Ako se pitate otkud ravnozemljaši, ako vas kopka objašnjenje za antivaksere, ako ste pročitali da su Putin i Prigožin skovali zaveru da izvedu pokušaj državnog udara kako bi “testirali lojalnost ruske elite”, ako ste nakon potopa Titana naišli na tezu da Titanik zapravo nije Titanik i ako ste se već setili ne druge “velike teorije zavere” – pređite na sledeće pasuse.
U najkraćem, određenje teorija zavere predstavlja ideju da grupa ljudi radi u tajnosti nešto, motivisana postizanjem “viših, zlih ciljeva”.
Ljudi zaista čine nekada zle stvari i u takve događaje često možemo da zbrojimo mnoge afere, terorističke grupe i uticaj, trgovinu ljudima, seksom i sl. Ukratko – prave zavere nisu iluzija, ali postoji klupko lažnih uzbuna, koje kroji, recimo to tako, kreativna ljudska psiha.
Ono po čemu se teorija zavere razlikuje od “prave”, jeste njena neodrživost na činjenicama. Za bilo koje dokazivanje sumnji, nije dovoljno samo izneti sumnju, već i argumente koji je potvrđuju (i koji čvrsto stoje), a kako je teorija zavere na klimavim dokazivim opravdanjima, ovo je način na koji se može prepoznati.
Gde je “keč” kojim nas teorije zavere “hipnotišu”?
Varljivost teorija zavere leži u tome što su one obično izgrađene na osnovu događaja iz stvarnog života. Ideju teorije zavere čine istine, ukombinovane na izmišljen način. Zato nekad i imaju smisla, pa zavaraju i one koji su njima manje skloni.
Kako znamo da naš um veruje činjenicama, sve što na njih podseća, možemo prihvatiti kao “logično”. Međutim, dubljim sagledavanjem sklopljene priče, primećuje se nedostatak doslednosti i dokaza zasnovanih na činjenicama.
Upravo to je dokaz zavere.
Otkud sklonost ka teorijama zavere?
Ljudi vole jasnoću, vole da razumeju svet oko sebe. U prošlosti, nauka nije mogla da objasni mnoge fenomene sa kojima su se ljudi susreli, pa je najlakši i najefikasniji odgovor na pitanje bez odgovora bio pripisivan svemoćnoj, sveznajućoj – višoj sili. Sada, nauka ima odgovore na mnoga pitanja i, iako još uvek nemamo sve odgovore, sada, više nego u bilo kom trenutku naše istorije, imamo kapacitet da tačno objasnimo i razumemo pregršt fenomena.
Pošto nejasno nije poželjno, teorije zavere javljaju se kao jednostavna rešenja za složene probleme. Tako i bolna i krizna vremena usmeravaju ljude ka alternativnim nančinima shvatanja, za njih, teških situacija. Međutim, treba imati na umu da u teorijama zavere postoji više od potrebe da se šokantnim događajima da smisao.
Teško je tvrditi, kako se navodi u livescience, da su sve teorije zavere zlonamerne. One najčešće potiču od ljudi koji pokušavaju da shvate teške, nejasne, stresne, krizne momente.
U svom radu dostupnom na sciencedirect Rolf Zwaan navodi da su opsežna istraživanja otkrila da se verovanja u zaveru povećavaju nakon lišavanja egzistencijalnih, epistemičkih i društvenih potreba.
Ljudska sklonost da svuda traži i pronalazi obrasce je nešto što se često povezivalo sa verovanjem u teorije zavere. Ljudski mozak je evoluirao tako da vidi obrasce u skoro svemu. To je evolutivna prednost, ali i prirodna tendencija.
Prepoznajemo životinjske figure u oblacima ili otkrivamo jeziva lica na tapetama kupatila noću. Ako upoznamo tri nova prijatelja (svi po imenu Uroš) obično to primetimo. Međutim, to ne znači da smo svaki put kada povežemo tačke u pravu.
U stvari, prof. kliničke psihijatrije Richard A. Fridman za PsychCentral objašnjava da ljudi otkrivaju obrasce nasumičnosti u pokušaju da brzo shvate svet. Međutim, ovaj proces nas čini sklonim kognitivnim greškama, kao što je pronalaženje veza između događaja i kada ih nema.
„Za vrstu koja toliko želi da poveže tačke i shvati svet, ovo okruženje bogato informacijama je plodno tlo za konfuziju i teorije zavere“, primećuje Fridman.
Za ovaj fenomen zapravo postoji naziv – apofenija. To je tendencija da se percipira smislena veza unutar slučajnih situacija.
Drugim rečima, slučajno uzimamo elemente koji su blizu jedan drugom i uviđamo smislenu i svrsishodnu vezu između njih.
Još neke od pojava koje vode teorijama zavera
Pareidolija – povezivanje različitih vizuelnih elemenata i stimulusa da bi se formirao nepostojeći obrazac. Primera radi, videti lice na kori drveta, ili određeni znak u svetlu projektovanom na Belu kuću.
Grupisanje – tendencija da se pronađe obrazac u slučajnom nizu podataka. Na primer, pronalaženje logike u nasumično generisanom nizu kao što je kvvkvvkkkvk, ili uočavanje trenda u fluktuacijama na berzi.
Kockarska zabluda – netačno uverenje da će se, ako se događaj ponavlja u određenom vremenskom periodu, dešavati ređe u budućnosti (ili obrnuto). Za to je primer ako bacite novčić i dobijete glave četiri puta zaredom, verovatno ćete se kladiti da će sledeći put biti repovi.
Pristrasnost potvrde – „pristrasnost na moj način“ odnosi se na proces zanemarivanja informacija koje bi mogle opovrgnuti vjerovanje dok se traže informacije koje ga podržavaju. Ako verujete da neko često šalje tajne poruke u svom govoru, npr. veća je verovatnoća da ćete pronaći tajne poruke u takvim govorima, čak i kada to nije slučaj.
Ramzijeva teorija
Nakon apofenije, postoji Remzijeva teorija po kojoj će svaka velika struktura implicitno sadržati obrasce ako zaista obratite pažnju. Na taj način, čak i u matematici i geometriji, obrasci se mogu pronaći kad god ima dovoljno elemenata za povezivanje.
Prema Remzijevoj teoriji, ako biste poređali tekst bilo koje knjige, našli biste „skrivene“ reči, a ponekad i nekoliko u nizu. Drugim rečima, ako negde tražite tragove, sigurno ćete ih pronaći.
Ima li otpornih na teorije zavere?
Nisu svi pogođeni u istoj meri kada je reč o razvijanju teorija zavre. Mada činjenica da postoje stručnjaci za teoriju zavere svedoči tome da nije reč o nekolicini, statističkoj greški. Ovi stručnjaci su otkrili da su određeni kognitivni stilovi i osobine ličnosti uobičajeni među ljudima koji imaju veću sklonost ka ovim verovanjima. Prema studiji iz 2018. godine, ljudi koji veruju u teorije zavere imaju tendenciju da pokažu neke od sledećih osobina ličnosti i karakteristika.
- paranoično ili sumnjivo razmišljanje
- ekscentričnost
- nisko poverenje u druge
- jača potreba da se oseća posebno
- verovanje u svet kao opasno mesto
- videći smislene obrasce tamo gde ih nema
Najjači prediktor verovanja u teorije zavere, prema studiji, jeste ličnost koja spada u spektar šizotipije (to je skup osobina ličnosti koje mogu da variraju od magičnog razmišljanja i disocijativnih stanja do neorganizovanih obrazaca razmišljanja i psihoze).
Primeri stanja mentalnog zdravlja u šizotipskom spektru uključuju šizotipne i šizoidne poremećaje ličnosti i šizofreniju. Međutim, sve šizotipske osobine ličnosti se ne pretvaraju u ličnost ili psihijatrijski poremećaj. Mnogi ljudi imaju jedan ili dva simptoma šizotipije, ali se ne kvalifikuju za potpunu dijagnozu.
Preliminarna istraživanja takođe sugerišu da je verovanje u teorije zavere povezano sa potrebom ljudi za jedinstvenošću. Što je veća potreba da se osećate posebnim i jedinstvenim, veća je verovatnoća da će osoba poverovati u teoriju zavere.
Druge osobine ličnosti koje se obično povezuju sa tendencijom da se veruje ili sledi teorije zavere uključuju narcizam, niska kooprerativnost, makijavelizam, otvorenost prema iskustvu.
Međutim, veza između osobina ličnosti i ličnih uverenja je složena koja se ne može objasniti izolovanjem društvenih i kulturnih faktora. Istraživanja na ovu temu su još uvek ograničena.
Zemlja je ravna ploča. Vakcine su izmišljotina. Putin i Prigožin se igraju ankete. Titanik ima brata blizanca, a Titan je šala bogataša. Možda i ništa od svega toga. Samo su tražena jasna objašnjenja.
Tagovi
