uspela u makroekonomskoj stabilizaciji. Spoljni deficiti su smanjeni, fiskalni bilans je znatno poboljšan, dok je trend kretanja javnog duga promenjen i on će u ovoj godini biti podnošljivih 65% BDP-a (istina, najveći deo objašnjenja za snažno smanjenje udela javnog duga u BDP-u tokom 2017. leži u jačanju dinara prema evru i posebno dolaru, a to je trend koji nije realno da se nastavi, što je dobro zbog njegovih loših efekata na eksterni bilans). Ipak, to su samo pretpostavke za budući razvoj, odnosno famozne strukturne reforme, od kojih je ključno povećanje investicija, bez kojih nema održivog rasta BDP-a.

Skoro svi zvaničnici stalno ponavljaju da treba unaprediti kvalitet institucija, obezbediti finansijsku i fiskalnu disciplinu za sve, ravnopravnost učesnika na tržištu, jednake uslove za sve domaće preduzetnike. To opet podrazumeva borbu protiv nelegalne ekonomije, efikasnu zaštitu svojine i ugovora, bolju državnu administraciju, i iznad svega pravnu državu, što je, s obzirom na naš politički milje, najteži zadatak.

9 KOMENTARA

  1. Kakav glup tekst. Pa i u toj Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, pa čak i Sloveniji i Kosovu vladao je taj “katastrofalni” samoupravni socijalizam. Što znači da propast Srbije nije uzrokovana socijalizmom, već drugim razlozima.
    Samo ću napomenuti da nije retkodt u Sloveniji videti, uz državnu zastavu, i crvenu zastavu SKJ, kako se vijori na gradskim trgovima i sa javnih objekata. Ko je pametan, ne treba mu više.

    • Наравно да је владао и сви су заостајали за цивилизованим светом. Када су сви остали решили да се реше тог социјализма, Срби баш и нису хтели. Тако се и распадала држава. Једини ко је остао привржен тој идеји остао јеи најбеднији – Србија.

  2. Srbiju su unistili lopovi i prevaranti koji su se smenjivali na vlasti pocev od Milosevica do ovih danasnjih bez izuzetka.

    • “… почев од Милошевића” ? Све државне форме на овом простору, почев од ослобођења су установљене на крађи и злочину. Од краја ’44. па до данас, по процени Републичког завода за статистику покрадено је (разним: национализацијама, конфискацијама,…и сличним еуфемизмима за пљачку.) што непокретне, покретне и остале имовине у еквиваленту од 220 милијарди долара. То је капитал који је ова држава користила и већим делом користи и дан данас . Ти “лопови и преваранти” су тада имали петокраку и на капи и у души, док данас само капе не носе. Док се тај систем не напусти и одбаци консензусом од стане целокупног друштва, напретка у овој земљи неће бити. А консензуса по тој ствари тешко да ће бити, јер је много лепо корисити украдено. Уосталом и сам поступак реституције то показује.

  3. *priča o srpskom povratku u kapitalizam* je zlonamerno i netacno.
    Komunisti su pred ocima javnosti izveli i kapitalisticku revoluciju. Nema tu nista *nacionalno* , *srpski*. Sada tu komunisticku revoluciju u kapitalizam cuvaju i komunisticki policajci iz komunisticke kine.
    Komunisti/tranzicija/kapitalizam/Evropska Srbija.
    *priča o srpskom povratku u kapitalizam* je zlonamerno i netacno.

Comments are closed.