Iz vremena raspada Jugoslavije ostalo je da mi jedini nismo znali šta hoćemo, iako to nije tačno, kao ni da je bilo šta vodio Ruder Fin, pošto smo svoju politiku definisali osamdesetih u intelektualnim krugovima, a devedesetih u političkim, dok ona seže od balkanskih ratova.
Svaka nacija ima svoje mitove. I nijedna, naravno, ne priznaje da je vodila osvajački rat, pa što bi naša mini-imperija (makar u glavama) na Balkanu. To je hipokrizija koju je maestralno poređala Dubravka Stojanović u velikoj knjizi Prošlost dolazi, citirajući udžbenike kroz vreme, koji izostavljaju samo jedno: činjenice.
I to se vidi danas u celom društvu i na svakom koraku. Jer, da biste govorili istinu, prvo morate da znate istinu.
Kad odem u neku zemlju, pokupujem sve novine i izvrtim kanale, profesionalna deformacija, priznajem, ali i dalje verujem da nema bolje stvari kako biste dobili instant sliku. Probajte! Od RAI i BBC-ja, pa dalje… Tu je čuveni Sartrov savet da kad odeš u neki grad na jedan dan, nemoj da juriš zastavice, već sedi u glavni bar i ceo dan posmatraj ljude.
Šta bi onda stranac mislio u našoj zemlji? Evo na primeru Gruzije!
Ako smo mi zemlja na evropskom putu, što je glavni cilj vlasti, deklarativno, i glavnih aktera u opoziciji, generički, onda bismo makar morali da navijamo za prodemokratske i pro-EU snage tamo. A radimo suprotno!
Društvo koje navija za Ruse, Kineze, i Amerikance kada su antiamerički ili ultraamerički, teško da želi da se integriše u evropsko društvo.
Kao da se ostvaruje kultna rečenica Miroslava Krleže da „na terasi Esplanade (u Zagrebu) počinje Balkan“.
Da li je sve dalje Orijent ekspres za koji je i napravljen taj hotel, sa bočnim Austrougarima, koji iako članovi EU i dalje ne mogu da se integrišu u to društvo? Svakodnevne afere to najbolje dokazuju.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 05. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
