Od stvari koje iščekujemo u 2022. jedna je izvesna: deseta, jubilarna sezona kviza „Potera“. Ovo i nije veliko iznenađenje budući da je najdugovečniji nedeljni kviz kod nas, u produkciji Adrenalina i RTS-a, ujedno i najgledaniji. Prva epizoda „Potere“ u Novoj godini je humanitarni specijal u kome će tim Tragača koji čine Milica Jokanović, Milorad Milinković, Žarko Stevanović i Milan Bukvić biti u ulozi takmičara, od prve do poslednje igre. Identitet Tragača protiv koga će se oni takmičiti drži se u najstrožoj tajnosti, a kako nikakve informacije nisu procurile, ostaje nam da 3. januara u 21 sat uključimo RTS1. Do tada, evo razgovora koji je sa njima mogao da obavi i Jovan Memedović pred prvu igru.
Svi smo već shvatili da pamtiš gomilu informacija koje u kvizu izvlačiš u pravom trenutku, ali koje je tvoje prvo sećanje iz detinjstva?
Milan: Majka, brat i ja smo ušli u sobu, kroz žaluzine su se probijali junski sunčevi zraci, a ja sam ležao na krevetu nasmejan. Izašli smo ispred kuće i posle nekog vremena videli dedu kako se penje uz strmu neasfaltiranu ulicu sa šatorskim krilom o ramenima. Kraj rata. Jako sličan prizor onom iz uvodne scene „Ogledala“ Andreja Tarkovskog kada njegova supruga Irina sedi na drvenoj ogradi i gleda Anatolija Solonjicina kako joj se lagano približava iz daljine naslućujući da će iz toga proizaći novi život. Tada sam udahnuo nešto slobode i to bi bilo to za sada (smeh).
Da se zadržimo na vašim detinjstvima, Milice, da li je istina da si kao devojčica volela da crtaš, naročito portrete drugih ljudi?
Milica: Istina je, najviše sam volela da crtam portrete pokojnog oca, a imam i par portreta drugih rođaka i prijatelja. Otac je voleo da mi bude model, i tvrdio je da su portreti koje mu ja izrađujem vrlo specifični.
Milorade, kako je došlo do toga da pre režije upišeš astronomiju i zašto si se predomislio?
Milorad: Astronomiju sam upisao odmah posle srednje škole, da bih skratio vojni rok. Tada se išlo 15 meseci ako nisi, a 12 ako si upisao nešto. Astronomija mi je bila zabavna, imao sam iz Matematičke gimnazije lagan prolaz, a nije se polagao prijemni (kako se šalterska službenica izrazila: “sine, samo što vas puškom ne hvatamo po ulici“). Kad sam se vratio iz vojske (a tamo sam imao dosta vremena za razmišljanje), shvatio sam da to ipak nije za mene. Trebalo mi je još par godina da shvatim šta jeste, i imao sam sreću da me prime u klasu profesora Vlatka Gilića, koga sam i pre studija izuzetno poštovao. I nisam se prevario, ovaj posao je, što se mene tiče, najlepši na svetu.
Žarko, da li je istina da si na fakultetu jednom profesoru polažući ispit tražio novac za svoje znanje?
Žarko: To je jedna anegdota koja se izgubila u prevodu. Nije bio ispit, već predavanje na kom je profesor pisao na tabli neke formule, pa se okrenuo i pokazao na mene i postavio mi pitanje iz gradiva koje ja nisam znao. To je prokomentarisao sa: „Tamo na televiziji znaš sve, a ovde?“ Na šta sam ja odgovorio: „Na televiziji me plaćaju da znam, ovde ne.“ Na to se profesor samo nasmejao. Dobio sam devetku kod njega na ispitu.
Milane, u „Poteri“ smo videli da imaš prilično znanje o sportu, da li si se nekim i bavio i sa kakvim uspehom?
Milan: Svim ekipnim loptaškim, ali samo sam za fudbal imao talenat da bih se njime malo ozbiljnije bavio. Počeo sam u istoj školi fudbala kao i Luka Milivojević, ali je to dobilo nešto žustrije obrise tek kada sam prešao na dvoranski i betonski mali fudbal. Nema kosti koju mi tzv. lopta „četvorka“ nije oštetila, ali bio sam blesaviji golman od Čilaverta. Refleksi, golovi kroz noge, crveni kartoni, šutiranje penala, pesničenja, imalo je tu uvek šta da se vidi. Fudbal mi je uvek bio veća strast od škole i žao mi je što se njime nisam sistematičnije bavio u nekim prelomnim godinama, od 10. do 14.
Da si bio uporniji, mogao je da te prenosi Milinković. Otkud ti uopšte u svetu sportskih komentatora?
Milorad: Slučajno, apsolutno slučajno. Kada se otvarala srpska ispostava Eurosporta, iz Pariza su tražili da imaju komentatorski par. Makar jedan. Budući da niko od profesionalaca nije hteo da deli pare i da radi u paru, naš drugar Dragan Pešikan se setio Peđe i mene. A pošto nama to nije bio glavni posao, mi smo prihvatili, što da ne? Nismo samo bili sigurni da ćemo to umeti. I eto, probali smo i ostali godinama.
Milice, poštedećemo te pitanja o fudbalu, ali nećemo o hrani. Je l’ znaš da kuvaš i šta najradije spremaš?
Milica: Kulinarstvo mi je pasija, od moje mame sam naučila da mesim tradicionalnu bosansku pitu s ručno razvijanim korama, koju punim različitim nadevima. Bosanska pita mi je ujedno i omiljeno jelo, ali moram paziti na kilograme, pa je zato spremam svega jednom sedmično, kako mi se ne bi odrazilo na vitku liniju.
Žarko, izjavio si da bi voleo da se oprobaš kao glumac, recimo u Milinkovićevom filmu. Da li ti je ponudio neku ulogu ili te i dalje kulira?
Žarko: Glumio sam u gotovo svakoj školskoj predstavi i išao na takmičenja u recitovanju, ali nikad nisam upisao školu glume ili se pridružio nekoj trupi. Prilikom snimanja jednog specijala Jovan Memedović i Milorad su razgovarali o nekim filmovima, što je Joca iskoristio i pitao ga za neku ulogu, čisto da se pojavi. Na to sam ja podigao dva prsta i pitao: „Može li i meni neka uloga?“ Naravno, to nije bila ozbiljna priča, ali takav poziv mislim da ne bih odbio.
Možda ćeš da budeš u filmu o knezu Mihailu. Zašto si od svih istorijskih ličnosti odabrao da snimaš film baš o knezu Mihailu i kako si zadovoljan snimanjem za sada? Ko glumi tvog Mihaila?
Milorad: Prvo jer je bio izuzetan vladar koji nas je mnogo zadužio, a drugo, jer je sama ta priča oko atentata na njega neverovatna. Nadam se da ćemo uspeti da je dostojno ispričamo. Kneza Mihaila igra Dragan Mićanović, i mislim da je on, ali i ceo ostali kast, pun pogodak.
Gledaoci „Potere“ često komentarišu Jocin odnos prema vama tragačima, kako funkcionišete iza kamera i da li Joca i recimo ti, Milice, imate nešto zajedničko?
Milica: Jovan je fin, pristojan i vrlo profesionalan, a zajednička nam je ljubav prema životinjama i prirodi.
Milorade, gledaoci ti zameraju „rodnu neravnopravnost“ usled viših donjih ponuda učesnicama kviza. Da li misliš da žene manje znaju, ili da njihovo znanje manje vredi, ili samo pokušavaš da budeš kavaljer?
Milorad: Mene ne zanimaju te novotarije, ja sam prosto kavaljer. Ne mislim da žene manje znaju, niti da to ima ikakve veze s polom, samo mi se čini da treba biti džentlmen, i da je to fino. Uostalom, šteta je što se one ipak u malom broju odlučuju da dođu u kviz. Pa nek im to bude i neka vrsta poziva, ili nagrade za hrabrost.
