Slovo Z je popularnije od “Top Guna” u Srbiji: Zoran Panović o Tomu Kruzu, povratku u osamdesete i propagandi

Piše Zoran Panović, programski direktor Demostata

0
Screenshot iz filma "Top Gun: Maverick"

Kad je bila pomama za filmom „Toma“, sigurno ste mnogo puta čuli ono – išla sam u bioskop da bih plakala. I muškarci su govorili da su zaplakali. Posle je bilo nekako sramota reći da si gledao „Tomu“ a da nisi plakao. One koji su zaista plakali zbog Tome Zdravkovića, a ne samo mode radi rekli da su plakali, jer ih je film emotivno dotakao, razumeo sam tek donekle kad sam pogledao „Matriks“ četvorku – „Uskrsnuće“ (Matrix Resurrections) koji je potpisala Lana Vačovski. Manje mi je došlo da plačem zbog efekta nostalgije koliko zbog tužnog osećaja da je taj četvrti „Matriks“ jednostavno bio nepotreban film. Dobro, bilo je tu dobrih momenata, na primer ono kad su se sreli Neo i Triniti, čak ni novi Morfeus nije bio tako loš, ali ono što je „Matriks“ četvorku spaslo od debakla bila je dobra samoironija, odnosno dekonstrukcija mita satkanog od simbolike i anticipacije.

Dvojka “Top Guna” – “Maverik”, vrhunski je stilizovan i gledljiv repertoarski blokbaster, ali u biti takođe nepotreban film. I dok gledaš vremešnog ali ništa manje sposobnog i neukrotivog u stege sistema Maverika (ispolirani i pomalo androgini Tom Kruz) – osećaj nostalgije je veštije izazvan nego kod „Matriksa“. Jednostavno, reditelj Džozef Kosinski i producenti Džeri Brukhajmer i Tom Kruz bili su veštiji od Lane Vačovski (rediteljke i jedne od producenata novog „Matriksa“). Za razliku od „Matriksa“ u „Maveriku“ nema samoironije, što je jedan od glavnih hendikepa filma.

Sigurno će biti žena koje će na “Maverika” pustiti suzu kao i na “Tomu”. Znam ih bar nekoliko. Film je sniman pre rata u Ukrajini, odlagan zbog pandemije kovida, a gledaoci samo mogu da nagađaju u kojoj se zemlji nalazi nuklearno postrojenje na koje kreću američki piloti iz Top Guna da ga unište. Iako se obično u komentarima čuje – Rusija, Kina, Severna Koreja, mogao bi to da bude i Pakistan iako su valjda američki saveznici. Naravno da je i ovo potvrda američke vojne sile, ali odsustvo jasno definisanog neprijatelja nekako stvara utisak o konformističkoj političkoj aseksualnosti filma. Uglavnom, nedefinisani neprijatelji nemaju migove i suhoje, već fantome – i one starije, ali i petu generaciju.

Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 23. juna

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs