Aleksandar Joksimović, čuveni kreator bivše Jugoslavije, preminuo je noćas u bolnici “Dragiše Mišović”. Izgubio je bitku sa koronom u 87. godini.

Kažu da je Aleksandar Joksimović krojio jugoslovensku modu. Kada je bio na vrhuncu slave, za njega je znao čitav svet, a njegove kolekcije opravdavale su nadimak koji je nosio – “modni bog”.

Pričitajte veliki intervju koji je svojevremeno dao za Nedeljnik

***

U stanu Aleksandra Joksimovića nije izložena nijedna od silnih međunarodnih nagrada za bavljenje modom, koje je po svetu tokom decenija dobijao kao elitni i najrevolucionarniji kreator sa ovih prostora. Mastilo plavi zidovi, ukrašeni su delima Maskarelija. Nema nijedne fotografije koja bi neobaveštenog posetioca ovog majstorski uređenog doma mogla da uputi u opus „jugoslovenskog Kristijana Diora”. Joksimovićeve modele svojevremeno su nosili svi: od Jovanke Broz do japanske princeze koja se baš u njegovoj kreaciji udala.

U mastilo plavoj košulji, 82-godišnji velemajstor domaće mode po stanu se kreće hitro. Jedino pokretima odaje utisak umetnika svetskog kalibra. Ni kad mu se cela svetska modna elita klanjala zbog očite genijalnosti, Aleksandar Joksimović nije bio egocentrik. Poput srednjovekovnih zidnih slikara, u čijem je radu pronalazio inspiraciju, Joksimović se nije potpisivao na svoje kreacije. Nikad nije napravio odevni komad sa etiketom na kojoj je njegovo ime.

Rušenje nepotrebnih modnih šablona otpočeo je kad je, na zaprepašćenje Ministarstva prosvete, u SFRJ ukinuo rigidne crne školske kecelje i izdejstvovao da se boje uvedu u škole. Ne preterano kasnije, već početkom sedamdesetih, bio je verovatno prvi dizajner sveta koji je usred Pariza izložio prozirne ženske bluze koje trikom prekrivaju bradavice. Iako sebe ne doživljava kao vizionara, ovo nije jedina ideja koju je Joksimović lansirao skoro pola veka pre realnog vremena.

AFP / AFP / Profimedia

Kad sam otišao u penziju, kad god bi izašao neki članak, stalno su me povezivali sa Jovankom Broz. Dok je bila živa, stalno sam je zvao da joj se izvinjavam zbog tih tekstova

U jednom intervjuu, koji se dogodio dovoljno davno da je snimak crno-beli, a njegovi delovi sačuvani u arhivu televizije Beograd, rekli ste da volite ptice jer se lepo oblače a ne postavljaju pitanja. Šta fali pitanjima? Zbog čega ste se tako definitivno povukli iz javnosti?

Nikad nisam voleo da se eksponiram. Bili smo mala ekipa, mnogo smo radili, stvarali, unosili smo se u to i najviše smo uživali dok smo stvarali. U trenutku kad se kolekcija prikaže, za nas je to bilo gotovo. Sve te velike susrete, modne događaje, nagrade, doživeo sam sa tridesetak godina. To nisu neke godine. Kad vam se sve to desi odmah, valjda posle i nemate neku želju za dokazivanjem.

U ono vreme, morali ste stvarno nešto krupno da napravite da biste zaslužili sekund na televiziji. Ja sam vrlo brzo buknuo u inostranstvu, pa sam i gostovao. Kad sam otišao u penziju, kad god bi izašao neki članak, stalno su me povezivali sa Jovankom Broz. Dok je bila živa, stalno sam je zvao da joj se izvinjavam zbog tih tekstova. Nisam učestvovao u njima i nisam želeo da žena pomisli da sad sebi pravim reklamu preko nje, jer to nije lepo. Ali njoj to nije smetalo. Ona je bila divna osoba.

Krajem šezdesetih, usred SFRJ, proslavili ste se kolekcijom koja je bila inspirisana fresko slikarstvom, a muzički propraćena Mokranjcem. I kasnije ste dosta “srbovali”. Kako ste izbegli, u to vreme, tako popularnu društvenu ekskomunikaciju?

U to vreme, sa kolegama sam radio u Nacionalnom salonu. Od gradskog komiteta Beograda dobili smo poziv da napravimo modnu reviju za 8. mart. To je bilo strašno važno, ha-ha. Znate, pravili smo reviju za te drugarice. Za Gračanicu sam bio vezan od detinjstva, pošto sam rođen na Kosovu. Tako sam došao na ideju da proširim inspiraciju na zidno slikarstvo. Vez mi nije bio dovoljan. Želeo sam da dođem do načina za postizanje efekta kamenih ornamenata na tkanini. Danas su to ti reljefni dekorativni štofovi. Pre 50 godina, štof smo krojili zajedno sa belim platnom, tu iscrtavali šemu ornamenta, zatim po linijama štepali, da bismo kasnije tekstil bušili i šupljine punili vatom. Tako smo dobijali taj željeni reljef. Svilu sam lično oslikavao kako bi odavala utisak izbledele freske.

Naravno, zvali su me iz komiteta da me pitaju šta se pravi. Kažem: “Uzeo sam malo Vizantiju kao inspiraciju.” Nisam smeo da im pomenem srpske manastire. Srećom, one žene tamo nisu imale pojma o Vizantiji. Partizanke. Tada sam zatražio da kolekciji damo neko ime. U to vreme niko nije krstio kolekcije. Sve su mi dozvolili. U radionici došli smo do imena “Simonida”, jer je njom bila inspirisana venčanica, a i ona se izdvojila kao glavna inspiracija.

Tad je bilo vrlo rizično raditi stvari koje su imale veze sa crkvom. Preuzeo sam rizik na sebe, ugovorio prikazivanje kolekcije u Galeriji fresaka, a deo kolekcije propraćen je muzikom Mokranjca. Imali smo i harfistkinju. Među tim freskama, revija je izgledala kao božja služba. Sve se odigralo kod divne reprodukcije freske Simonide, sa venčanicom rađenom baš po uzoru na Simonidinu. Očekivao sam da će me skloniti. Već mi je pomalo i bilo dosta mode. Nekako, to je prošlo sjajno.

Zvali su me iz komiteta da me pitaju šta se pravi. Kažem: “Uzeo sam malo Vizantiju kao inspiraciju.” Nisam smeo da im pomenem srpske manastire. Srećom, one žene tamo nisu imale pojma o Vizantiji. Partizanke

Doneli ste svetsku modu u SFRJ, a na temeljima tekstilne industrije Jugoslavije stvorili i modnu industriju. Kako ste „uspeli da uspete” bez članske karte Partije?

Uvek sam bio apolitičan. Tome me je otac naučio još dok sam bio dete. Naravno, vrbovali su me da se učlanim u partiju. Uvek sam odbijao. Mislio sam da će mi dati otkaz. Ali nisu. Na kraju su digli ruke od mene.

Kako je Jovanka Broz doživljavala vašu apolitičnost?

Jednom sam joj rekao: “Eto, nisam nikad bio ni član Partije…” Rekla je: “Ništa niste ni propustili u životu”. I tako, smejali smo se na to često.

Kasnije ste na svojoj koži osetili tek rođeno SSSR-SRFJ neprijateljstvo?

U Lenjingradu je trebalo premijerno da prikažem kolekciju “Vitraž”. Kad smo organizovali put za Lenjingrad, Jugoslavija je bila u velikoj ljubavi sa Rusijom. To je 1968. Ugovorili smo gostovanje na velikoj industrijskoj izložbi. Preko noći, Rusi su tenkovima ušli u Češku. Mi smo se, tačnije Tito, stavili u odbranu Češke, a Rusi su nas proglasili neprijateljima. Svi letovi iz Jugoslavije za Rusiju su stopirani.

U takvoj atmosferi, naša kolekcija stigla je u Lenjingrad pre nas. Ipak smo krenuli. Avion je kružio. Nismo mogli preko Bugarske, nismo mogli preko Rumunije. Ekipa je bila velika. Išli su manekeni, išla je muzika, išle su kolege koje su bile dežurne na štandovima, i direktori Centrotekstila. Sa nama je išao i Momo Kapor kao ataše za štampu. Nekako smo stigli u Moskvu. Dočekao nas je ambasador, zajedno sa našim ljudima iz predstavništva Centrotekstila u Moskvi. Kažu: “Ne mrdajte odavde, vraćajte se sutra prvim avionom.” Opasno je bilo. Naš direktor izložbe bio je po činu major koji se demobilisao i prešao u civilnu službu. Kaže on, kao vojnik: “Ne! Idemo!”

Foto Nedeljnik

Otišli smo na neki sporedni, lokalni aerodrom. Neka šklopocija od letelice. U avion ulazite tako što nosite kofere sa sobom. U Lenjingradu su nas smestili u luksuzni hotel za to vreme. Kako svane, radio u sobi se uključuje i kreće pljuvanje po Jugoslaviji. Ne možete da ga isključite. A ja slučajno znam ruski. Momo Kapor nas je sve crtao u Lenjingradu. Moj portret koji je sada izložen u MPU, nacrtao je tada.

Dok smo radili pripreme za reviju, naš direktor je obišao sve biletarnice kako bi kupio karte za našu reviju. Svuda je stajao natpis: “Rasprodato”. Došlo je vreme za početak prve revije. Manekeni obučeni, narod ispred, a Rusi ne puštaju ljude u salu. Nemaju karte. Kako kad su sve karte prodate? Niko ne zna. Sa dva referenta, naš direktor je tad izašao i na svoju ruku otvorio jedna velika vrata sa druge strane. Ispred vrata krcato. Niko ne sme da prekorači. Stoje. Mi iznutra virimo. Kao dlanom o dlan, sala se u sekundi napunila. Ljudi su se stuštili i posedali. Veliki strah je vladao. Tad smo održali prvu reviju kolekcije “Vitraž”.

U vreme kolekcije “Vitraž” upoznali ste Jovanku Broz?

Sa Jovankom sam se upoznao na Sajmu te 1968. Modeli su u njenu čast obučeni u kolekciju “Vitraž” i poređani putem kojim je ona trebalo da prođe. Zajedno smo išli od modela do modela. Kasnije sam dobio i zvaničan poziv da odem u rezidenciju i počeli smo da sarađujemo.

Kakva je bila?

Jovanka je bila jedna neverovatna osoba. Bila je sve, samo ne ovo što pišu o njoj. Vizionarka. Kod prvog razgovora, razoružavala bi svakoga. Šarmantna osoba, uvek nasmejana. Mogli ste da govorite sa njom o slikarima, o raznim kulturama… Bila je puna tema. Za svako putovanje se pripremala tako što je proučavala kompletnu istoriju umetnosti države u koju je išla. Sve je imala u malom prstu. Onda bi se vratila puna utisaka. Bila je veliki esteta, a o tome se vrlo malo govori. Posle je dolazila kod mene u stan. Ne kažem da smo se družili, ali dosta smo kontaktirali.

Kako je bilo oblačiti Jovanku Broz? U to vreme, vi ste već postali svetsko modno ime. Šta je bilo najvažnije prilikom kreiranja vizuelnog identiteta prve dame SFRJ?

Najvažnije je bilo ono što nije uopšte zavisilo od nje. Uvek se govorilo: “Oblači se nezanimljivo.” Jovanka Broz je za svako svoje putovanje imala protokol. Bio sam zapanjen kad smo čitali sve te detalje. Unapred je bilo određeno šta treba da ima na sebi, od šešira do cipela, koje boje treba da budu uključene u kombinaciju, a koji materijali. Za sve što je nosila, gde god da je išla, od dnevnih do večernjih varijanti, imala je zvaničan protokol koji je besprekorno poštovala. Njeno presvlačenje je tada doživljavano kao neki njen hir. Uopšte nije bilo tako.

Često me je zvala pred neka putovanja, kad je birala stvari koje će nositi. Neke stvari su se i prepravljale. Sašili bismo ponešto novo, neke od starih stvari bismo uklapali u protokol koji bi dobila.

Kad je bila mlada, imala je najtanji struk. Neverovatno je bila građena. Gledao sam te albume. S godinama, menjala se kao i svi živi ljudi. Ipak, bez obzira na popunjenost koju je kasnije dobila, zadržala je tu osnovnu lepu liniju. Uvek je lako bilo obraditi taj izrez zbog ramena. Sve je stajalo na njoj kao saliveno. Imala je i dobar stav, pa je umela da ponese odeću. Lako je bilo raditi sa Jovankom. Problem su bile žene pojedinih nižih rukovodilaca. One su bile neprijatne, nadobudne, gramzive… Jovanka je bila divna.

Nikad niste imali neslaganja u pogledu toga šta treba, a šta ne?

Ma kakvi! Pisalo se i o tome, ali ne znam odakle to. Ja do danas nikad reč nisam progovorio o saradnji sa Jovankom.

Kako se ona osećala u tako protokolski ograničenom ruhu?

Jovanka je imala gradski pedigre. Nije ona bila žena sa sela. Rođena je u porodici obrazovanih ljudi. Nije morala da uči kako da bude dama, imala je to u sebi. Za razliku od naših drugih partizanki koje su stvarno sa sela otišle u šumu, Jovanka je otišla kao što su tada mnoge gimnazijalke otišle. Od momenta kad se udala za Tita, uvek je nosila skupljenu kosu. Volela je dosta jednostavne stvari. Ona je najmanje volela satene i te sjajne materijale je prezirala, ali ih je nosila kad protokol nalaže. Piše: “Za koktel taj i taj, komplet saten dišez. Boje: te i te.”

U jednoj maloj radionici Centrotekstila, Jovanki smo šili stvari. Vunarski kombinat je radio divnu meku čojicu, koja se dobro šila. Od te čojice radio sam joj haljine za poslove i susrete koje je imala u kući. Krojevi su uvek bili najjednostavniji, eventualno smo oko izreza ili rukava smišljali pokoju šaru – mozaik, kockice ili koju pletenicu. Te sitne detalje je volela. Bila je jednostavna.

Imala je jednu jedinu bundu. Astragan. Svake godine, kad dođe jesen, ja bih je malo sredio, a ukoliko se negde izlizala, popravio bih to. Dodavao sam joj svake sezone revere, manžetne i kragne od crnog i belog nerca. Tako sam je osvežavao, ali bunda je uvek bila ista.

Da li je zaista insistirala da plati svaku haljinu?

Dođe kraj godine i ona traži račun. Centrotekstil neće da čuje da naplati, jer je čast raditi odeću za prvu damu. Njena je čuvena rečenica tad bila: “Nemojte, molim vas, da mi zatvarate vrata. Mora račun. Kraj je godine, imaćete inventar.” Bio sam na mukama. Morao sam da izmolim direktore. Prvi račun kad smo slali, samo smo nekoliko stvari nabrojali. Neke najvažnije, tek nešto. Ona je videla da mi nećemo da beležimo sve, pa je uzela i sama beležila. Vodila je evidenciju za svaki odevni predmet, čak i za najsitnije prepravke. Onda nam je slala spisak kako bismo mogli da napravimo cenovnik.

U Lenjingradu su nas 1968. smestili u luksuzni hotel za to vreme. Kako svane, radio u sobi se uključuje i kreće pljuvanje po Jugoslaviji. Ne možete da ga isključite. A ja slučajno znam ruski. Momo Kapor nas je sve crtao u Lenjingradu

Sa kolekcijom “Prokleta Jerina” pokupili ste sve ovacije pariskog modnog džet-seta i doveli kuću Kristijan Dior u Srbiju. Kako je bilo pakovati modnu revoluciju uz “Marš na Drinu” u to vreme?

Srbovali smo često kroz modu. Pre te naše revije u Parizu, nastupali su dizajneri iz Rumunije. Nisu lepo prošli, bili su ismejani. Tada su nam rekli da ne izlazimo, jer mi iz Jugoslavije nemamo šta da tražimo u jednom takvom modnom gradu. Pripremili smo muziku i priču o Prokletoj Jerini. Rešili smo da izađemo, makar bilo prazno. U Parizu je bilo najvažnije napraviti uspeh sa prvom revijom. Posle nas, bio je muk par sekundi. Onda je usledio neverovatan aplauz. Ljudi nisu mogli da veruju. Iste večeri revija je bila u francuskim vestima, a francuski večernji list objavio je priču o našoj kolekciji. Onda je usledio i pariski Elle. Posle smo imali po 5 ili 6 revija dnevno. Padali smo na nos od posla. Ljudi iz kuće Kristijan Dior videli su kolekciju i uspostavili smo kontakt. Kasnije je kuća Kristijan Dior održala reviju u Jugoslaviji. Njihov uslov je bio da nastupaju zajedno za nama, pre kolekcije “Prokleta Jerina”. Ispoštovali smo to. Tako smo ih doveli.

Tada ste odbili ponudu koja se u modnom svetu ne odbija? Ponuđeno vam je da radite da kuću Dior.

Dok smo bili u Parizu sa “Prokletom Jerinom”, direktor kuće Dior mi je rekao da bi voleo da budem njegov gost kad budem imao vremena. To je bila velika čast. Mislio sam da hoće da prikažu reviju. Ali oni su sa mnom imali drugi plan. Stigla je limuzina po mene, livrejisan šofer… Ispred kuće Dior dočekao me je generalni direktor. Poveo me je u razgledanje. Video sam sve što kuća Dior ima: radionicu u kojoj se vezu originali, radnu sobu koju je koristio Kristijan Dior, trezor sa nakitom, trezor sa bundom… Neverovatno retka prilika za nekoga iz tako male zemlje. Nekako već u razgovoru nam se pridružila Adrijana Grasi, italijanska novinarka koja je pisala za jedan američki list. Tad mi je direktor zvanično ponudio da ostanem da radim u kući Dior. Rekao sam: “Hvala lepo, ovo je velika čast za mene. Razmisliću o tome.” Nisam mogao da mu kažem odmah da neću. Nema smisla.

Posle smo odgledali reviju, koju su vrlo lepo priredili u moju čast. Generalni direktor je tad otvorio jedan vrlo star šampanjac i rekao: “Razmislite, od danas pa nadalje vrata ove kuće su vam zauvek otvorena.”

Posle toga, u dnevnim modnim novinama preko cele strane je izašao članak sa mojom slikom. Gore je pisalo: “Patriota”. Novinarka koja je čula razgovor nije mogla da dođe sebi. Ona je od svega toga napravila haos. Niti sam ja to nekome pričao, niti sam pravio od toga neku senzaciju.

Foto Nedeljnik

Zašto niste prihvatili ponudu? Bili biste verovatno glavni dizajner kuće Kristijan Dior. Niste se dvoumili ni kad je izbio rat?

Nisam imao tu vrstu afiniteta. Šta to znači? Odem sad u Pariz, pravim karijeru, budem crtač kod Diora… Nikad mi to nije palo na pamet, niti sam se pokajao. Ja sam se modom bavio, to je bio moj posao. Trebalo je da ga uradim i da dobijem penziju. To sam doživeo.

U kakvom vam je sećanju ostala Jugoslavija? Jeste li jugonostalgičar?

Ne. Odrastao sam u tradicionalnoj srpskoj porodici. Uvek, bez obzira na sve, prva država mi je bila Srbija.

Koliko ste dugo sarađivali sa Jovankom Broz? Niste je napustili ni posle Titove smrti, ni u najgorim vremenima…

Sarađivali smo od 1970. do Titove smrti. Išao sam u Užičku, imao sam i slučajne susrete sa njima, razne večere… Tito je isto bio vrlo duhovit. Govorio je sasvim normalno o Zapadu, o Americi. Jednom je rekao: “Zašto ne pravimo te rasprodaje dva puta godišnje, kao na Zapadu. Samo tovarimo te magacine, i čekamo da se desi neki zemljotres da to podelimo…” Sve je znao. Nisam imao nekih razloga da obožavam Tita. Imao sam jedan normalan odnos prema njemu, ali bio je vrlo duhovit, prizeman sagovornik. Posle Titove smrti smo nešto malo radili za Jovanku. Samo crno. Kasnije smo održavali kontakt. Kad je prošlo neko vreme posle njenog preseljenja u tu stravičnu vilu u kojoj je do kraja života ostala, posetio sam je.

Jovanka nikad nije klonula duhom. Često smo se čuli telefonom. Dok je pričala o svemu što joj se dogodilo, nikad nije imala gorčinu u glasu. Znala je ona mnoge stvari, verovatno je mogla… Ali to je već politika…

Kako ste se osećali kad ste videli gde živi?

Bilo je to vrlo mučno. Tapete su se gulile sa zidova. Ipak, Jovanka nikad nije klonula duhom. Neverovatno. Svaka njoj čast kako je dostojanstveno sve podnosila. Ja je klonulu ne poznajem. Često smo se čuli telefonom. Dok je pričala o svemu što joj se dogodilo, nikad nije imala gorčinu u glasu. Znala je ona mnoge stvari, verovatno je mogla… Ali to je već politika. Sa njom su postupali zaista nepotrebno katastrofalno. Radili su ljudi mnogo loše stvari, pa se niko prema njima nije tako ophodio.

Povukli ste se kad je izbio rat, uz reči da nije vreme za modu.

Pred sam rat bila je grozna atmosfera. Već sam otišao u slobodnjake, imao sam već zvanje istaknutog umetnika koje je dodeljivalo Ministarstvo za kulturu. Radili smo trikotažu na vrlo moderan način. Stigli smo do Amerike i Kanade. Kad se dogodio embargo, prekinute su sve veze sa Amerikom. Prestaju poslovi, fabrike prestaju da rade jer nemaju za koga da rade. Vreme je bilo katastrofalno. Pojavili su se neki čudni ljudi. Naročito se to osetilo u modi. Novi manekeni, novi stručnjaci… Shvatio sam da tu više nemam šta da tražim.

Sve što je u vezi s vašim radom poklonili ste Muzeju primenjene umetnosti, gde još uvek traje izložba u vašu čast. Ipak, tu nisu izložene sve vaše skice. Neke su vremenom uništene. Šta se dogodilo?

Dobar deo je slučajno sačuvan. Meni su obili atelje. Uselili su se neki ljudi, nije bilo šanse da uđem ili bilo šta uzmem. Sve što im je smetalo od literature, knjiga ili skica, oni su izbacili na terasu. Kislo je i propadalo. Ono što je vredelo, razneli su. Kasnije sam pokupio ono što je ostalo. Ostalo je dosta. Kad se radi preko dvadeset godina, dosta toga ostane.

Ispraznio sam atelje i vratio ga poslovnom prostoru. Imao sam divnog asistenta koji je svaki isečak iz novina čuvao i lepio. Sve je po godinama bilo složeno. Jednog dana rešio sam sve da bacim. Sedeo sam pored dva džaka od najlona, cepao i bacao. Nemam dece, nemam kome sve to da ostavim, zašto bi iza mene bilo šta moralo da ostane?

Tog dana je kod mene nekim poslom došla kćerka Marija Maskarelija. “Da bacite to? Ne dolazi u obzir! Ako vama ne treba, vi ostavite sve Muzeju primenjene umetnosti”, rekla je. Ja nisam imao pojma da bi za to sve neki muzej uopšte bio zainteresovan. I tako, postao sam darodavac. Poklonio sam sve skice, fotografije, sve nagrade, čak i ovu za životno delo. Ne bismo imali ništa od toga da nije bilo Maskarelijeve kćerke.

Zašto niste došli na otvaranje izložbe u vašu čast?

Nisam želeo da idem. Mnogo mojih baš velikih prijatelja, koji su pratili sve što sam radio, nije više među nama. Pet manekena sa kojima sam radio umrlo je u međuvremenu. Svi su bili relativno mladi ljudi. Sve bi me to na njih podsetilo. Mislim da bi mi bilo vrlo teško. Tražio bih njih među onim svetom.

Ipak, kako su mi rekli, izložba je okupila pravi krem Beograda onog vremena. Bila je tu Lokica, bio je Šotra, Bata Kovač… Eto, bar sam uspeo da ih okupim na jednom mestu.

Piše Miljana Nešković

2 KOMENTARA

    • E moj Gorane, hajde objasni šta te toliko dojmilo, neee?
      Goli otok, naseljavanje Kosova i Metohije Šiptarima, jednopartijsko jednoumlje, belo maršalsko odelo i tompus dok stoji ispred gologuzih radnika, itd itd.
      Moj Gorane, moj Gorane…

Comments are closed.