Da ima političke volje, Vučićeva poseta Jasenovcu bila bi temeljno pripremljena kao poseta Borisa Tadića Opatiji 2010. gde ga je dočekao Ivo Josipović i kad ništa u fazi pripreme za susret nije procurilo u javnost. Ali, što kaže Ana Brnabić povodom najnovijeg diplomatskog skandala – Jasenovac nije Opatija. I hrvatski predsednik Zoran Milanović priznaje – „nije se radilo kako se trebalo raditi“ povodom organizacije posete. Milanović dodaje da se sada radilo sa posrednicima oko posete Jasenovcu, dok je sastanak u Opatiji Tadića i Josipovića, koliko novinarski pouzdano znam, ugovoren bez posrednika i na inicijativu samih predsednika. I tamo su u Opatiji poručili kako su dve države za dijalog i da ne bi smele biti taoci teških tema. A one su se do sada ili gurale pod tepih ili su sa svakim novim podsećanjem samo produbljivale razlike. Baš kao što se sada radi.
Uslovni levičari – Boris i Ivo jesu bili uglađeni i međusobno uviđavni, verovatno donekle i iskreni, ali to ništa nije vredelo na duge staze. Što ne znači da bar nije postalo nedostižni standard komunikacije. Tek bi bilo glupo očekivati da Vučić pristane da ga Milanović, kako cinično i gilipterski najavljuje, uhvati za ruku i odvede u Jasenovac. I u pravu je srpski ministar spoljnih poslova Nikola Selaković kad sugeriše da se ne može meriti nečija iskrenost kada su u pitanju posete zvaničnika dveju zemalja.
Bar je sad definitivno pala politički privlačna, ali klimava teza o tome da se desničari najbolje razumeju i da će za Srbiju i Hrvatsku biti najbolje kad tamo i ovamo budu na vlasti nacionalisti, preciznije kad tamo budu Tuđmanovi, a ovamo Miloševićevi i Šešeljevi đaci. Glavni politički akteri Hrvatske su u stvari đaci Mate Granića, nekadašnjeg Tuđmanovog ministra spoljnih poslova.
Bar je sad definitivno pala politički privlačna, ali klimava teza o tome da se desničari najbolje razumeju i da će za Srbiju i Hrvatsku biti najbolje kad tamo i ovamo budu na vlasti nacionalisti, preciznije kad tamo budu Tuđmanovi, a ovamo Miloševićevi i Šešeljevi đaci
I Vučićeva poseta Zagrebu februara 2018. bila je radi spuštanja tenzija. Opet je reč bila o Jasenovcu, tačnije o izložbi posvećenoj Jasenovcu u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku koju je hrvatska strana ocenila kao provokaciju. I tada su potezane note. Hrvati su srpskom ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću zamerili da vređa Hrvatsku trljajući joj nos rehabilitacijom ustaštva. Vučić je tada u Zagrebu rekao da dve zemlje nemaju otvorenih pitanja oko budućnosti. Nemaju ni danas, samo što su utvrdili i jedni i drugi da za njih postoji isključivo prošlost. Kao što je danas Vučić nezamisliv u Zagrebu, nažalost do daljeg i u Jasenovcu, tako je nezamisliv i hrvatski predsednik ili premijer u Beogradu. Sad deluje nadrealno da je Kolinda Grabar Kitarović ukrala šou na Vučićevoj inauguraciji povodom prvog predsedničkog mandata. Tek je danas nezamisliv šestomesečni moratorijum o izjavama na temu Hrvatske koji je Vučić proglasio nakon posete Zagrebu. Zamislite tu apstinencijalnu krizu. Naprotiv, danas se reč ustaša u srpskim prorežimskim medijima ispaljuje tako lako da se ne razmišlja o rizicima da se inflatorno izliže taj pojam i relativizuje njegova zločinačka suština. Na isti način kao što je i Boško Obradović bio „ljotićevac“, i šta sve nije bio Dragan Đilas, olako se poteže i „ustaša“.
Da li ikoga danas u Hrvatskoj zanima, i da li iko u Srbiji zna kako se dr Vladimir Bakarić obratio Srbima Dalmacije na njihovom savetovanju 1945. godine: „Vi ste na svojim leđima izneli borbu, izdržali ste prvu vatru, presudno ste doprineli da se ustanak razvije u čitavoj Hrvatskoj, uticali ste da se hrvatski narod digne. Vi Srbi ste bili ti koji ste razvili barjak bratstva i jedinstva, one osnovne pobede koju smo izvojevali, vi ste najlepše i najbolje branili čast srpskog imena.“ Da li konteksti ratova devedesetih treba da ponište ove reči u hrvatsko-srpskoj istoriji?
Interesantan je taj Vladimir Bakarić. Nasledio je 1944. Andriju Hebranga na čelu hrvatske Komunističke partije. Od 1941. bio je politički komesar u partizanima.
Bio je vrlo blizak Titu. Odmah po objavljivanju famozne Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika 1967. istupio je protiv nje. Okončao je 1971. „hrvatsko proleće“ (maspok), učestvujući u smeni hrvatskog partijskog rukovodstva sa Savkom Dabčević Kučar na čelu. Uz Kardelja smatran je liberalnijim delom komunističke Titove elite, ali ga Srbi nikad nisu generalno simpatisali. Verovatno i kao tvorca sintagme „federiranje federacije“ koja je bila antiunitarističke intencije kad se radilo o tipu jugoslovenske države koja je Ustavom od 1974. klizila u konfederaciju, a što je Bakarić podržao.
Vučić je u Zagrebu 2018. rekao da dve zemlje nemaju otvorenih pitanja oko budućnosti. Nemaju ni danas, samo što su utvrdili i jedni i drugi da za njih postoji isključivo prošlost. Kao što je danas Vučić nezamisliv u Zagrebu, nažalost do daljeg i u Jasenovcu, tako je nezamisliv i hrvatski predsednik ili premijer u Beogradu. Sad deluje nadrealno da je Kolinda Grabar Kitarović ukrala šou na Vučićevoj inauguraciji povodom prvog predsedničkog mandata
Ne znam da li je Vučić proučavao Bakarića (očigledno nije jer ga nikad nije citirao), ali upravo je Bakarić bio poznat po tome što je zazirao od radikalnih i popaljivih izjava, a neki oponenti su ga upravo zbog te pribranosti pakosno prozvali Mrtvac. Možda bi taj Mrtvac danas mogao biti uzor za umrtvljavanje srpsko-hrvatskih međudržavnih odnosa koje bi donelo preko potrebno olakšanje, kad već ne može doći do suštinskog napretka. Narativi jesu ultimativni, ali pokazalo se da ne vrede ni simbolički gestovi – ni milion evra za Petrinju, ni obnova kuće bana Jelačića u Petrovaradinu, na primer.
Hrvatska je pretpostavljala da bi Vučić marketinški iskoristio Jasenovac i uoči proslave „Oluje“ destabilizovao sakralizovani mit „Domovinskog rata“. Aktuelna srpska vlast se, opet, nada da će se Jasenovcem dodatno legitimizovati kao branilac srpstva čime bi relativizovali i amnestirali politiku devedesetih (koja je iskompromitovala čega se sve dohvatila srpskog), jer ta politika se masovno rehabilituje u ovoj reakcionarnoj fazi Vučićeve vlasti. Doduše više u treš medijskom prostoru nego i kao zvanična politika gde još srećom ima dovoljno titoističkih i dosovskih komponenti. Istovremeno se period kad su na vlasti u Srbiji bili protivnici Miloševića i Šešelja predstavlja kao istorijska anomalija, „topljenje tenkova“ i „nezameranje Hrvatima“.
Hrvatska svoju državnost ne može emancipovati od lika i dela Franje Tuđmana. Miloševićevo paktiranje s Tuđmanom i mlaka (nikakva) reakcija na „Oluju“ demotivišu i revizioniste. Što ne znači da će Vučić na komemoraciji povodom „Oluje“ ikada postaviti pitanje Miloševićeve odgovornosti. Ako srpski predsednik kaže da Srbija nikad više neće dozvoliti neku novu „Oluju“ i novi „Bljesak“, pa ko je onda dozvolio stare?
Regionalno, Vučić je u Zagrebu februara 2018. bolje stajao nego što stoji s Open Balkanom danas. Čak je možda poseta Zagrebu bila najveći domet njegove regionalne politike. Na duže staze strukturalno realno neodrživ. Od te posete Vučić jeste učinio prilično od obećanog na popravljanju položaja hrvatske manjine u Srbiji, ali je isto tako zadržao Vulina kao neformalnog ministra za Hrvatsku i medijski promovisao Šešelja, koji je nedugo nakon te Vučićeve posete Zagrebu sa svojim radikalima palio i gazio hrvatsku zastavu prilikom posete delegacije Hrvatskog sabora Beogradu, sa predsednikom Sabora Gordanom Jandrokovićem na čelu, aprila 2018, nakon čega se delegacija demonstrativno vratila u Zagreb da bi sačuvala dignitet Hrvatske. Naravno da je nedopustiva zabrana posete srpskog predsednika Jasenovcu, i tu reč „nedopustivo“ ne koristim slučajno jer upravo je Vučić izjavio da je nedopustivo skrnavljenje hrvatske zastave od strane radikala.
Da li ikoga danas u Hrvatskoj zanima, i da li iko u Srbiji zna kako se dr Vladimir Bakarić obratio Srbima Dalmacije na njihovom savetovanju 1945. godine: „Vi ste na svojim leđima izneli borbu, izdržali ste prvu vatru, presudno ste doprineli da se ustanak razvije u čitavoj Hrvatskoj, uticali ste da se hrvatski narod digne. Vi Srbi ste bili ti koji ste razvili barjak bratstva i jedinstva, one osnovne pobede koju smo izvojevali, vi ste najlepše i najbolje branili čast srpskog imena.“ Da li konteksti ratova devedesetih treba da ponište ove reči u hrvatsko-srpskoj istoriji?
Konfuzna i cinična EU neće izbaciti retuđmanizovanu Hrvatsku iz svog članstva, dok sigurno ne bi primila rešešeljizovanu Srbiju u to članstvo. Uostalom, takvu Srbiju bilo kakva EU i ne zanima. Sem ako bi nas primila u članstvo uz naše uslove. Što znači i rehabilitaciju Ratka Mladića na primer.
Zaoštravanje odnosa na liniji Zagreb–Beograd je ciklično i ritualno i obema stranama najisplativije. Kao „omiljenim neprijateljima“. A nije da nije bilo pokušaja da se odnosi poprave: to su probali i Koštunica i Sanader, i Tadić i Josipović, i Vučić i Kolinda Grabar Kitarović. Bilansi su mršavi jer snaga narativa je neprikosnovena. U sferama kulture, estrade, zabave, turizma, privrede, sporta ili nekih običnih međuljudskih odnosa, postoje momenti koji su jako dobri. Niti je tu potrebno famozno pomirenje, kao što je u narativnim stvarima ono i dalje bespredmetno, pa bi otuda limit pomaka bio kad bi se odustalo od huškanja, odnosno kad bi se visoke teme prepustile čarima protoka vremena, i „hladnog mira“, odnosno prosvećenog antijugoslovenstva.
Okolnosti su takve da je Hrvatskoj u evropskom ključu lakše da nosi retuđmanizaciju HDZ-a, a preko toga i države, nego Srbiji da nosi proces rešešeljizacije SNS-a, a preko toga i države. Drugi svetski rat i ratovi devedesetih zgušnjavaju se u jedan narativni koloplet. Manipulacija kontaminira kulturu sećanja. Ipak, živi se u paralelnim dimenzijama: režimski mediji u Srbiji kao glavnu temu ističu kontroverznog hrvatskog istoričara Stjepana Loza, koji otvoreno negira genocid na Srbima u Drugom svetskom ratu, pušta se snimak s promocije njegove knjige pod naslovom „Ideologija i propaganda velikosrpskoga genocida nad Hrvatima: projekt Homogena Srbija 1941.“ Istovremeno stižu vesti da je Aleksandra Prijović napravila lom u Splitu: više od dvadeset hiljada ljudi pevalo je sa njom uglas na Fusion festivalu u Splitu. Sara Jo takođe je svojim nastupom „zapalila Fusion festival“. Aco Pejović započeo je nastup obradom legendarnog hita Tome Zdravkovića „Za Ljiljanu“ (film „Toma“ je hit u Hrvatskoj), naglasivši da mu je zadovoljstvo biti u ovom divnom gradu. I sve se to dešava usred diplomatskog skandala oko zabrane Vučiću da poseti Jasenovac. Baš kao kad je u vreme „carinskog rata“ Srbije i Hrvatske, odnosno prepucavanja Vučića i Milanovića, Željko Joksimović imao spektakularan koncert u Livnu. Inače taj rat je arbitrarno prekinula Angela Merkel, dok „šolcovanje“ očigledno nema u agendi ili mapi puta regulisanje posete srpskog predsednika Jasenovcu. Režimski mediji u Srbiji nastupe srpskih estradnih zvezda u Hrvatskoj (Hrvati kažu „regionalnih zvezda“) naravno ne tretiraju kao nekada letovanje Bojana Pajtića na Brionima.
Između Vučića i hrvatskih medija kao da postoji neka opsesivna povezanost. Neka vrsta simbioze, do te mere da se bilo koji tekst o Vučiću (a zaista ih nema baš afirmativnih) odmah u Vučićevim medijima izdvaja kao vest dana u smislu – novi udar na Vučića iz Hrvatske – u blažoj formi, ili nova ustaška provokacija u težoj. I Zoran Milanović pre neki dan ističe koliko je na njega uticao srpski film „Balkanski špijun“
Novak Đoković u Visokom (BiH) nakon osvajanja Vimbldona naručuje od Zvezde Granda Milice Todorović da mu otpeva „Cesaricu“ Olivera Dragojevića. Nina Badrić ima dva fenomenalna koncerta na Kalemegdanu. Na Egzitu je bilo prilično gostiju iz Hrvatske, kao što i ove godine u Istri ima tradicionalno puno srpskih turista. Film „Leto kad sam naučila da letim“ Radivoja Raše Andrića osvojio je dve nagrade na 69. Pulskom filmskom festivalu. Filmu „Stric“ je pripala Zlatna arena za najbolji scenario u Hrvatskom programu, a u ovom ostvarenju glavnu ulogu tumači Predrag Miki Manojlović. Ali Miki je u „Jutarnjem listu“ ponovio da je Vučić De Gol za ovakvu srpsku opoziciju. I to Vučićevi mediji s oduševljenjem prenose zaboravljajući da je to isti onaj „Jutarnji list“ gde je pokrenut skandal oko zabrane Vučiću da poseti Jasenovac. I zaista, između Vučića i hrvatskih medija kao da postoji neka opsesivna povezanost. Neka vrsta simbioze, do te mere da se bilo koji tekst o Vučiću (a zaista ih nema baš afirmativnih) odmah u Vučićevim medijima izdvaja kao vest dana u smislu – novi udar na Vučića iz Hrvatske – u blažoj formi, ili nova ustaška provokacija u težoj. I Zoran Milanović pre neki dan ističe koliko je na njega uticao srpski film „Balkanski špijun“.
I kad smo već kod filma, sećate li se kad je jedanaest pripadnika Vojske Srbije kojima Hrvatska nije bila dopustila da odu u Jasenovac i odaju počast stradalima, premijer Andrej Plenković nazvao „Vulinovih jedanaest“ aludirajući na film Stivena Soderberga „Oušnovih 11 – Igraj svoju igru“ (Ocean’s Eleven) u kome igraju Džordž Kluni, Met Dejmon, Endi Garsija, Bred Pit, Džulija Roberts… Inače, Vulin je tada pored neformalnog ministra za Hrvatsku, bio i ministar vojni. Ali, pored „Oušnovih 11“, Plenković na sednici Vlade Hrvatske, citira i repliku iz filma „Ko to tamo peva“ – „Pravila su pravila“. Opet, Zoran Milanović povodom kovid krize citira srpski film „Variola vera“ (1982). U tom filmu o epidemiji velikih boginja u Titovoj Jugoslaviji imate takođe neki krizni štab koji formira država i oni zovu kao stručnu pomoć starog profesora koji je jedini od struke u karijeri video velike boginje. On im govori šta da rade, a oni mu odgovaraju: „Gospodine profesore, mi smo vas pozvali jer vas cenimo, ali odluku će preuzeti politika.“ I tako je i bilo, rekao je Milanović i zaključio da je slična situacija sad u Hrvatskoj.
A sećate li se kad je upravo na stranicama Nedeljnika Boris Dežulović 2020. naglasio kako je Beograd kasaba i kakvu je histeriju ta reakcija izazvala?
Dežulović ipak nije bio brutalniji verbalno od Raluke Zenge, Rumunke i tadašnje supruge Valtera Zenge koji je jedno vreme trenirao Crvenu zvezdu; ona nije baš imala reči hvale za našu prestonicu: „Osećam se kao u izgnanstvu iznutrice bivše Jugoslavije“, rekla je tada u stilu „Balkanskih duhova“ Roberta Kaplana Rumunka za medije u svojoj zemlji.
Reči iz Dežulovićevog kontroverznog intervjua za Nedeljnik mnogo su više odjeknule nego reči hrvatskog glumca Gorana Bogdana iz intervjua za zagrebački „Večernji list“, samo malkice ranije, gde on ističe da „Imamo (u Hrvatskoj) veštačku lažnu sliku da su u Srbiji svi četnici“. „Nisam u Beogradu čuo nijednu ružnu reč zbog toga što sam Hrvat! Nijednom“, zaključuje tada Bogdan. I celo ovo podsećanje jer Dežulović pre neki dan izjavljuje da je Beograd „koji sam ostavio kao kasabu, sada još gori“, dok maltene u isto vreme Nina Badrić kaže: „Kad stižem u Beograd, imam osećaj kao da dolazim u Njujork.“ Ne misli očigledno da je to primarno grad kockarnica i apoteka. Pa vi vidite.
Evropske integracije Srbije (čak i kad ih ima) retuđmanizovana Hrvatska upodobiće uvek potrebama svog narativa (ratna odšteta, nestali…), upakovanim u oblandu evropskih vrednosti. U tim generalnim stvarima, nema razlike, slično su, kao evropski parlamentarci, na primer, rezonovali i Andrej Plenković (HDZ) i Tonino Picula (SDP).
Važi li i danas metafora „Mačekovog prsluka“ u drugim kontekstima? Kad je kralj Aleksandar januara 1929. pozvao Vlatka Mačeka, naslednika Stjepana Radića na čelu Hrvatske seljačke stranke, da ga pita za mišljenje, ovaj mu je odgovorio – „ako je prsluk pogrešno zakopčan, onda se mora sasvim otkopčati da bi se ispravno zakopčao“. Otkopčavanjem i zakopčavanjem su se bavili mnogi – od istog tog Mačeka i Dragiše Cvetkovića, pa do Vučića i Kolinde. Sada je na redu za odgovorne političare opet otkopčavanje.
Hrvatska svoju državnost ne može emancipovati od lika i dela Franje Tuđmana. Miloševićevo paktiranje s Tuđmanom i mlaka (nikakva) reakcija na „Oluju“ demotivišu i revizioniste. Što ne znači da će Vučić na komemoraciji povodom „Oluje“ ikada postaviti pitanje Miloševićeve odgovornosti. Ako srpski predsednik kaže da Srbija nikad više neće dozvoliti neku novu „Oluju“ i novi „Bljesak“, pa ko je onda dozvolio stare?
Sve manje puzeća politika rehabilitacije devedesetih u Srbiji nije primarno „regionalna“. Revizija se, prevashodno, vrši kroz megaoptiku i odnosi se na Miloševićevu „antiimperijalističku“ politiku, a „ratovi za jugoslovensko nasleđe“ su samo posledica toga. Milošević je, najbizarnije rečeno, razmišljao „globalno“ (anticipirao), a delao „lokalno“. I tu se ignorišu sankcije na Drini ili se ne cepidlači oko nemog gledanja etničkog čišćenja Srba u Hrvatskoj koje je prethodno podbunio. Glavni tok revizije ide linijom da je napad na Srbe i Srbiju samo uvertira i generalna proba napada na Rusiju (koji je ona sad preduhitrila), kroz staru tezu Madlen Olbrajt da nije normalno da Rusija raspolaže sama resursima kao što je Sibir. Težište je na Miloševićevom otporu Americi kroz odbranu Kosova, a kapitulirali smo iz prostog razloga jer nije bilo Putina. S druge strane, ma koliki autokrata i šovinista bio, Tuđman je Hrvatsku ipak uvek kontekstualizovao u Evropi, makar kao „predstražu“.
Dok je Milan Bandić bio živ, na pitanje kad će suštinski da se poprave odnosi Srbije i Hrvatske odgovarao sam – kad predsednik Hrvatske bude Milan Bandić, a predsednik Srbije Dragan Marković Palma.
„Niko više nema pravo da šalje militantne poruke i da se vraćamo na nešto što je teško i za jedne i za druge. Idemo napred. Obični ljudi, i jedni i drugi, vole Srbi Hrvate i Hrvati Srbe. Da vam kažem – ja kad čujem nekog političara, bilo da je iz Srbije ili Hrvatske, da šalje neke poruke – odmah menjam kanal. Neću da te slušam, bre! Neću više da slušam te priče koje su nanele štetu i jednima i drugima“, rekao je Marković prilikom posete Zagrebu novembra 2018. kad mu je domaćin bio Bandić. Nešto dodati ili oduzeti?
Inače, i kad je Boris Tadić bio u zvaničnoj poseti Hrvatskoj, kad se vraćao auto-putem, izrazio je želju da svrati u jedan restoran koji je davno voleo. U zvaničnoj poseti to je bila neka vrsta privatne želje. Hrvati su mu je ispunili, svratili su, ali restoran je bio ispražnjen i obezbeđen specijalcima. Toliko o privatnosti predsedničkih poseta. Nezavisno od toga ko je predsednik.
*Tekst je objavljen u aktuelnom letnjem dvobroju Nedeljnika.
