Profesionalac u “špijuniranju” Balkanaca

Feljton "Najveći Šapčani" (8)

0
Foto Nedeljnik

U doba kada je filmska i televizijska produkcija napokon živnula, jedna od vesti koje su obeležile kinematografsku jesen bila je da Dušan Kovačević ponovo režira, nakon što je iza kamere bio i za kultna ostvarenja “Balkanski špijun” i “Profesionalac”.

Scenario za film “Nije loše biti čovek” nastao je iz nagrađivane drame “Kumovi”, koja se od 2012. kao hit predstava igra u Kovačevićevom Zvezdara teatru.

A sve ovo samo je još jedno svedočanstvo koliko je Kovačević i dalje vredan, koliko mu se i dalje radi, koliku energiju ima i sa koliko je znanja i umeća i dalje tu da opisuje našu svakodnevicu i našu narav, jednako.

Verovatno najuticajniji dramski pisac u poslednjih pola veka, čije su misli, replike, citati, toliko ušli u kolektivno nesvesno našeg naroda da se često zaboravi ko je njihov tvorac – nisu ga bez razloga nazvali modernim Branislavom Nušićem – rođen je u Mrđenovcu kod Šapca.

O svom detinjstvu i odrastanju često je pisao. U tim redovima, koje je svojevremeno objavio Nedeljnik, krije se možda i tajna otkud u tim krajevima toliko dobrih pisaca.

“Pisanje kao posao, profesija, bilo je poznato u našem mestu samo kao rad nekoliko novinara čuvenih i po knjigama koje su napisali o istoriji grada i životu slavnih ljudi našeg kraja. Ali oni nisu bili pisci, bili su samo novinari, nekim čudom preživeli godine kad se sudilo šta je ko radio tokom rata. Pomisao da bih mogao biti pisac bila je nestvarna, nemoguća, grešna, opasna da se naglas izgovori; posumnjalo bi se da niste kako treba, da vam nije dobro. Pisac? On bi voleo da bude pisac? Ni manje, ni više, nego – pisac?! Imali smo mi pisaca u našem gradu, čuvenih pisaca, ali su oni postali pisci tek kad su umrli! Za života su se bavili ozbiljnim poslovima, bili ozbiljni ljudi. Danas su u parku, slavljeni kao pisci. I Laza Lazarević, i Janko Veselinović.”

U pozorišni život ušao je komedijom “Maratonci trče počasni krug”, 1972. godine. Potom je dodatnu slavu stekao dramama “Radovan Treći” (1973), “Sabirni centar” (1982), “Balkanski špijun” (1983), “Profesionalac” (1990).

Voleo bih da to što iza mene ostane više liči na nekakav butik. Ne firmiran, ali butik u kome dva-tri predmeta nemaju cenu

Nastavljajući delo Sterije i Nušića svojim dramama najviše je obogatio našu dramsku literaturu, neretko nadrastajući svoje velike prethodnike, kako je jednom prilikom istakao akademik Ljubomir Simović.

Možda je i najbolje ostaviti velikog Kovačevića da sam kaže o tome šta ga je inspirisalo, šta mu je davalo ideje i zbog čega nam se i dalje tako ubojito, tako uspešno obraća rečima.

“Sve što sam pisao, pisao sam iz velikog ubeđenja, iz nekih atavističnih opsesija. Svesnih ili podsvesnih strahova često sam se oslobađao kroz ispisane drame. Ponekad sam rekao u šali, a to nije bila samo šala: da nisam postao pisac, verovatno bih priče pričao nekom psihijatru. Ovako ih pričam onima koji dolaze u pozorište, i za te priče dobijam pare. Bar neke vajde imam od toga što mi neko i nešto zuji u glavi.”

Dušan Kovačević je diplomirao dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti već punu deceniju. Napisao je 21 dramsko delo i 15 filmskih i televizijskih scenarija. Režirao je pozorišne predstave i filmove. Njegove drame izvedene su u preko 150 inostranih pozorišta.

Dobitnik je četiri Sterijine nagrade, Oktobarske nagrade Beograda, dve Zlatne arene. Film “Ko to tamo peva” proglašen je najboljim filmom jugoslovenske kinematografije – mada, da i tog izbora nije bilo, on bi stajao na pijedestalu – a “Podzemlje” je nagrađeno u Kanu.

“Voleo bih da to što iza mene ostane više liči na nekakav butik. Ne firmiran, ali butik u kome dva-tri predmeta nemaju cenu. U životu sam uradio više nego što sam očekivao i manje nego što sam mogao.”

*Projekat „Najveći Šapčani“ sufinansiran je iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.