“Prvo sam bila za Miru Marković. Posle sam uvidela da je ona psihički bolesna. To sam čula kad su lekari rekli Miloševiću, pred Antonijem”: Sećanja supruge Luleta Isakovića na porodicu koja je vladala Srbijom

0
privatna arhiva

Na zgradi broj 19 na beogradskom Studentskom trgu stoje tri spomen-table – ovde su živeli i stvarali: Antonije Isaković, Slobodan Selenić i Mića Popović. „Kako pametna zgrada“, pomislio sam dok sam se peo ka stanu gospođe Leposave Isaković Milanin, Antonijeve udovice, književnice, arhitekte, fatalne lepotice, koja nas je napustila pre pet godina.

Dok sam se peo uz te stepenice, lift nije radio, negde sam naslućivao da „idem“ po najveću ljubavnu priču na srpskoj književnoj sceni. Razgovarali smo među gomilom knjiga, Leposava se prisećala prva tri susreta, pre nego što je izistinski upoznala Antonija, svoju najveću ljubav. Zapravo, jedinog muškarca koga je istinski imala.

***

Raspitujem se u kakvim su bili odnosima s bračnim parom Milošević-Marković. Pričalo se da je početkom devedesetih Mira Marković, vlasnica dobermana, supruga svemoćnog vladara, svom psu dala ime po tadašnjem kućnom prijatelju Antoniju Isakoviću. Lule je to znao, nije reagovao, ali mu nije bilo prijatno. Imao je svoje objašnjenje za to:

“Nikada nisam bio po volji predsednice JUL-a, pa čak ni onda kada sam govorio na promociji jedne od njenih knjiga. Tada je sa mnom govorio Aleksandar Tijanić, ministar informisanja. Video sam tada da nisam dovoljno hvalio knjigu. Govorio sam tada i nikad više. Posle te promocije, na Miloševićev poziv, ručali smo zajedno i rekao sam da ima u knjizi još nešto dobro što nisam istakao. Na to me je autorka pomalo neprijatno upitala: Pa, zašto niste? Samo sam slegnuo ramenima.”

Leposava hvata dah, da bi mogla da dovrši ovu priču.

“Prvo sam bila za Miru Marković jer su mi se svidele neke njene kolumne. Jednom smo bili na ručku kod Božice i Dobrice Ćosića, oni je svi napadaju, a ja stanem na njenu stranu. Posle sam uvidela da je ona psihički bolesna. To sam čula kad su lekari rekli Miloševiću, pred Antonijem.”

Priseća se kako je jednom kad su joj oteli pare koje je dobila na konkursu za film, otišla kod Mire da se žali. Skromno se obukla jer je znala kakva je gospođa Marković, ali joj i pored toga nije pomogla da ispravi nepravdu.

Antonije Isaković, jedan od osnivača i prvih potpredsednika SPS-a, tražio je ostavku predsednika svoje stranke Slobodana Miloševića na mestu predsednika Jugoslavije. A imao je i kritičko viđenje o svemu što se događa u njegovoj partiji.

“Moje opredeljenje za SPS je bilo prirodno i iskreno. Mislio sam da će jedna nova partija kao SPS propagirati i zalagati se za humane ideje. Nažalost, video sam suviše kriminalnog ponašanja, lopovluka i lične koristi, suviše mangupa u sopstvenim redovima da bih na sve to mirno gledao. Video sam da ne mogu ništa da promenim i polako sam se povlačio. Hteo sam o tome da razgovaram sa Miloševićem, tražio sam ga više puta telefonom, ali do njega više nisam mogao da dođem. Nije me udostojio bilo kakvog odgovora. Doduše, i ranije dok smo razgovarali Milošević je vrlo uljudno slušao sve što bih mu rekao, a potom bi radio po svom. Na jednoj sednici Glavnog odbora SPS-a raspravljalo se o osnivanju JUL-a. Tu, pred svima, u mikrofon, objasnio sam: ‘Mi socijalisti ne treba uopšte da brinemo zbog toga. JUL je jedna konzervativna leva partija koja će kao upijač da pokupi sve konzervativne ljude iz SPS-a i očistiće naše redove od onih ljudi koji ovde ne treba da budu.’ Taj moj govor je sa zaprepašćenjem primljen od strane nekih ljudi iz vrha SPS-a, ali u tom trenutku zbog toga nisam imao nikakvih problema. Međutim, mislim da mi ta izjava nikada nije oproštena. Poslednjih godina su me pozivali na razne prijeme na kojima bih se sreo sa Miloševićem i samo bismo izmenili ljubazne pozdrave: Dobro veče, kako ste? Na prijem povodom 7. jula, 1999. godine nisu me pozvali.”

To je bio poslednji, nedvosmislen signal da se na Antonija više ne računa. Prvoborac, koji je kao osamnaestogodišnji partizan, sa saborcima iz Srbije krajem 1941. prešao reku Drinu i u Rudom postao jedan od najmlađih boraca Prve proleterske brigade, smatrao je da kao tvorac tog praznika ima više prava na njega od bračnog para Milošević-Marković.

Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 6. maja

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs