Rudarstvo u Srbiji: Da li je 200 milijardi dolara razvojna šansa ili put u propast?

Rudarska industrija godinama je bila skrajnuta industrijska grana. A onda je, s revitalizacijom borskog rudnika bakra i najavama dobijanja litijuma u Jadru, eksplodirala. Četiri od pet najvećih rudarskih kompanija istražuju rudna nalazišta po Srbiji koja se procenjuju na oko 200 milijardi dolara. Bor i litijum – strateški metali za Srbiju i Evropu. Oživljavanje rudarstva "nacrtala" je prethodna vlast. Na ispitu su oni koji vode državu a treba da pomire rudarenje i klimatski neutralnu ekonomiju

1
EPA/VALDRIN XHEMAJ

Ima li smisla imovinu procenjenu na 200 milijardi dolara nazvati – zlom srećom?

Zvaničnici vlasti tvrde da se u zemlji ispod države Srbije krije otprilike toliko vredno rudno bogatstvo. Oko tog podatka zasada nema previše sporenja iako se, verovatno, radi o izvesnom političkom preterivanju uslovljenom dnevnopolitičkim motivima. Ali ono oko čega se vodi žešća rasprava jeste dilema da li su tih 200 milijardi dolara – razvojna šansa ili put u propast.

Povratak rudarstva kao značajne industrijske grane na privrednu scenu – odlukom države da napravi strateško partnerstvo s kineskom kompanijom Ziđin kao rešenje za spas RTB Bor i ulaskom kompanije Rio Tinto u finalnu pripremu rudnika litijuma kod Loznice – otvorio je “zlatnu eru” rudarske industrije ali i žustru debatu o njegovom pogubnom ekološkom uticaju. Na jednoj strani su oni koji veruju da je toliko tražena reindustrijalizacija moguća tek ako se oživi rudarstvo i na toj osnovi nadogradi prateća prerađivačka industrija kao deo svetske podele rada u četvrtoj industrijskoj revoluciji, zelenoj ekonomiji i elektromobilnosti. Na drugoj strani su oni koji od države traže reindustrijalizaciju, ali se protive razvoju rudarskog sektora jer ugrožava životnu sredinu i zalažu se za “čistu” zelenu ekonomiju.

Može li, što bi se reklo, “i jare i pare”? Odnosno, da li je u Srbiji moguća reindustrijalizacija isključivo na zelenoj platformi?

Teško, odnosno gotovo nemoguće, ako se gleda iz trenutne ali i nešto bliže perspektive. Ne samo zato što takav model klimatski neutralne ekonomije ne postoji nigde u svetu (tome se još samo teži) nego i zbog toga što Srbija nema stvorene pretpostavke da radikalno uskoči “u čizme” održive privrede zasnovane na zelenoj i cirkularnoj ekonomiji.

Zasada traje teška rovovska bitka pristalica i protivnika rudarenja. Vlast ne odustaje od oživljavanja rudarske industrije i na tom konceptu zasnovane reindustrijalizacije, pa je u tu svrhu pripremila i promoviše atraktivan i podsticajan zakonodavni okvir koji lakim procedurama i niskom rentom (kao i početkom prošlog veka) privlači investitore da otkrivaju rudna nalazišta i otvaraju rudnike. S druge strane o rudarstvu i rudarenju se u javnom diskursu sve više govori u negativnoj “ekološkoj” konotaciji. Na barikadama protivnika rudarskog biznisa su zeleni aktivisti iz opozicionih političkih stranaka i deo stručnjaka i nevladinog sektora koji radikalnom retorikom i protestnim akcijama pokušavaju da izdejstvuju zaustavljanje istraživanja i otvaranja rudnika, oteraju investitore (“marš iz Srbije”) i Srbiju pretvore u prvobitnu zajednicu cvrkuta ptica, mirisnih livada i bistrih potoka, jednom rečju utopijsku državu devičanske prirode.

Vlast zasada ne pokazuje nameru da odustane od rudarske industrije kao tek otkrivenog “zlatnog runa” srpske ekonomije. Ta namera u poslednje vreme podržana je i konkretnim sistemskim rešenjima. Sve češće s nadležnih mesta i kroz legislativu stižu uveravanja i potvrde da će održivo rudarenje počivati na uvažavanju zelene agende. Među dokaze te orijentacije spada i nedavno otvaranje novog rudnika bakra i zlata Čukaru Peki za koji je vlasnik, kineska kompanija Ziđin, saopštila da će biti prvi srpski zeleni rudnik s visokim ekološkim standardima zahvaljujući savremenim tehnologijama. I s druge strane barikada, najpre iz političkog miljea, pojavljuju se stidljive najave razumevanja značaja rudarstva za srpsku ekonomiju.

EPA/STR

Tako bi se, na primer, mogla tumačiti izjava potpredsednice Stranke slobode i pravde (SSP) Marinike Tepić da je ta stranka potpisala društveni sporazum kojim se obavezala da nikada neće pristati na to da Srbija bude mesto gde će se “najprljavijim metodama” izvlačiti litijum ali uz, prvi put javno izrečenu, indikativnu ogradu: “Članovi SSP svesni su da je litijum značajan resurs budućnosti za narednih 60 do 80 godina i da niko nema ništa protiv toga, ali da su protiv toga da se katastrofalnom tehnologijom, koja se do sada primenjivala u svetu uništi ne samo ovo područje, već i generacije širom Srbije”.

Ovom izjavom SSP je poslala poruku da će joj kompanija Rio Tinto biti prihvatljiv investitor ukoliko ne koristi stare “najprljavije” tehnologije i ako primeni, kao što najavljuju iz te kompanije, novu tehnologiju vađenja rude i prerade litijuma. Naravno, ni ova izjava nije lišena demagoškog patosa namenjenog široj javnosti i saveznicima iz civilnog sektora: “Ne postoji taj milion profita, to radno mesto, taj suficit, ta nadoknada u budžetu, ta korist vredna jednog ljudskog života.” Za razliku od pomirljivijih tonova iz političke opozicije, deo civilnog sektora i stručnjaka i dalje ima nepomirljiv stav prema rudarenju uopšte a posebno prema kompaniji Rio Tinto i litijumu iz Jadra. Aktuelni “slučaj Rio Tinto” nije, međutim, ni nov ni fenomen isključivo vezan za ekološku netrpeljivost. Taj ispolitizovani narativ deo je šireg i dugotrajnijeg animoziteta prema multinacionalnim korporacijama s kojima Srbi imaju neraščišćene račune zbog neizlečive zaraze izazvane virusom komunizma. Rio Tinto je samo najnoviji “slučaj” u nizu mrskih i nepoželjnih multinacionalki kao što su i Mekdonalds, Monsanto, Koka-Kola, Najki, Bajer, Fajzer, Nestle…

Jedan od presudnih momenata koji bi mogao značajno da opredeli budućnost rudarske industrije u Srbiji (pa i rudnika litijuma i kompanije Rio Tinto) i umiri uzavrelu krv “zelenih” aktivista jeste istupanje dr Petra Đukića, redovnog profesora beogradskog Tehnološko-metalurškog fakulteta, čija je uža specijalnost inženjerska ekonomija i održivi razvoj. U jesenas objavljenom autorskom tekstu profesor Đukić poslao je izuzetno značajne i otrežnjujuće poruke: “… Nema takvog ‘čistog’ razvoja, ni ‘zelenih’ radnih mesta, kao ni ‘cirkularne ekonomije’, ili čak ‘bioekonomije’ koji su model i vrednosti po sebi… Potrebno je da se sa ekološkom održivošću, preklapaju ili teškom mukom, usaglašavaju i socijalna i ekonomska održivost… Onaj ko se bavi održivim razvojem mora da se bavi i ekologijom u najširem smislu, dok onaj ko se bavi ekologijom u užem smislu i ne mora da se bavi razvojem…”

I Čedomir Beljić, profesor beogradskog Rudarsko-geološkog fakulteta, ističe da rudarstvo zavisi od mnogo neizvesnosti i da ga prate brojne kontroverze: “Načini eksploatacije mogu biti prihvatljivi ili neprihvatljivi, ali očuvanje životne sredine mora biti imperativ a kontrola institucija pojačana… Koristi od rudarstva su velike i nesporne. Plate u ovom sektoru su među najvišima a delovi zemlje u kojima su rudnici među ekonomski razvijenijima… Unapređenje je moguće ako se ojačaju institucije za dostizanje efikasnog, prihvatljivog i održivog rudarstva… Neki pokazatelji govore da je moguć razvoj rudarstva u Srbiji, a Srbija jeste rudarska zemlja. U temeljima srpske države je rudarstvo, to nije ni mit, ni šarena laža. Na rudarstvu je nastala država Srbija, pa je potpuno izvesno da se rudarstvo neće zaustaviti zbog novog ekološkog senzibiliteta i zarad potpuno čistog ili ‘zelenog’ razvoja.”

Od pet najvećih svetskih rudarskih kompanija u Srbiji trenutno rade četiri, nedostaje samo Glenkor kao najveća. Geološkim istraživanjima bave se 94 kompanije (37 sa stranim kapitalom koje imaju 130 projekata), a prema podacima Privredne komore aktivno je 200 eksploatacionih i 127 istražnih polja (63 odsto su istraživanja bakra, zlata, litijuma, olova i cinka)

Veliki comeback rudarstva u privredu Srbije započeo je 2018. godine kad je posle više od decenije poslovnog mrcvarenja Rudarsko-topioničarskog basena Bor država Srbija odlučila da uđe u strateško partnerstvo sa kineskom kompanijom Ziđin kako bi oporavila i postavila na zdrave noge borskog proizvođača bakra. Tri godine kasnije, oktobra 2021. godine, Ziđin je otvorio novi rudnik bakra i zlata Čukaru Peki (prethodno otkupljen od kanadske kompanije Newsun) koji Srbiju pozicionira na drugo mesto u Evropi po proizvodnji bakra (sa sadašnjih pet na 18 odsto, odmah iza Poljske) i približava Finskoj po ukupnoj proizvodnji zlata. Pokušavajući da reše problem istorijskog zagađenja životne sredine Kinezi su investirali desetine miliona dolara u rekonstrukciju i modernizaciju Topionice (u koju je Vlada Srbije početkom prošle decenije već potrošila 320 miliona evra mada pozitivnih efekata po ekologiju nije bilo), ali njeni zeleni efekti još nisu vidljivi i Bor je i dalje na mapi gradova s najzagađenijim vazduhom, zemljištem i vodom. Nema sumnje da će dalji pritisak zelenih aktivista primorati državu da konstantno pojačava kontrolu zagađenja u Boru a kompaniju Ziđin da nastavi s investiranjem u moderniju zaštitnu opremu.

U isto vreme s rešavanjem sudbine srpskog bakra, anglo-australijska kompanija Rio Tinto privodila je kraju istražne radove i ubrzavala poslove oko otvaranja rudnika pošto je utvrdila da Jadar raspolaže s desetak odsto svetskih rezervi litijuma. Za državu je to bio signal da na “litijumskoj platformi” počne da gradi strategiju električne mobilnosti (baterije i električni automobili) i uključivanja u globalne trendove klimatski neutralne ekonomije. Bila je to istovremeno i kapisla koja je “potpalila” zelene aktiviste ali i sve protivnike stranih kompanija i međunarodnog kapitala koji se trude da uplaše javnost scenariom “spržene zemlje” i srpskog “Bopala” ako Rio Tinto počne da eksploatiše litijum u Jadru. Agresivno lobiranje antilitijumske koalicije ima i dobru stranu – pritiska srpsku vladu i Rio Tinto da se maksimalno posvete i marljivo rade s jedne strane na glancanju propisa o zaštiti okoliša (što je primetno) i sposobnosti institucija da kontrolišu tu zaštitu, a na drugoj strani tera kompaniju Rio Tinto da radi na novoj tehnologiji. Iako u svetu već uveliko postoje nove zelene tehnologije kopanja i prerade litijuma, nema sumnje da će rudnik kod Loznice biti značajna svetska zelena tehnološka inovacija. Nedavno je iz kompanije Rio Sava eksplorejšen potvrđeno da ta multinacionalna kompanija na globalnom nivou razvija idejna rešenja o tretiranju i korišćenju otpada i tehnologije koje će otpad pretvoriti u bezopasni materijal.

