Pukla sezona

Pamtim i veće nedaće, pamtim godine kada su zidići bili puni, a terase prazne, pamtim leta u kojima je bilo važno preživeti, a ne doživeti, pa opet nije bilo horskog natpevavanja o tome da je sve toliko papreno i bez veze

0

Datum je uvek bio lep i okrugao, deseti jul ili prvi avgust. Tada bi se primorski gradić uskomešao. Eh, sada kada sam totalni kontinentalac, sada mi to izgleda čudno: zar nije u letnjim mesecima uvek neko komešanje? A nije, i sasvim je lako upasti u kolotečinu kada na moru provedete mesec-dva, pa vam se dani i nedelje stope, pa ste sve sladolede probali, sve roto-romane pročitali, sva noćna plivanja okupali, sve devojke iz Prokuplja i Inđije upoznali, retko koju poljubili.

Onda dođe taj datum, i već dan-dva uoči njega u vazduhu se oseća da se nešto događa. A poznalo bi se i na plaži: oni stariji duže se čvare na suncu, valjda u panici da će im neko tamo, kada se vrate među beloputu i pomalo zavidnu populaciju, izgovoriti rečenicu od koje se strepi do narednog jula: “Pa ništa niste pocrneli.” Oni mlađi duže ostaju u vodi, i kada im usne potpuno poplave, i kada im se prstići smežuraju, vilicom koja se trese će zabrinutim roditeljima dovikivati: “Sa-a-a-m-m-mo-mo jo-o-š p-p-p-et mi-i-inu-nu-ta! N-n-n-n-i-je m-m-mi hla-a-ad-no!”

Koristili su poslednje dane, ma poslednje sate da osete još malo mora, pre nego što potrpaju stvari, peškire krute od soli, dopola istrošene bočice sa maslinovim (za prve) i kantarionovim (za ostale dane) uljem u gepek pezejaca ili jugića i krenu ka unutrašnjosti.

Jer bližila se Smena.

Smena je bila neka vrsta balkanskog feragosta, najvažnija reč kod svih koji su se bavili izdavanjem soba i apartmana, imali turističke brodiće i sandoline ili samo prodavali džidžabidže na pijacama i oko njih. Tokom Smene, makar smo to tako zamišljali, na magistrali su se mimoilazili beli i crni ljudi, prvi puni očekivanja, elana i jadranskih snova, i ovi drugi, koji su skrcali svoj godišnji odmor i tešili se da ni bazeni nisu toliko loši, a tek što su lepe planine…

Turistički su poslenici stajali na toj istoj magistrali sa rukom iznad očiju poput Indijanaca – neki bi stavili i uho na šine ili asfalt, da prvi saznaju – zabrinuti da li će i u novoj Smeni biti jednak, možda i veći broj turista. U međuvremenu, između dve Smene, oprali bi plahte i kupatila i sredili sobe da koliko-toliko liče na nešto i zamolili najbolju učenicu iz čitavog mesta, možda baš iz onog gde se osnovna škola zove “Kekec”, da pravilnim rukopisom na parčetu kartona napiše “Sobe Rooms Zimmer Camere Pokoje” (bilo je to pre Rusa).

Dešavalo bi se, da li zbog vremenskih nepogoda ili nestašica ili neizvesnosti ili tek tako, bez valjanog objašnjenja, da Smena ne “upali”, da broj gostiju padne, a to bi se po šetalištima, terasama i žalovima osetilo mnogo brže nego što bi zvanična statistika umela da sabere.

Mada, čak ni tada, među ljudima koji žive od turizma pa su, je li Bog dao, i večito nezadovoljni – nisam, za tih desetak leta koje ću provesti na moru toliko da mi kosa poplavi i ostane takva do zime, nijednom čuo da je neko bio zadovoljan posetom i potrošnjom – nije bilo toliko priče o tome da je “Sezona pukla”.

“Pukla sezona”, gotovo sladostrasno, bilo da govore o jadranskoj ili o nekoj drugoj mediteranskoj obali, izveštavaju ovih dana dnevne novine i portali. “Nigde nikoga”, vele jedni, a i tamo gde ima, bolje da ne idete, bolje da ne dolazite, preskupo je, eno vidite kod anonimusa na Tviteru koliko je kuna, evra i drahmi platio običnu kiselu vodu, u koju mu je, ma sigurno, pljunuo osorni konobar.

Neće biti da smo toliko siromašni? Pamtim i veće nedaće, pamtim godine kada su zidići bili puni, a terase prazne, pamtim leta u kojima je bilo važno preživeti, a ne doživeti, i jeseni koje su se čekale sa zebnjom, pa opet nije bilo horskog natpevavanja o tome da je sve toliko papreno da se ne isplati dolaziti…

Da nije, onda, do zavisti? Društvene mreže su svakom, pa i onom što će umesto imalo sveta videti samo fotografije na Fejsbuku i Instagramu, omogućile da ispolji svoju netrpeljivost prema drznicima što letuju i brčkaju se, dok pošten narod, u znoju lica svog… Nisam siguran, hoću reći, da iza naslova i naslova o puknutim sezonama i opljačkanim buđelarima stoji išta drugo sem želje za klikovima i one druge, još gore želje – za ponižavanjem i svađom.

Ili su, možda je to najpre, iako se od toga najteže oporavlja, ili su oni koji vrše vlast u ovom društvu – i pritom ne mislim samo na vladu i institucije, ako su one ikome više bitne – uspeli u svojoj arkanskoj zamisli da nas i tako podele? Na one koji idu na more i pomalo se srame toga, posebno još ako idu u Rovinj i Dubrovnik, mada bi takvi da nam i Kotor i Ulcinj izađu na zao glas, i one koji ostaju na kontinentu i mrze svakog ko se drznuo da plati kafu na pjeni od mora više nego što, zamislite, ona košta po obodima Zvezdare i Vračara.

Džaba im, verujte, garantuje vam to kontinentalac što ubacuje kofer u gepek i sprema se da postane vinovnik jedne Smene.

***

*Tekst je objavljen u aktuelnom letnjem dvobroju Nedeljnika.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 550-551) LETNJI DVOBROJ

AKCIJA: Godišnja pretplata na Nedeljnik + poklon 2.000 knjiga + karte za pozorište

Pretplata na digitalno izdanje + 2.000 knjiga za samo 6.500 dinara

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime