Nosilac liste „Pobeda za Srbiju“ Aleksandar Šapić je dugo bio uspešan vaterpolista, evropski i svetski prvak, ali posle „sportske penzije“ nije otišao na Kalemegdan da igra šah sa kolegama. Umesto toga, otisnuo se u politiku, godinama je neprikosnoven na lokalnim izborima u Novom Beogradu, a sada prvi put izlazi sa listom na parlamentarne izbore.
Kažu da prilično uspešno vodi lokalnu politiku, ali je jedno od pitanja za njega bilo kako će sa lokalnog nivoa preskočiti do republičkog. Zato je prvo pitanje – da li je njegova najveća politička prednost ujedno i najveća mana?
„U životu nisam radio mnogo stvari, ali mislim da su sve koje sam radio lako merljive, a što je još važnije, bile su ne samo konkurentne u toj oblasti, nego mogu slobodno neskromno da kažem – uvek u samom vrhu. Bavio sam se vaterpolom do svoje 31. godine i sigurno u tom periodu bio bar jedan dan najbolji igrač na svetu, mnogi će reći i koji dan duže, ali evo ja sam spreman da mi se računa samo jedan dan, da ne ulazim u rekorde koje držim, a koji su na današnji dan i dalje upisani u istoriju svetskog sporta, to ćemo zanemariti. Zatim, bio sam u kabinetu gradonačelnika gradske vlasti 2008-2012. godine, koju su građani na izborima 2012. godine definisali kao uspešnu, jer je dobila najveću podršku građana na izborima, a ja sam tada paralelno vodio i gradski odbor stranke koja je na tim izborima pobedila. Zatim, 2012. kao prvi na listi za novobeogradske izbore, tada smo ubedljivo dobili najveću podršku stranke čiji sam deo bio, a 2016. godine sam potpuno samostalno, ponovo na Novom Beogradu, uspeo da dobijem ubedljivo najveću podršku građana na izborima. Ostavivši iza sebe sa više od 8% razlike najveću političku mašineriju na ovim prostorima od KPJ, Srpsku naprednu stranku. Pritom da podsetim da na Novom Beogradu živi više stotina hiljada ljudi i da tu ne možete dobiti glasove tako što vas poznaju komšije i prijatelji, već morate da uradite neke zapažene stvari. Na kraju, 2014. godine sam napravio Humanitarnu organizaciju „Budi human“, koja je izrasla u najveću ove vrste u svetu i to doživljavam kao svoje životno delo. Eto, ako je sve ovo što sam rekao moja najveća mana, kako ste me pitali, voleo bih da čujem koje su to najveće prednosti ostalih koji izlaze na ove izbore ili koje su im prednosti bile kada su prvi put izlazili na republički nivo, da bi ove moje stvari tretirali kao manu“, kaže Šapić za Nedeljnik.
U politiku ste ušli kao pomoćnik tadašnjeg gradonačelnika Dragana Đilasa. Kako danas gledate na to vreme? Na šta ste najponosniji, i šta vas danas najviše spaja, a šta razdvaja u politici?
Mislim da je to bila jedna dobra gradska vlast. Na kraju krajeva, Beograđani su je pozitivno i ocenili te 2012. godine dok sam ja još bio deo nje, jer su joj dali najveću podršku na tim izborima. Što se DS-a tiče, iz njega sam izašao onda kad sam shvatio da postajem deo manjine i da skoro sve ono što ja predlažem ne nailazi na pozitivne stavove u stranci. Tada sam shvatio da treba da se rastanemo i da ja nemam pravo da stojim na putu njihovoj politici i stavovima, jer ja sam samo pojedinac, a oni su jedna velika organizacija. U to vreme je baš Dragan Đilas bio predsednik DS-a i on je sa tim bio blagovremeno upoznat. Kasnije sam ja nastavio samostalno svojim putem, a on je napustio politiku. Kada se u nju vratio posle pet godina, ja sam uveliko već bio istrasirao svoj politički put. Spaja nas poznanstvo i nekadašnji zajednički rad, a razdvaja nas ono što me razdvaja od svakoga drugog, a to je da imam svoj put i ne želim da sa njega skrenem kako god u budućnosti prošao. Svako je dobrodošao, ko se u njemu prepozna, ali ga ja sigurno ni zbog koga menjati neću.
Iz DS-a sam izašao onda kad sam shvatio da postajem deo manjine i da skoro sve ono što ja predlažem ne nailazi na pozitivne stavove u stranci
Vaše političko delovanje je potpuno drugačije od većeg dela opozicije. Kolike su razlike između SPAS i takozvane „bojkot opozicije“? Da li mislite da je moguća zajednička opoziciona lista u budućnosti?
Nisam pristalica velikih predizbornih udruživanja u politici, jer ona obično nakon nekog vremena naprave veće podele nego što su bile pre nego što je do njih došlo. Verujem da svako treba da se politikom bavi na način za koji veruje da je ispravan, a onda kad dobije poverenje naroda za svoju politiku, pokuša sa svakim sa srpske političke scene da vidi da li postoje stvari oko kojih mogu da nađu zajednički jezik. Odnos je tada čistiji, pošteniji, i ima daleko veće šanse da dovede do neke vrste dugoročnijeg dogovora, a samim tim i do postizanja nekih konkretnih stvari, nego u slučaju kad se predizborno udružujete.
Aktuelna polemika je oko skupljanja potpisa za podnošenje izbornih lista? Da li ste sami skupili potpise i da li delite utisak dobrog dela javnosti da su mnogi imali pomoć političkih protivnika? Je li neko od vas tražio pomoć da skupi potpise?
Ko ne veruje da smo sami skupljali potpise, neće u to verovati šta god ja da kažem, i obrnuto. Eto, moj predlog je da svi sačekaju rezultate izbora, pa da onda donesu logične zaključke u odnosu na broj glasova, ko koliko uzme, da li je sam skupio tih 10.000 potpisa ili nije. Niko mi nije tražio pomoć, a i da jeste, ne znam kako sam ja mogao tu da mu pomognem.
Na koju političku stranu biste svrstali SPAS? Čini se da je gužva na političkoj desnici u Srbiji. Po čemu se vi razlikujete od drugih?
Ne znam šta znači u današnje vreme desnica. Znam da mi vodimo jednu odgovornu, racionalnu i realnu politiku, koja je obavijena patriotizmom kao nečim što bi trebalo da se podrazumeva, ali se nažalost ne podrazumeva na našoj političkoj sceni. Ako pod desnicom smatrate ekstremne nacionaliste, mi nismo ni blizu bilo koje vrste ekstremizma.
Kako biste ocenili politiku Aleksandra Vučića i SNS-a u proteklih osam godina? Vidite li sebe i SPAS kao političke partnere Aleksandra Vučića ili kao opoziciju u parlamentu?
Postoje stvari koje bih radio isto kao i Vučić, postoje stvari koje ne bih radio. Što se spoljne politike tiče, tu mislim da ima najviše stvari koje bih isto uradio. Mislim da u politici ono što je dobro treba pohvaliti, da biste imali osnov da kudite i ono što ne smatrate dobrim. I u vlasti i u opoziciji ima kvalitetnih ljudi, dobrih ideja i dobrih predloga za neka politička rešenja, kao što i na jednoj i na drugoj strani ima onih nedoraslih da se bave i daleko manje važnim i odgovornim stvarima, a ne da vode svoju opštinu, grad ili državu. Partner mogu da budem svakome ko smatra da postoje stvari oko kojih se možemo dogovoriti, ali podanik nikada, nikome. Preko svojih političkih i životnih načela, zarad vlasti sigurno preći neću, a do sada se pokazalo da se svi na srpskoj političkoj sceni lakše među sobom dogovore nego sa mnom. Doduše, posle se još lakše i posvađaju, ali to je sad neka druga priča. Videćemo kako će biti u budućnosti.
Ne znam šta znači u današnje vreme desnica. Znam da mi vodimo jednu odgovornu, racionalnu i realnu politiku, koja je obavijena patriotizmom kao nečim što bi trebalo da se podrazumeva
Koga vidite kao potencijalnog političkog partnera posle parlamentarnih i lokalnih izbora?
Svako ko uđe u Skupštinu Republike Srbije, znači da je dobio podršku preko sto hiljada ljudi. To vam je jedan veći grad u Srbiji. Mislite da bilo ko, ko se bavi ovim poslom, ima pravo da ignoriše svoj narod u tom broju samo zato jer mu je neki pojedinac koji ga predstavlja simpatičan ili antipatičan? Ja mislim da nema. Znači sa svima koji zavrede podršku srpskog naroda, mi ćemo razgovarati, jer je to naša obaveza prema narodu u čije ime se kandidujemo da obavljamo najodgovornije poslove u državi. Što se lokala tiče, ista je situacija, samo je tu sve mnogo jednostavnije jer su u fokusu lokalne teme i ne vidim razloga da se tu meša bilo koja nacionalna politika, ili bi bar tako trebalo da bude.
Ko je vaš politički uzor? Šta, na primer, mislite o Zoranu Đinđiću?
Zorana Đinđića nisam lično poznavao, ali vidim da danas 90% naroda a i političke scene se poziva na njegovu politiku, a u vreme kada je mogao da je sprovodi, imao je podršku samo neki procenat više od 7%. Zašto je to tako, ne znam, i da li je razlog tome često naknadna pamet u Srba, ni to ne znam, ali je činjenica da je tako. Zoran Đinđić je po mom mišljenu bio veliki vizionar, jedan od najvećih u našoj novijoj istoriji i jedan veliki intelektualac, ali očigledno ne i tako uspešan političar, nažalost. Nije uspeo da narodu za svog života, objasni ono što je i sam video, znao i osećao… a što se ispostavilo kao velika istina. Inače je bio i veliki patriota, što malo njih zna, baš zbog toga što je imao očigledno problem u komunikaciji sa narodom. Svakako mislim da je velika šteta što takav čovek više nije među živima. Inače uzore nemam, ali se ljudima koji se politikom bave decenijama unazad, kako u svetu tako i kod nas, dosta bavim, jer nikada nije dovoljno učiti i sticati novih znanja i iskustava.
Dosta vaših bivših kolega, uspešnih vaterpolista je danas u politici, ali na drugoj političkoj strani. Ko se najbolje snašao u političkom bazenu od bivših vaterpolista?
Svi su oni bili postavljena lica. Kad ste postavljeno lice, to je jedno, kad tražite podršku od naroda na izborima za svoj rad, to je sasvim nešto drugo. Tako da se tu ne bih poredio. Što se tiče njihovog rada, onoliko koliko sam uspevao da ispratim, a nisam baš previše, jer sam se bavio drugim stvarima, mislim da su svi manje-više obavljali svoje poslove korektno.
Tagovi