Iako ekološki “talibani” (izraz koji koristi predsednik Srbije) tek uzgred pominju, skoro da zanemaruju, ekonomske efekte projekta “Jadarit”, oni uopšte nisu za potcenjivanje i upareni s brigom za očuvanje prirode mogli bi značajno da doprinesu ekonomskom rastu Srbije. Profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Dragan Lončar izneo je upečatljivu procenu ekonomske influence tog projekta (izgradnja rudnika trajaće četiri godine, a eksploatacija rude jadarita 30 godina): projektovana ulaganja kompanije Rio Tinto od početka do kraja izgradnje rudnika su 2,4 milijarde dolara (najveća strana direktna investicija u Srbiji do sada), 1,5 milijardi dolara godišnjeg doprinosa srpskom BDP-u, procenjeni godišnji poreski prihod države i lokalne samouprave je 133 miliona dolara a prosečna neto zarada zaposlenih u Jadru biće 1.222 dolara (40 odsto više od trenutnog proseka u rudarstvu). Naredni koraci u okviru projekta su dobijanje dozvole za eksploataciono polje i regulatornih saglasnosti koje uključuju odobrenje studije o proceni uticaja na životnu sredinu (biće dostupna svim građanima i tema javne rasprave). Inače, Studija o proceni uticaja na životnu sredinu preduslov je za izdavanje građevinske dozvole, a planirani početak građevinskih radova na izgradnji rudnika očekuje se krajem 2022. godine.

EPA-EFE/MARIO RUIZ

Zasluge za povratak rudarstva na srpsku ekonomsku mapu pripadaju i Svetskoj banci koja je uradila procenu rudnih potencijala Srbije i konstatovala da naša zemlja ima veliku šansu da bude lider i učestvuje u budućnosti Evrope. Ključno je pitanje, ističe se u analizi, da li je Srbija spremna da iskoristi tu priliku s obzirom na to da u poslednje tri decenije nisu otvoreni veći rudnici i da se nije mnogo odmaklo od istraživanja ka eksploataciji. U toj studiji konstatovana je značajna poruka – Srbija ima mogućnost da postane globalni dobavljač za litijum i bakar. Svetska banka pomagala je Srbiji da ojača upravljanje rudarskim sektorom i uradila je procenu mogućnosti ulaganja u infrastrukturu neophodnu za razvoj rudarskih aktivnosti.

Analize relevantnih stranih i domaćih institucija počivaju na prognozi da bi Srbija sa 1,6 odsto učešća rudarstva u bruto domaćem proizvodu, koliko je imala 2020. godine, mogla da za deset godina skoči na pet, pa čak i 10 odsto učešća rudarstva u BDP-u (evropski prosek je 4-8 odsto).

U osnovi tih prognoza je procena da rudno bogatstvo Srbije vredi oko 200 milijardi dolara. Naravno, to su samo procene a do kapitalizacije rudnih rezervi ima još mnogo posla. Ne treba smetnuti s uma da u sumu od 200 milijardi dolara ulazi i vrednost uglja (rezerve oko 3,3 milijarde tona, godišnja proizvodnja 38-40 miliona tona). Taj energent, međutim, neće u narednim godinama biti značajna komparativna prednost Srbije jer se smatra najvećim zagađivačem prirode i Srbija ima obavezu da smanjuje (i konačno 2050. godine ugasi) proizvodnju električne energije iz uglja i izbaci ga iz upotrebe. Što se tiče nafte, podaci pokazuju da su ubrzanom eksploatacijom nalazišta iscrpljene rezerve i da Srbija zasada nema ovo fosilno gorivo. Kompanija NIS pojačanom eksploatacijom iscrpla je istorijske rezerve i na više lokacija u Vojvodini istražuje potencijalna nalazišta, ali do sada nije objavila da je pronašla nove izvore nafte.

Međutim, i kad se iz vrednosti rudnog blaga izbace ugalj i nafta, preostalo bogatstvo je impozantno a njegovu ključnu vrednost čine bakar, zlato, olovo, cink, nikl, antimon, molibden, borat, magnezit, fosfat, fluorit i (u najavi) litijum.

Osim dva “bučna” projekta (Bor i Jadar) još je mnogo značajnih rudarskih istraživanja ruda i najava otvaranja malih i velikih rudnika koje su ispod radara javnosti. Od pet najvećih svetskih rudarskih kompanija u Srbiji trenutno rade četiri, nedostaje samo Glenkor kao najveća. Geološkim istraživanjima bave se 94 kompanije (37 sa stranim kapitalom koje imaju 130 projekata), a prema podacima Privredne komore aktivno je 200 eksploatacionih i 127 istražnih polja (63 odsto su istraživanja bakra, zlata, litijuma, olova i cinka).

Inače, podaci Ministarstva energetike i rudarstva pokazuju da od metala u Srbiji ima najviše bakra čije su potvrđene (bilansne) rezerve 1,35 milijardi tona (geološke rezerve 2,5 milijardi tona) i koncentrisane su u regionu istočnog dela zemlje. Tim poslom bavi se kompanija Ziđin Koper Bor. Zlato se najviše eksploatiše u borskim rudnicima, gde je američka kompanija Friport Mekmoran utvrdila rezerve od oko 98 tona. Prošle godine kanadska kompanija Medgold risorses saopštila je da je u južnoj Srbiji na granici sa Severnom Makedonijom i Bugarskom pronašla preliminarne rezerve od gotovo sedam miliona tona rude (skoro 20 tona zlata), procenjene na više od milijardu dolara.

Slede zatim rude olova i cinka čije su bilansne rezerve oko 6,2 miliona tona a vanbilansne oko 4,2 miliona tona. Olovo i cink se eksploatišu u pet aktivnih rudnika (Rudnik, Kriva Feja, Lece, Veliki Majdan i Podvirovi-Karamanica). Ključni “provajder” za olovo i cink je britanska kompanija Mineco koja je pre godinu dana otvorila svoj četvrti rudnik u Srbiji. U pitanju je rudnik Suva Ruda u Raškoj koji je nekoliko godina bio zatvoren. Inače, u okolini Raške (Kiževak, Sastavci) kompanija Adriatic Metals širi istraživanja cinka, olova i srebra. Adriatic Metals kupio je namenski prošle godine firmu za rudarska istraživanja Tethian Resource kako bi unapredio rudnike Kiževak i Sastavci.

Geološke rezerve rude molibdena su oko 1,2 milijarde tona, ali se one ne koriste za dobijanje ovog metala. Geološke rezerve rude antimona su oko 4,1 milijarda tona a bilansne rezerve oko 900 miliona tona.

U prvoj deceniji ovog veka bilo je aktuelno otvaranje rudnika nikla (vanbilansne rezerve oko 27 miliona tona), metala za kojim postoji velika potražnja u Evropi i svetu. Među prioritetnim lokacijama za istraživanje i moguću eksploataciju bila su markirana nalazišta na Mokroj Gori, između Topole i Aranđelovca i u području Trstenik – Vrnjačka Banja. Tada pravljene procene pokazivale su da Srbija ima mogućnost da do 2020. godine dostigne oko 24 odsto evropske proizvodnje a započeta geološka istraživanja trebalo je da pokažu da li je uopšte isplativa eksploatacija ovog metala. Taj posao, međutim, tiho je zaustavljen. Nepoznato je da li zato što je utvrđeno da zalihe nikla nisu dovoljne za komercijalnu eksploataciju ili zbog velikog pritiska javnosti da se ti poslovi prekinu zbog navodno prljave tehnologije i mogućeg ugrožavanja životne sredine.

Generalno posmatrano, rudarska industrija u Srbiji dugo je bila zapuštena i skrajnuta industrijska grana. Razlozi su bili višestruki: politički oportunizam, strah od privatizacije, manjak kapitala, zastarela oprema i tehnologija, ugrožavanje životne sredine, nedostatak radne snage…

Interesantna je činjenica da je kamen temeljac obnove srpskog rudarstva postavila državna administracija predsednika Borisa Tadića. Tadašnje Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja koje je vodio Tadićev partijski kolega Oliver Dulić izradilo je 2011. godine Strategiju upravljanja mineralnim resursima Republike Srbije do 2030. koju je Skupština verifikovala 18. januara 2012. godine. Strategija je poslužila novim vlastima kao podloga za revitalizaciju rudarske industrije. Strategija je identifikovala sva ranjiva i neuralgična mesta, ali i pokazala da je vlast izgubila čitavu deceniju da revitalizuje rudarsku industriju.

Bilo je nekoliko pokušaja ali politički trapavih pa zato i neuspešnih.

Prvi pokušaj vezuje se za nameru biznismena Zorana Drakulića da 2007. a zatim i 2014. godine s grupom strateških partnera kupi Rudarsko-topioničarski basen Bor. Prvi put, 2007. godine, vlada Vojislava Koštunice dala je prednost rumunskoj kompaniji Kuprom koja je na kraju odustala od akvizicije ali Drakulić nije dobio pravo da kao drugoplasirani na tenderu kupi RTB Bor. Drugi put, 2014. godine, vlada Aleksandra Vučića ostala je gluva na nameru Drakulića da sa partnerima iz zapadne Evrope i s Dalekog istoka učestvuje na tenderu za kupovinu većinskog paketa u Boru i postane strateški partner Kombinata.

Iako je prvi (Drakulićev) pokušaj imao ekonomsku, tržišnu logiku, drugi pokušaj ulaska domaćeg privatnog kapitala u rudarsku industriju bio je tipična politička kombinatorika jedne stranke (DS) da promoviše novi tip biznismena-industrijalca. Tako se pojavio mali privrednik Miroslav Bogićević, vlasnik nekoliko apoteka u Šapcu, koji je podržan državno-partijskom (lobističkom, zakonodavnom, finansijskom) infrastrukturom izrastao u šefa moćnog koncerna Farmakom MB (u jednom trenutku godišnji prihod 300 miliona evra) i gazda 15 rudnika antimona, olova i cinka (među kojima su u Srbiji: Lece, Zavorje, Štira, Brasina, Dolić, Stolice, Kik, Rujevac, Ravnaja, Rajićeva Gora, Suva Ruda). Dve godine posle pada Demokratske stranke s vlasti, Bogićević se 2014. godine našao na udaru novih vlasti koje su obezbedile dovoljno (više politikantskih nego krivičnih) razloga da ga osude i rasture poslovnu imperiju čija se imovina zatim godinama prodavala u bescenje.

Dok je Bogićevićev rudarski biznis još bio u punoj poslovnoj snazi, pojavila se već spomenuta državna Strategija upravljanja mineralnim resursima. U njoj je Dulićevo ministarstvo kao dugoročan cilj odredilo povećanje učešća rudarske industrije u BDP-u Srbije sa dva odsto (2011) na više od pet odsto do 2020. godine, uz izričit stav države da su mineralni resursi njena komparativna prednost koja treba da bude korišćena za održivi razvoj. Rudarstvo je generalno definisano kao nužan preduslov opstanka civilizacije i neminovnost, pa se pošlo od dve činjenice: da će svet od 2010. do 2050. godine proizvesti više mineralnih sirovina od ukupne količine koja je proizvedena od početka čovečanstva do 2010. godine i da su mnoge zemlje EU i SAD već definisale kritične mineralne sirovine (stoprocentna zavisnost od antimona, litijuma, berilijuma, kobalta, germanijuma, indijuma, magnezijuma…) za razvoj svojih privreda do 2030. odnosno 2050. godine. Zato se kao važan cilj Strategije nametnulo definisanje mineralnih sirovina od nacionalnog značaja, pa su litijum i bakar dobili strateški važnu ulogu u razvoju srpske ekonomije. Ključna opredeljenja iz Strategije uobličena su tek posle široke javne debate svih zainteresovanih strana u kojoj su učestvovali predstavnici državnih institucija, privrednih subjekata i najšire stručne javnosti. U javnoj raspravi uočeni su mnogi problemi u istraživanju i eksploataciji mineralnih sirovina. Na osnovu primedaba i analizirajući makroekonomski okvir (PEST analiza) autori Strategije primetili su da su u poslednje vreme sociološki uticaji sve veći na sektor mineralnih resursa i da je s tim u vezi najveći problem “nerazvijena svest javnosti o značaju mineralnih resursa za ukupan ekonomski razvoj države”. A kao najvažniji elementi SWOT analize navedeni su: nedovoljna informisanost javnosti o značaju mineralnih resursa za ekonomski razvoj na lokalnom nivou i na nivou države, zanemarena zaštita životne sredine, rekultivacije i bezbednosti i zdravlja na radu (slabosti) ali i: privlačenje velikih stranih kompanija za investiciona ulaganja i nekompatibilnost zakonske regulative u zaštiti životne sredine (mogućnosti).

Strategija je nedvosmisleno ukazala na potrebu povećanja i ubrzanja geoloških istraživanja mineralnih resursa kako bi Srbija zadovoljila potrebe sopstvene privrede ali i plasirala na svetsko, pre svega evropsko tržište. Razmatrajući potrebe EU do 2030. godine definisano je da su posebno značajni srpski resursi litijuma, legirajućih, obojenih i plemenitih metala i nemetaličnih mineralnih resursa (glina, magnezit, borni mineral, kameni agregat i silicijske sirovine). Analizom svetskih i evropskih kretanja u proizvodnji i potrošnji metala zaključeno je da je litijum “jedina mineralna sirovina u Srbiji čija će buduća proizvodnja, prerada i finalizacija proizvoda imati određeni uticaj na svetsko tržište. Procene su da će do 2020. godine učešće u proizvodnji litijuma iz Srbije činiti više od 10 odsto svetske proizvodnje i više od 90 odsto proizvodnje u Evropi… Ključan za budući razvoj sektora nemetaličnih industrijskih mineralnih sirovina ali i sa velikim značajem za rudarski sektor u celini biće u narednom periodu početak eksploatacije litijuma i borata iz jadarita. Pesimistička varijanta razvoja ovog sektora pretpostavlja da će se do 2020. godine pokrenuti eksploatacija litijuma i borata… Bakar, nikl, olovo i cink su mineralne sirovine čija proizvodnja prvenstveno ima značaj za razvoj Srbije, s manjim učešćem na tržištu EU (do pet odsto)… Jedan od prioritetnih programa je eksploataciju fero-nikla na Mokroj Gori i Lipovcu kod Aranđelovca”. Autori Strategije planirali su da investicije u rudarstvo budu 3,5 milijardi evra a da se broj zaposlenih poveća sa oko 30.000 na oko 41.500. U Strategiji su razmatrane tri opcije razvoja rudarstva: pesimistička znači učešće rudarske industrije u BDP-u od 4,25 odsto, realna predviđa učešće od 5,49 odsto, a optimistička – 6,87 odsto.

Iako je i tada bio očekivan veći fokus na zelenom rudarstvu, Strategija nije zagovarala radikalan pristup zaštiti prirode na kojem danas insistiraju neki od sledbenika političke opcije koja je iznedrila taj dokument. Istina, autori Strategije napominju “da bi se mineralne sirovine u potpunosti valorizovale neophodno je sačiniti programe podsticajnih mera za izgradnju novih savremenih industrijskih kapaciteta na bazi kojih će se steći efikasna, ekonomski isplativa i ekološki prihvatljiva proizvodnja finalnih proizvoda najvišeg mogućeg nivoa” i da su “programi zaštite životne sredine, sanacije i rekultivacije rudarskih objekata – programi prvog prioriteta”. Kao jedan od tri ključna stuba mineralne politike Strategija navodi “Stub životne sredine” koji treba da obezbedi kontrolu prihvatljivog nivoa rizika negativnih uticaja rudarskog sektora na životnu sredinu, da promoviše očuvanje zemljišta kroz rekultivaciju i da podržava istraživanja i razvoj ekološki prihvatljivih rudarskih metoda.

