Čitava je jedna grana književnosti razvijena iz pisanja priča o tome kako je sve počelo. Tim se pitanjem za svakog čoveka bave i filozofi i psiholozi, a pronalaženje one tačke u vremenu od koje se sve okrenulo u smeru koji nam je danas poznat, pruža nam priliku da razvijamo druge scenarije i maštamo. U kući Petrovića nije bilo druge opcije i o tome je Dražen govorio i sam: „Da je Aco nešto drugo odabrao za sebe, i ja bih bio tu.“
Roditelji Jovan i Biserka želeli su da im sinovi budu ugledni članovi društva – da završe fakultete, nauče da sviraju instrumente, govore strane jezike. U nižoj muzičkoj školi koju su upisali, Aco je svirao klarinet. I to klarinet jednog drugog velikog Šibenčanina, rođenog u šibenskoj „hall of fame“ ulici Nikole Tesle. Taj se Šibenčanin zvao Arsen Dedić i u tom trenutku objavio je već 11 različitih singlica i veliki album „Čovjek kao ja“. Dražen je dobio gitaru.
I danas se prepričava da je mlađi brat redovno namerno kidao jednu žicu sa gitare, kupujući vreme dok njegov učitelj menja pokidanu žicu kako bi mogli da nastave sa lekcijom. Stariji brat, tokom jednog porodičnog ručka, u tonu starijem od svojih godina saopštio je roditeljima „odluku“ – ne želim svirati na sprovodima. Aco je odabrao košarku. Dražen je vukao bratovu torbu za trening i godinama kasnije priznaće: „Možda da je Aco otišao na vaterpolo, i ja bih bio vaterpolo igrač.“
Jedina kopča sa muzikom na košarkaškom terenu ostaće nadimak zauvek vezan za njegovo ime.
„Mozart?“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON
Tagovi
