Radoslav Zelenović, direktor Festivala evropskog filma Palić, jedina je osoba danas prisutna u festivalskom timu koja je tu od samih početaka. Bio je suosnivač manifestacije davne 1992. godine, u vremenu kada je bilo malo izvesno da će festival uopšte opstati, a kamoli doseći ugled i reputaciju kakvu ima danas. Svojim ugledom, znanjem i iskustvom, životom koji je posvetio filmu, Zelenović je presudno doprineo da Festival evropskog filma Palić postane jedna od najprestižnijih filmskih manifestacija u ovom delu Evrope. Povodom ovogodišnjeg dvostrukog jubileja – 30 godina festivala i 20 godina otkako je festival posvećen evropskom filmu – razgovarali smo o nekim od ključnih perioda iz festivalske istorije, njegovoj sadašnjosti i budućnosti.
Kako se sa ove vremenske distance sećate početaka filmskog festivala na Paliću?
Kada smo pokretali festival 1992. godine, nije bilo vreme za mnoge stvari. A najmanje je bilo vreme za međunarodni filmski festival, jer su nekoliko meseci ranije zemlji uvedene sankcije. Vi pravite međunarodni filmski festival, a jasno vam je da je sve što dolazi iz inostranstva pod velikim znakom pitanja. Bilo je jako rizično upustiti se u festival, zato što nismo znali da li uopšte ima bilo kakvu budućnost.
S druge strane, danas izgleda kao da smo se Blažo Perović, ja i ljudi koji su u to vreme pravili festival, sa poprilično nepodnošljivom lakoćom upustili u organizovanje festivala. Čini se da je to tako prošlo jer je po svim parametrima trebalo da se ugruvamo i doživimo neuspeh. Sve okolnosti su tada ukazivale da je to bila nemoguća misija.
Da se tako desilo i da je festival prestao da postoji, ne bi bilo baš mnogo onih kojih bi žalili za time što festivala nema (smeh). Mislim da bi oni koji je trebalo da obezbede funkcionisanje festivala, to primili sa prilično velikim olakšanjem. Ali desilo se nešto drugo: od samog početka i mog prvog razgovora sa Blažom Perdovićem, znalo se šta se hoće. Čini mi se da je to bila presudna stvar.
Mi smo, recimo, 1993. godine imali jako reprezentativan žiri kojim je predsedavao Peter Bačo. Tu je bio i Alberto Ronki, filmski kritičar iz Italije, Ninos Mikelidis, filmski kritičar iz Grčke, i naš Nenad Dukić. Te godine pobedili su domaći film „Gorila se kupa u podne“ i belgijski „Čovek ujeo psa“.
Kako ste u tom periodu razmišljali o razvoju festivala i onome što bi festival trebalo da bude?
Mi smo uspostavili festival po svim festivalskim parametrima, između ostalog i zato što smo zahvaljujući domaćim distributerima koji su uvozili filmove, imali kakvu-takvu mogućnost za izbor filmova. Nešto smo nabavljali sami. Najveći problem je bio da to liči na festival, a ne na smotru, da se dovode ljudi. To je bilo izuzetno teško, ali uspeli smo da rešimo.
Mi smo 2000. ustanovili nagradu Aleksandar Lifka, i ta nagrada nam je omogućila da postanemo festival u pravom smislu te reči. Kao mali festival, uspeli smo u tome da se u nekom trenutku na Paliću pojave Jančo, Zanusi, Mencel, Angelopulos, Rasel, Mihalkov, Louč, Roj Anderson, pa sve tamo do Brajana Koksa i Azanavičijusa. Sa druge strane festival su činili i Milena, Bata, Smoki, Maki, Mihić i Puriša, Žilnik, Šijan i Mira Banjac naravno, sve do Duška Kovačevića.
Ta imena koja sam pomenuo su ljudi koji su temelj evropske kinematografije, ljudi koji su tu ideju o evropskom festivalu proširili dalje. Sećam se kada je bio Ken Rasel – svako jutro je u plavom odelu i beloj košulji, obrijan i doteran, dolazio do Male gostione. Svakih put bih ga pitao da li bi hteo nešto da doručkuje, a on bi rekao da je došla da gleda Palićko jezero. On je po povratku u Englesku, u londonskom Tajmsu, napisao jedan božanstven tekst o palićkom festivalu i Srbiji generalno. Mihalkov je došao na devet sati da primi nagradu. Što kaže direktor Venecijanskog festivala Alberto Barbera – šta bi dali mnogi festivali da na dva kvadratna metra vide Kusturicu i Mihalkova zajedno!
Sećate li se još nekih važnih perioda za sam festival?
Druga prelomna godina je bila 2003. kada smo odlučili da budemo Festival evropskog filma. Ni dan danas ne mogu da vam opišem iznenađenje, zapanjenost, nevericu ljudi koji su dolazili zdušno na festival svih tih godina, kada smo rekli da ćemo ubuduće biti festival evropskog filma. Zapanjenost i nevericu, zbog toga što evropski film nije imao bogzna kakvu reputaciju. Nije imao svoju publiku. Meni lično se učinilo da Subotica jeste grad i mesto sa tom šarenolikom nacionalnom strukturom, gde bi takva ideja mogla da prođe.
Najveća podrška dobijena je od publike, koja j dolazila i kupovala karte. Zapanjili biste se za neke evropske filmove, koliko se karata prodalo. Ta činjenica nam je dala neku vrstu sigurnosti da se u svim programima okrenemo evropskom filmu.
Koliko je Savet festivala značajan za njegovu reputaciju?
Milena Dravić, Lečić, Žilnik, Mira Banjac, svojim imenom i prezimenom učinili su da, kao predsednici Saveta, festival u nekim elementima dobije na snazi. Jer jedno je kad se obrati Otvoreni univerzitet u Subotici, a drugo je kad se obrati Milena Dravić, koja je svoj poslednji izlazak pred publiku imala na palićkom festivalu.
Bila je jako loše. Stajali smo iza pozornice, i rekla mi je da ima vrtoglavicu. Uhvatila me je pod ruku, izašli smo, digla je publiku na noge, odvojila se od mene i održala jedan božanstven govor. Kad smo odlazili s pozornice pružio sam joj ruku, a ona je rekla „šta ti je, pa ja sam ovako mogla još dva i po sata!“. Ima taj božanstven snimak gde ona igra u Maloj gostioni. Kao što znate, vrlo brzo posle toga ona se više nigde nikada nije pojavila, i vrlo brzo je nažalost i umrla.
Ali ti ljudi, to prisustvo Mire Banjac, to je nešto što je sastavni deo festivala.
Tokom ovih godina menjalo se i ono što nazivamo evropskim filmom, menjala se i tehnologija snimanja….
Sećam se da je producent Angelopulosovog filma „Odisejev pogled“ iz Berlina kolima doneo film na sat-dva pre početka projekcije. Vi sada imate jednu potpuno novu tehnologiju na kojoj se snima i na kojoj se producira film. Moja zebnja je kako će to biti čuvano i sačuvano. Sa filmskom trakom imamo iskustvo, a filmska arhivistika ne funkcioniše na bazi pretpostavke. Ona funkcioniše samo na bazi nekih proverenih vrednosti.
Međutim, ne može se govoriti o tome da je digitalizacija promenila nešto što se zove filmski jezik. To je sve autorski film i autorska kinematografija. Ne treba da mešamo autora sa tehnologijom. Ljudi koji su dolazili i s kojima smo imali priliku da razgovaramo, oni su radili i u jednom i u drugom vremenu, i sa 35-icom i digitalno. Složićete se da to su njihovi filmovi. Taj film koji je snimljen na ovaj ili onaj način, nikako ne znači da je on promenio nešto u svojoj suštini. To je film Duška Kovačevića, to je film Kena Louča ili Mihalkova.
Razmišljate li o tome kako će festival izgledati u budućnosti?
Trideset godina jeste vreme za podvlačenje crte. Da se o svom tom iskustvu, tehnološkim promenama, načinima finansiranja kaže – 30 godina u istoriji jednog festivala je mnogo. Za 30 godina festival je ovu zajednicu zadužio mnogo. Doveo je zanimljive ljude, doveo filmove, vratio u fokus jednu kinematografiju za koju nije postojalo preterano interesovanje.
Najmanje treba da se rešava kako izgleda festival. To znamo i to se radi jako uspešno. Ako se ja budem pitao šta festival treba da bude – treba da bude ovo što je bio 30 godina. To znači da nije ni svečarski, ni zvezdaški, već jedno susretište filmova, autora i publike, gde se kroz filmove otvoreno i kritički govori o vremenu u kome živimo. To treba da bude vezivna nit između prošlih 30 i narednih 30 godina. To možda izgleda zahtevno, ali nije. To smo već sproveil i na moje veliko zadovoljstvo pokazali da možemo.
Logistika je ta koja treba da učini da ljudi još zadovoljniji odu sa festivala.
Kako vidite svoju ulogu u festivalskom timu danas?
Tokom svih ovih godina smo neke ljude, poput Miše Mogorovića i drugih, formirali kao vrsne producente, autore, i tako dalje. Na Otvorenom univerzitetu smo formirali ekipu koja je zamenila dobar deo ljudi koji su te poslove ranije obavljali. Oni mogu da naprave festival.
Dakle, moja uloga bi trebalo da bude pre svega savetodavna, imajući u vidu veliko iskustvo koje imam sa raznim festivalima i institucijama. Ja se ničim drugim nisam bavio. Bavio sam se uređivanjem programa u Domu omladine i na Televiziji Beograd, i bavio sam se 24 godine Kinotekom. I Akademijom nauka. Sve to vreme, moj paralelni život su bili festivali. Od FEST-a gde sam bio od prvog dana, preko Martovskog, festivala u Vrnjačkoj Banji, Sopota i tako dalje, nisam bio posetilac nego čovek koji je pravio te festivale, koji je aktivno učestvovao u njihovoj realizaciji.
Moja uloga mora da bude savetodavna u onom smislu koji sam pomenuo – da festival treba da ostane susretište autora i publike, da kroz kontakte i razgovore ukazujemo na neke nedostatke kojih smo mi, kao ljudi sa festivala, svesni. Da oni dopru do ljudi koji odlučuju o raznim aspektima od kojih festival zavisi. Da znaju da to govore profesionalci, neko poput mene, ko je poslednjih pola veka posvetio filmu.
Tagovi