Koristeći se analizama, idejama i preporukama iz Dulićeve Strategije nova vlast je posle 2012. godine donela nekoliko podsticajnih propisa (pre svih Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima iz 2015. i Izmene i dopune tog zakona iz 2021) koji su olakšali istraživanje nalazišta ruda i otvaranje rudnika. Da bi se pospešile investicije u rudarstvu, Zakon omogućava racionalizaciju i ubrzavanje upravnih postupaka ali i efikasniju zaštitu životne sredine. Investitorima su nametnute nove obaveze: da u slučaju negativnog uticaja na izvorišta obustave istražne radove i o tome obaveste nadležni organ i lokalnu samoupravu, da konzerviraju bušotinu ukoliko se pronađe podzemna voda koja se neće odmah koristiti i da po završetku ili obustavljanju geoloških istraživanja na području na kome su obavljeni radovi, sprovedu sve mere obezbeđenja kojima će se trajno isključiti opasnosti za ljude, imovinu i za životnu sredinu i da teren privedu prvobitnoj nameni. Značajna novina je i pravilo po kome se troškovi sanacije i rekultivacije degradiranog zemljišta podmiruju iz stečajne mase ako firma koja ima dozvolu za rudarske radove završi u stečaju. Zakonom su proširene i nadležnosti Geološkog zavoda Srbije (što je takođe bila jedna od sugestija Strategije iz 2012. godine), a vlast je najavila osnivanje Rudarske komore. Stevica Deđanski, državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike, donošenje podsticajnog zakonodavnog okvira objašnjava potrebom države da štiti svoj interes ali i da pruži sigurnost investitorima kroz jasne procedure i sigurnu poresku politiku. Aleksandar Antić, ministar energetike, dva puta uzastopno je 2019. i 2020. godine s govornice PDAC (Prospectors&Developers Association of Canada), najvećeg međunarodnog sajma i konvencije u oblasti rudarstva, pozivao strane investitore da ulažu u rudarski sektor jer je Srbija stvorila sve neophodne uslove. Rezultat svega toga je da su ulaganja u geološka istraživanja porasla na godišnjem nivou 300-400 odsto. Miris profita privukao je strane rudarske i istraživačke kompanije, pa je u međunarodnim poslovnim krugovima počelo da se govori o Srbiji kao “Eldoradu”.

Tako je druga decenija 21. veka počela da liči na prvu deceniju 20. veka kad su tadašnje vlasti u Srbiji donele liberalni zakon o rudarenju što je dovelo do otvaranja borskog rudnika bakra, Aleksinačkih rudnika uglja a nešto kasnije i rudnika olova i cinka Trepča i procvata rudarske industrije. Ta industrija je između dva svetska rata, podržana stranim i domaćim kapitalom, značajno uticala na razvoj i modernizaciju Srbije/Jugoslavije i njeno udaljavanje od nerazvijene i siromašne ruralne države. Istina, taj koncept razvoja imao je jedan nedostatak – nisu izgrađeni prerađivački kapaciteti koji bi stvorili veću dodatu vrednost.

1 KOMENTAR

  1. Tacno je da je rudarstvo zapostavljeno, ali to nije razlog da sada odjednom bez razmisljanja udjemo u neke mozda cak i sumnive poslovne aktivnosti. Ovde mislim pre svega na ekoloski aspekt. Pored toga ako cemo da rudarimo i izvozimo rudu a ne gotov proizvod onda ne treba rudariti jer je to skupljane mrvica koje padnu sa stola. Ako cemo da rudarimo samo gotov proizvod moze napolje, ali kao sto rekoh lepo je to imati sirovine, zainteresovane, ali ne po cenu da se to da stranim kompanijama, i samo ubira neka renta, onda zaboravite jer takve kompanije zivotna sredina ne interesuje, pametni ljudi sve to znaju a ima i onih drugih koji se prave da sve znaju. Ziveli

Comments are closed.